" title="" rel="bookmark">

Picture

Odakle početi… Mogu celu knjigu napisati o emocijama i doživljajima prethodnih 5 dana, ali za početak pišem vam jedan blog tekst…

Pre 10 godina u ovo vreme rodio se prvi sin moje sestre od ujaka… Ja tada osamnaestogidšnjakinja, sa kupljenom kartom za Kaliforniju, sa potpisanim ugovorom sa Pacific State Univerzitetom, i stipendijom vrednom 50 000 dolara, sedim u autobusu i vraćam se iz Tuzle i gledam sva ta sela i maštam o jednostavnoj kućici u prirodi, mužu, porodici, bebama, životinjama i bašti…

Svaki put kada bih se vraćala iz Tuzle za Beograd oduševljavala bih se nanovo načinom života tih ljudi koji žive uz put… Za mene, je Tuzla bila „selo“ u koje sam odlazila jer je to najmanje mesto koje sam posećivala, a te kućice su najbliže što sam viđala u prolazu iz autobusa.

Ali to je bila samo moja mašta, jer koja sam ja ludača da želim tako nešto a idem u Ameriku, obećanu zemlju, dobila stipendiju o kojoj mnogi sanjaju, ja bivša profesionalna teniserka, rođena Beograđanka, ćerka obrazovanih roditelja da odem da živim na selo… (moja duša se uvek borila protiv ovih stereotipa i ovog razmišljanja ali sam tek kada sam dobila dete uspela da se skroz oslobodim i postanem jedno sa samom sobom)

To je bilo ludo i za reći, i jedino je moja mama znala i osećala da sam u duši oduvek to želela, ali ni ona nije mogla protiv okoline pa da me podrži u tome, već me gurala u tu Ameriku… Ostatak moje Amerike i mog traganja, do dolaska konačnog u prirodu i sedanja u samu sebe NAPOKON će biti u mojoj knjizi koju ću pisati kada se konačno preselimo, a do tada nek ostane na ovome… Čitaj dalje…


Picture

Picture

Juče 10 godina starija, sa mužem i ćerkicom koja spava na zadnjem sedištu autobusa, vraćam se sa našeg imanja u prirodi, gde smo podigli brvnaru kućicu nalik onima koje sam pre 10 godina gledala i želela…

U povratku sa imanja gde sam ja sebe oduvek videla, gde je moja duša ispunjena i srećna. Gde je život…

Sve što sam prošla u ovih 10 dana godina od Kalifornije, Bahama, New Yorka, Švedske… ne može da se poredi sa 5 dana provedenih u netaknutoj prirodi bez gradske vode, struje, kreveta, kupatila, kuhinje, i svega što se smatra neophodnim za život…

Ja sam tek oživela… Ja sam tek osetila šta znači biti živ… Sa 28 godina ja sam ponovo rođena na svom imanju, i zahvalna univerzumu što su svemu tome prisustvovali moji najdraži ljudi na zemlji, moj muž, moji roditelji i moje dete… 



Picture

Spoznaje do kojih sam došla za ovih 5 dana, emocije koje sam osetila, ljubav koja je jedina i prava hrana za nas ljude, hrana koju sam jela, ova fizička ovozemaljska sirova biljna namenjena nama ljudima koja raste u toj netaknutoj prirodi… Nebo koje nije prošarano chem-trails tragovima… Osećaj kada je jedini pojam o vremenu da je sunce izašlo i da je sunce zašlo, gde nema sata na ruci ili na zidu kuće… Ma ljudi, život je tako jednostavan…

Najsrećnija sam zbog činjenice što su komšije divni normalni ljudi… I kada čovek dođe u prirodu tada i spozna koliko nas sistem izopači, koliko život u gradu UNIŠTI čoveka i napravi od njega NEČOVEKA…

HVALA HVALA HVALA HVALA HVALA, nema dovoljnog broja reči da opiše sve ovo što osećam i mislim, ali zahvalnost izbija kroz svaku poru moga tela… A ljubav je veća nego ikada prema svima… 

Picture

Picture

Picture

Picture

Prvi dan kada smo stigli sam osetila koliko smo „diskonektovani“ od prirode, i koliko smo oštećeni životom u gradu. I shvatila sam koliko sam i ja i dalje puna strahova, ali sam tako ponosna i srećna što sam u stanju da ih prepoznam i da radim na njima.

Mravi na imanju su džinovski, to nisu ovi gradski već  5-10x toliki, i mene je bilo strah prvi dan, zatim zvukovi, nema kakvih zvukova nije bilo, pa stršljenovi, pa obodi, pa razne vrste paukova… Mislim da sam se štrecala na svaki kontakt nečega sa mojim telom.

Ali u svakom trenutku sam bila svesna da na taj način stvaram strahove i svom detetu pa sam joj pričala o tome kako je mene starah jer me roditelji nikada nisu odveli u prirodu bez “komfora”, jer su mislili da deci trebaju hoteli i apartmani, umesto dodira sa travom i prirodom.

Ali ja sam presrećna jer su i oni bili tu sa nama i oni svesno rade na sebi i volim ih najviše na svetu zbog toga, što osveštavaju sve svoje greške… I samo je bitna ljubav i da nema zameranja… Svi rade najbolje što znaju… Samo što su neki podložniji pritisku okoline a neki su jači i izbore se za ono što osećaju da je dobro za njihovu dušu… 


Picture

Kako je koji dan prolazio strahova je bilo sve manje, i definitivno da bi se čovek rešio strahova mora da se suoči sa njima.

Komšije su nam rekle da oko nas ima divljih svinja, lisica, šakala, zmija pa čak i poskoka, i to je hranilo strahove, ali suočavanjem i ljubavlju oni su nestajali. Čak nam je divlja svinja i došla do kapije(improvizovane u tom trenutku) i sve je bilo ok…

U kući smo imali cvrčka(F. mu je dala ime Kiki) koji nam je svirao najlepšu muziku i ptičice koje su pravile gnezdo u krovu i hodale po njemu(nije mi bilo svejedno dok nismo znali šta je u pitanju).

Deca koja odrastaju u svemu tome, poput moje mame nemaju nikakvih strahovaod prirode, ona je do srednje škole bila u takvom okruženju, i njoj je to bilo sve prirodno, ali mi koji smo prirodu gledali samo na razglednicama ili odlazili u nju vikendom smo mnogo oštećeni jer nam je sve to strano. A ono što je čoveku strano toga se i boji…

Skoro isto kao i sa sirovom ishranom, ljudima je nepojmljivo kako bi mogli da žive samo na sirovoj biljnoj ishrani, jer ne znaju puno o tome, jer se nigde ne piše i ne priča o tome, mediji su plaćeni da lažu i serviraju laži i svoju izopačenu istinu. 
 

Picture

Vratili smo se u Sarajevo u kasnim večernjim satima, i na ulasku u grad, samo mi je jedna misao prolazila kroz glavu, a to je zašto mi ljudi ovo sebi radimo?!

Zašto smo izabrali da živimo u katakombama i guramo se jedni sa drugima, radimo poslove koje mrzimo, ubijamo jedni druge, varamo, lažemo, nerviramo sami sebe, trujemo otrovnom hranom?

Zašto smo izabrali da budemo miševi zarobljeni u kartonskoj kutiji kada možemo svi da imamo svoju širinu i svoja prostranstva i da živimo ljubav?! 

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail