Instagram me podsetio da je danas godinu dana otkako sam objavila tekst zašto nisam više na sirovoj hrani.
Tekst koji mi je doneo mnogo osude a i mnogo podrške.
Tekst koji su mi mnogi rekli da nisam trebala objaviti jer sam mogla da nastavim da budem “popularna” a ne omržena od mnogih.
Ali to za mene nikad u životu nije bila opcija. Da prećutim neku svoju istinu.
I preživela sam.
Pala sam.
Plakala sam.
Umirala sam.
Ljutila se.
Sve se srušilo.
Nestalo je sve što sam gradila.
Ali onda sam počela da ustajem i ponovo učim.
I živa sam u svom većem, jačem telu bez straha od hrane.
Bez straha od bolesti. Živim život punim plućima i jedem šta poželim kad poželim.
Još uvek sam daleko od toga da se moje telo oseća sigurno samnom. I dalje snosim posledice godina zlostavljanja njega, ali učim sebe i njega da mi ponovo veruje. Juče sam baš došla do jednog zanimljivog uvida tokom dopisivanja sa drugaricom.
Pa ko još bude 4 meseca na lubenici i sokovima i radi urinoterapiju i klistire svaki dan. Vozi 1000 kilometara samo na vodi na 30+C. Trči i pliva po nekoliko kilometara dnevno na sve to? Da li to radi neko Ko istinski voli sebe ?
To što sam ja radila jeste možda ljubav ali ona sadistička/mazohistička. Autodestruktivna. Bičujem se jer se volim i želim sebi dobro.
No ipak sam zahvalna i na tom poslednjem periodu jer da nije bilo njega možda ne bih bila sada u procesu isceljivanja svog tela i oporavka od dijete na kojoj sam bila.
Isceljujem svoje traume kojih se nakupilo i debeli ih je sloj ali radim na tome, uz puno ljubavi prema sebi. Osveštavam šta je to što me je gurnulo / guralo celog života u ekstremizme. I učim se da prihvatim svaki delić sebe. Učim se da oprostim ljudima(mogla bih reći i da sam oprostila, ali znajući kako je život kao glavica luka više se ne zalećem sa konačnim zaključcima) koji su me povredili jer nisu znali drugačije, prisećam se stvari koje sam potisnula jer su bile prestrašne za moj sistem da živi sa njima.
Prihvatam u mišijim koracima, činjenicu da možda nikada više neću imati dece, i trudim se da budem zahvalna na onome što imam. I da ne mrzim sebe i svoje izbore koji su doveli do toga… Biram da verujem u čuda, da sve što treba se dogodi bez obzira na “mišljenja stručnjaka”.
Učim se koje su to moje potrebe, koje su to moje vrednosti, i otkrivam onu autentičnu mene koja je morala da se sakrije i nestane jer nije bila prihvaćena (od strane porodice, okoline, društva, sveta u kom živimo).

Bila je ovo jedna od najtežih ali ujedno i najplodonosnijih godina mog odraslog života.

Preživela sam i nju i sve one pre nje kad sam bila autodesruktivna.
Ono što mi je olakšalo sve ovo bila je neizmerna ljubav porodice koju sam osećala svakog dana,
somatska psihoterapija,
duboki rad na sebi u IPD centru.
Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail