" title="" rel="bookmark">

Biti u balansu.

Voleti sebe.

Shvatati sebe.

Razumeti sebe.

Oprostiti sebi.

Kad jednom počne čovek da radi na ovome, proces je sledeći. 2 koraka napred, 3 nazad. Najteže je u tom procesu osvestiti to. Da je sve to proces. Koji će verovatno trajati celog ovozemaljskog života. Da je to ono zbog čega smo i došli ovde, i odabrali baš ovaj život koji vodimo. Razumeti zašto smo odabrali upravo ovaj život, zašto smo odabrali baš ovakva iskustva, znajući da će nam ta iskustva napraviti traume, koje ćemo kasnije u životu prorađivati, prihvatati, otpuštati. Zašto smo odabrali baš naše roditelje, iako smo znali da će nam verovatno biti jedna od najvećih i najtežih boljki u životu. Zavoleti sebe bez obzira na to koliko je život i naše iskustvo do sada protiv toga. Voleti sebe, sa svim svojim manama, ranama, ožiljcima, i postupcima iz prošlosti. Oprostiti sebi za sve. Oprostiti sebi za neznanje koje je bilo sastavni deo procesa, koji je doveo do toga gde smo sada. Oprostiti sebi za to što smo dozvolili drugima da nas povrede, oprostiti sebi što smo bili mazohisti, verovatno i dalje jesmo, i što smo svesno birali situacije, partnere, prijatelje, ljude koji će da nas povređuju na iste načine kao što nas je neko nama blizak povredio u najranijem uzrastu. Oprostiti i prihvatiti. Shvatiti da je i to sve deo procesa, i da su i ti ljudi, isto u svom ličnom procesu, i da smo i mi njima poslužili kao i oni nama. I kada to sve shvatimo i prihvatimo u teoriji. E pa onda treba to primeniti u praksi. Treba postići balans.

Treba postići balans i umerenost u svemu tome. U samoljublju, u shvatanju sebe, u oproštaju. Tanka je linija između zdravog i nezdravog ega. Tanka je linija između JA sam najpametniji i JA znam da ništa ne znam. Biti u balansu znači shvatiti ono što je davno nekada rekao jedan veoma mudar čovek “ZNAM DA NIŠTA NE ZNAM”.

Prihvatiti proces, znači biti u redu sa tim, da nešto strastveno voliš i pričaš, i da onda kroz neko vreme shvatiš da to ipak nije tvoj put i da onda kreneš drugim putem. Prihvatiti da će to da se desi možda samo jednom, a možda i hiljadu i jednom. Prihvatiti da je cilj procesa promena. Što više različitih iskustava to je brži proces. Ne možemo mi puno tu da utičemo na proces, osim da radimo na prihvatanju.

Da samo kada osvestimo da je neka epizoda za nas gotova, da kažemo u redu je, to me ne čini ništa manje vrednim, to je bilo samo jedno poglavlje mog života, koje će možda opet nekada da bude sastavni deo moje realnosti, ali u ovom trenutku nije. Prihvatanje da ne postoji čarobno JEDNO rešenje za taj proces je najviše što mi možemo da uradimo. I da balans i umerenost podrazumevaju da ne možemo da budemo isključivi ni prema čemu. Ni prema kome. Moramo da prihvatamo, i ono što mi u tom trenutku uopšte ne kapiramo, niti rezonujemo sa tim, zato što je upravo to možda baš naša sledeća lekcija. Naš sledeći put. Naše sledeće iskustvo.

To je nekako moja poruka meni za ovaj 32 rođendan na Zemlji.

Ja sam živi svedok tog procesa, i svi koji su ikada bili na mojim radionicama ili me upoznali tokom života, od malene devojčice/patkice, kako me je Janko Tipsarević prozvao na Asu davnih devedesetih, do zbunjenog devojčurka u Švedskoj koja ne zna šta je snašlo, od devojke koja pokušava da nađe svoje mesto pod suncem u New Yorku velegradu, do žene koja traži smisao u besmislu života u BiH. I onda stepenica iznad svega toga, konačno ostvarenje životnog sna, rođenje deteta, postanak MAJKOM i prihvatanje i suočavanje sa svim demonima davno zakopanim u detetu koje je postojalo pre nego što se ova devojčica identifikovala sa teniskim reketom.

Zahvalna sam svom mužu za ovih 9 godina našeg zajedničkog života, što mi je ujedno i najveći okidač i najveći pojas za spasavanje u mojim stanjima.

Zahvalna sam do neba na poznanstvu sa Vesnom (www.neznodozdravlja.com) i Tomislavom Kuljišem (prirodno roditeljstvo i ipd centar), koji su od velikog znacaja u ovom mom celokupnom procesu pronalaska balansa. Između uma, duha i tela.

Suočavanje sa sobom je najteži proces od svih, suočavanje sa onim davno potisnutim, zaboravljenim, onim što osećamo da čuči u nama i da nas guši, a naša svest nema pojma šta bi to moglo biti. Neko doživi traumu kao mala beba i onda je to toliko duboko potisnuto, a novi slojevi se samo talože tokom godina, jer mala beba u nama je odabrala da se suočava sa istim osećajem doživeljene traume tokom celog života. Neko doživi traumu u zrelim godinama, pa proživljava iznova i iznova to kroz samo izazvane situacije.

Za mene su to osećaj napuštenosti, usamljenosti, bola i patnje. Tokom celog života rekonstruišem te osećaje sa svim ljudima koje srećem u svom životu, i na ovaj ili na onaj način izaziva se isti osećaj. To je moj algoritam, to je moj šablon. To je ono što sam rešila da želim da prekinem. Želim da zagrlim tu bebu, i kažem joj da je voljena, da je željena, da nije napuštena i da je sve u redu.

Koliko ste vi spremni da kopate duboko? Šta je to što se vama ponavlja u životu? Koju situaciju vi sebi ponavljate iznova i iznova? Ako želite da radite na tome, od srca preporučujem da za početak pročitate knjigu zašto vam ne treba life coach, a onda da se javite mojoj Vesni.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail