" title="" rel="bookmark">

Picture

Odavno nisam pisala ovde, što ne znači da ne pišem. Kao što možda već neki znaju, uveliko nastaje najnovija knjiga o životu u prirodi. Knjiga koja će biti svojevrsni vodič za ljude koji žele da naprave korak koji smo mi napravili i da se presele u prirodu da žive tkzv. Off the grid život(život van sistema).

Tako da ne zamerite što sam malo zapostavila blog, čitaćete o svemu u knjizi kada je završim, u njoj su sve dogodovštine i  dešavanja u proteklih 4-5 meseci.

Želim ukratko ovde da vam napišem svoje „utiske“ i emocije promene načina života. Iako ovo nije za nas potpuna promena načina života jer smo mi već u gradu promenili skoro 80% stvari u odnosu na današnji život većine ljudi.

​ČITAJ DALJE…

Picture

Vreme u prirodi ne postoji, nije uslovljeno kao što je u gradu. I to je neverovatno oslobađajuća činjenica. Ovde nemamo sat niti kalendar, i ne treba nam. Vreme merimo od izlaska sunca kada izvodimo životinje i do zalaska sunca kada uvodimo životinje, zalivamo baštu i u većini slučajeva palimo logorsku vatru i uživamo uz sumiranje prethodnog dana i planiramo sutrašnji.

Planiranje dana se svodi na poslove koje imamo oko imanja, a koji nisu robovski kao što većina misli već oko toga šta sve treba da uradimo kako bi imanje podigli na noge, jer ovde niko nije bio proteklih 25 godina. Imamo dosta ideja kako želimo i šta želimo da postignemo na Prostranstvu Ljubavi.

Vrućine koje su tropske i ne baš tipične za naše podnevlje, se ovde lako podnose. U mislima su mi svaki dan ljudi u betonu, u gradovima, i samo pomislim kako bi mi bilo da nismo sada ovde već na Pofalićima u Sarajevu… i ponovim u sebi i na sav glas BOŽE HVALA TI NA OVOME.

I ovde je vruće da, ali u hladovini se podnese, pokvasim se izvorskom vodom, detetu napunim kadicu u hladovini našeg hrasta ili voćnjaka i ona uživa. Kada je baš najvrelije odemo u šumu i sedimo u njoj, učimo o raznim stvarima i ona i on i ja…
​A kada poželimo da se kupamo odemo na Ukrinu, na reku koja nam je nepunih 15 minuta od imanja. I onda ona se podseća kako se pliva, ja se masiram u brzacima a on uživa gledajući nas.

Sisi(naš novi pas) pliva i pokazuje F. Kako nema nikakve opasnosti od vode, Bejbi(naša 10godišnja pomeranka) nas posmatra sve sa plaže i željno čeka svoje parče lubenice.


Picture

Jednom nedeljno , nekada dva puta idemo u nabavku namirnica, i troškovi istih su uglavnom oko 30km. Za celu nedelju. Struja nam je gradska , i račun mi dođe povelik moram vam priznati, oko 2 eur mi je potrošnja mesečna, a njihov paušal je oko 3.5 eur.

Vodu nam Bog daje. Trenutno su nam šljive u sezoni, i tresemo drveće kada god smo gladni, ili odemo do ograde od kupina… U slast poručkamo. Lubenica je glavna namirnica, pojedemo 10kg dnevno a platimo je svega 2 eur i to lokalna ovde iz Posavine, slatka kao med. Uskoro će biti i naše u bašti, imam ih oko 10tak koje su već preko 2 kg, neke imaju i oko 5-6… Sledeće godine ću posaditi celo polje lubenica… 
Picture

Picture

Imamo prijatelje, volontere, lokalno stanovništvo koji nas redovno posećuju jer smo im veoma zanimljivi. Ljudi su nas često pisali pa kako ćete tamo, detetu treba društvo itd… Naše dete je u ovih 4 meseca upoznalo i igralo se sa više ljudi nego za 3 godine života u gradu. Ovde smo se češće videli sa porodicom i familijom širom BiH nego što smo dok smo bili u gradu. Svaki dan nam svrati bar neko od meštana, ili da se upozna ili da nas pozdravi, ili samo iz znatiželje ko smo i šta smo.

U Derventi se nalazi biblioteka koja me je oduševila prvog dana kako zgrada i unutrašnjost, tako i njen kolektiv. F. Je već član i kad god smo u gradu obavezno svratimo i tamo. U prodavnicama smo u početku bili glavna atrakcija jer ne koristimo plastične kese već cegere i kutije. Danas, čim nas vide naše tete sa voća nam pripremaju kutiju na koju lepimo cene i stavljamo voće i povrće. Biramo na svaki mogući način da što manje budemo deo problema našoj Majci Zemlji.

Picture

Picture


Picture

Priča se po kuloarima, kako čujemo, da lokalci koji žive u gradu, igraju kladionicu koliko dugo ćemo ostati. Većina se kladila do zime. Jer zima je strašna ako niste znali. Sneg padne, zaveje sve, ne možete nigde. Kakva idila, moći ću da vam se posvetim mnogo više. Kako blogu, tako i pisanju knjige, pletenju, kućnom školovanju F. Itd… Što moj muž kaže jedva je čeka.

Pripremamo drva za nju, a znate šta je najbolje u svemu tome? Nijedno drvo neće stradati da bi se mi grejali, jer u šumi je toliko opalog granja koje će da nas greje, da nema potrebe ni za jednim drvetom da se seče. 

Životinje su deo svega ovoga, bez njih bi život u prirodi bio nepotpun. Kako ove naše što ih puštamo i uvodimo, tako i ove „divlje“ koje su nam svaki dan i noć po imanju. Od jelena, divljih svinja, kuna, lisica, lasica itd… Uskoro nabavljamo još ovce, magare, patke, morke, ćurke itd.

Obnavljamo nekadašnju štalu, i gradimo trap za zimu. 

​Jedini izazov koji smo imali koji je rešen jer je samo pitanje trenutka kada će Republički Inspektorat za lov i ribolov da donese rešenje o zabrani lova u našem NASELJU. Lokalni lovci su ovo tretirali kao lovište, pa su kada smo došli nas obavestili kako mogu da love po našem imanju. Na šta sam ja aktivirala socijalnog radnika u meni koji je učio godinama na fakultetu zakone i sistemski način, i išla od opštine do ministarstva itd, i zakonom mahala koji jasno kaže kako je LOV ZABRANJEN NA 200m OD NASELJA. Tražili su mi table da se postave kako bi to bio dokaz da je ovo naselje(ludilo znam) ali meni nije bilo teško ni to da odradim, a Derventska opština i zaposleni u njoj su se pokazali do sada veoma susretljivim i poštenim pa su odvojili budžetski novac za to i uskoro se postavljaju table. Obavestiću vas da li je sve ispoštovano što je dogovoreno, i naravno postaviti rešenje o zabrani lova u našem naseljenom mestu.


Picture

Ovo je najbolja odluka koju smo doneli u našim životima, i hvala Bogu što nas je podržao u našim naumima, i što nam svakim danom daje do znanja kako smo na pravom putu, sa stvarima koje nam daje.

A još nešto i za one koji me prate samo zbog recepata(haha volim i vas), imam jedan recept za vas, koji nije čak ni sirov, već je za ono od čega je većina ljudske populacije danas zavisna.  Za hleb, beskvasni, koji sam konačno pogodila da bude i mekan, jer moj muž ne želi da prestane da jede hleb i najbolje je da mu ja pravim nego da kupuje toksični kupovni.

E sada gde se možemo sresti? U septembru dolazimo u Split na radionicu, u Bihać , a u oktobru će biti u Beogradu, jer dolazimo u Novi Sad , gde sam gost na Kongresu Ishrane Budućnosti. Nakon toga se verovatno povlačimo , kao mede za zimski san. No ko zna, možda do tada nikne i neka kućica još za goste, pa budete mogli i zimi da nas posetite.

Volim vas i hvala što čitate i pratite moj blog…
Uživajte u snimku.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail