" title="" rel="bookmark">

Putovanje. Radionice. Porodica. More. Ljubav. Mir. Sreća.

To su nekako reči kojima bih opisala mesec koji je iza nas. Mesec pre ovog je bio u znaku velikih odluka naše porodice. Mesec mart su obeležile radionice koje su mi jasno dale do znanja gde je meni mesto. A to je među vama, menjajući svet svojim primerom ali aktivno ne pasivno.

prostranstvoljubavi-skolanekuvanjaNa šta mislim pitate se?! E pa ovako, protekla godina je bila jedna od najlepših ako ne najlepša godina mog života. Bili smo u prirodi, svoj na svome(po prvi put onaj istinski osećaj da si kod kuće), bili smo zajedno, imali smo životinje o kojima sam maštala ceo život. Imala sam istinski osećaj da im pomažem i da ih spašavam od nesvesnih ljudi. Dolazili su nam ljudi, kako volonteri tako i gosti, istomišljenici sa istim težnjama. Bili bi nekoliko dana, neki i po mesec i onda bi svi odlazili svojim ustaljenim životima. Retki su oni koje smo potakli na promenu(bar tako osećam). Bili smo im daleki cilj, neko ko je postigao ono o čemu oni svi maštaju ali daleko su oni od toga. Oni moraju to spontanije, lakše, jer drastične su to promene za njih. I uglavnom se sve na tome završavalo. Moja ideja, kreacija, vizija da će u našem selu nastati selo istomišljenika, naselje zavičajnih imanja kako ih naziva Megre u svojim knjigama, je postajala sve dalja i nerealnija za sadašnje vreme.

Kada sam počinjala sa sirovom hranom u Sarajevu, gledali su me i smatrali ludom. Na prvim radionicama u Sarajevu jedva da je dolazilo i po petoro ljudi. Kada sam išla od lokala do lokala i nosila im prospekte i slike svojih torti da ih uvrste u prodaju za ljude sa intolerancijom na gluten, dijabetesom, za decu, smejali su mi se i pitali me šta je to? Šta će to Sarajevu kad oni samo znaju za tufahiju i baklavu. Nema veze, sve sam ja to stoički prihvatala i zahvaljivala im se sa osmehom, jer sam znala da će doći dan kada će to postojati u kafićima i restoranima.

Danas 3 godine nakon mog početka, kafići traže od drugih ljudi koji se sada bave sa tim sve te torte, i ti novi ljudi imaju puno posla, i ljudi zbog kojih sam ja to sve radila, konačno imaju opciju da sednu u taj kafić/restoran i da pojedu zdravu tortu.

skolanekuvanjaOva paralela je nekako uvod u zaključak.

Isto tako kao što Sarajevo pre 3 godine nije bilo spremno za sirovu hranu i sirove torte i kolače tako Bosna, pa čak i region nisu u ovom trenutku spremni na osnivanje zajednica(sela istomišljenika). Zašto je to tako pitate se?! Pitala sam se i ja dugo, i onda sam nakon nekih desetak poruka u protekloj godini od strane ljudi koji su se zaista odvažili na taj korak da odu u prirodu zaključila sledeće. Svi hoće da budu gazde, svi hoće da budu prvi u svemu ovome. Svi hoće da se o njima piše i priča kako su oni nešto započeli. I zato je bolje i lakše krenuti sam nego se pridružiti već postojećim selima, imanjima itd. Volela bih da grešim da to nije razlog, ali teško mi je da poverujem u bilo šta suprotno jer trenutno u Srbiji postoji sigurno dvadesetak porodica koje su započele ovaj način života a niko ni sa kim nije u skladu ili blizini. Svi se vole i podržavaju preko čuvene mreže fejsbuka, a uživo daleko im lepa kuća. Tužno je to. Nažalost kao i sa sirovom hranom, spoznaje do kojih sam dolazila upoznavajući sve te ljude, „gurue“ sirove hrane, razočarenja koja sam doživljavala tada, su se ponovila i sa „prirodnjacima“ .

Nije zlato sve što sija. Ego je čudo, i ego ukoliko se ne „leči“ aktivnim radom na sebi, je neprijatelj svih nas, i ono što udaljava čitavu planetu od mira na njoj. NE mogu nekoga doživeti kao duhovnu prosvetljenu osobu i prirodnjaka(koji je u skladu sa prirodom) ukoliko razlikuje sebe i Rome koji žive po Beogradu u kartonskim kutijama, svi smo isti i svi smo jednaki. Sve ideologije koje zastupaju da je neko viša a neko niža rasa sličnije su Hitlerovim ideologijama nego prirodnjačkim. A opet ne mislim i ne mogu da prihvatim da je u redu živeti razvratničkim životom i osnivati eko sela, kako bi se pušila trava i uživalo u „slobodnim aktivnostima“ i sve to pod plaštom prirodnjačkog načina života. NE, hvala. Mi smo pokušali nešto treće od toga da pokrenemo, i živeli to, širili ljubav i davali je svakome i svemu(sa možda malo ekstremnim pravilima koja su mnoge odbijala, ali to je naš način života). Ljudska svest nije još na tom nivou, a mi nećemo biti od pomoći čovečanstvu sedeći na našem imanju i uzgajajući nekoliko životinja sa mišlju da spašavamo te životinje.

Više životinja spašavam svakom svojom radionicom, na kojoj bude i po 40 ljudi. Nek se jedna trećina tih ljudi odrekne životinjskih proizvoda ja sam više postigla i uradila za životinjsku vrstu nego sedenjem na imanju. Ne želim da provedem narednih pet, deset, dvadeset godina čekajući na svom prostranstvu da ljudi osveste da je život u skladu sa prirodom jedini održiv. Želim da im pomognem da to osveste. Sve drugo je ponovo egoistično.

Jedan dan mi je došla misao koja je razlika između mene ovde u šumi, na svom prostranstvu, u miru, ljubavi, skladu, sa mojim životinjicima, hodam bosa, jedem biljkice, dete mi odrasta najbolje moguće i nekoga ko ima punoooo novca, jahte, kuće, auta deca im idu u privatne škole itd. I on i ja smo van „sistema“ . A takvih ljudi sam se gnušala. I onda buuum, osveštenje pa čoveče mi smo isti. JA na svom prirodnjački način on na svoj materijalistički. Ali oboje ispadamo ego manijaci, koji misle samo na sebe i svoju porodicu… Moja misija je iznad toga. Moja misija je da pomognem čovečanstvu, da budem sa njima, među njima, a ne da se izdižem iznad njih i čekam da oni dođu do mene.

Tako smo doneli zajedničku odluku, da poklonimo naše životinje, ponovo i tu sam molila ljude po fejsbuku i društvenim mrežama da mi pomognu da ih ne moram dati bilo kome, ali od pomoći ništa. Našli smo im dom među ljudima koji su iz poštovanja prema nama i onome što smo radili za njih odlučilida ih udome i održe u životu. To je najviše što sam mogla da učinim za njih. Duša mi se raspadala na hiljade komada, prilikom svakog rastanka, ali osećam da je to zarad većeg dobra. Jer spašavanjem 2 koze, i nekoliko pernatih životinja ja nisam pomogla ni 0,000001% životinjskog sveta. A radionicama , sa po 100-200 ljudi sam možda učinila neku promenu. Tako da to vam je odgovor na pitanje ko nam čuva životinje. Bila je opcija i da muž ostaje. Tako je i bilo nekoliko puta, međutim šta smo onda uradili. On po mesec dana sam sa životinjama, mi na radionicama?! Onda smo na istom kao što smo bili u gradu, kada je on radio po ceo dan.

Tako da to je bila jedina ispravna odluka za nas u ovom trenutku. Dok se nivo svesti ne podigne da mogu nastati naselja kakvih mi želimo da budemo deo.

I tako smo početkom ovog meseca krenuli na put.

Putujemo, živimo, volimo sebe i sve(t) oko sebe i održavamo radionice. Više o putovanju u sledećem blogu.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail