" title="" rel="bookmark">

U Sutomoru smo proveli predivnih nekoliko dana, i zatim se uputili konačno na kampovanje. Naša draga Anđela nam se pridružila, i tako smo proveli nažalost samo dve noći na velikoj plaži u Ulcinju. Bez plaćanja kamping mesta, razapeli smo šator na sred plaže i uživali u slobodi. Nikada do tog trenutka nisam osetila takav mir, slobodu, i ispunjeno srce i dušu. Nikad manje nisam imala nego u tom trenutku a nikad se bolje i bogatije nisam osećala. Peščana plaža, šator, porodica, sirove bombice i rižoto. MA premoćno. Celi dan smo proveli u kupanju, montiranju šatora, postavljanju hladovine, potrazi suvog drveća za logorsku vatru i trčanju po vrelom pesku.

Kad je počela da pada noć, svi koji su tu noć kampovali na plaži su zapalili logorsku vatru. Gledajući tu sliku iz daljine sam shvatila nešto.

Kako smo mi ljudi spontani i jednostavni u našoj suštini. Ali kako nas materijalizam izopači, učini pohlepnim i agresivnim. Na plaži nas je bilo možda 20-30 grupica, i svi smo spontano razapinjali šatore sa tolikom udaljenošću da ne smetamo jedni drugima, da smo blizu ali opet da svi imamo svoju privatnost. Svi smo imali sve a ujedno nismo imali ništa. Pomagali smo jedni drugima da zapalimo vatru, ko je imao viška hrane davao je drugima kojima je iste nestalo. Ljudi su bili nasmejani, spontani i SREĆNI. U svojoj jednostavnosti. Odjednom sam imala viziju, budućnosti ili prošlosti, nisam sigurna. Možda čak i nečije sadašnjosti. Ljudi su srećni, bez posedovanja, bez priče o materijalnom, bez nadmetanja i takmičenja ko ima više. Moja vizija

hektara zemlje je odjednom dobila drugu dimenziju. Uporedila sam svoj život u proteklih godinu dana, borbe sa vetrenjačama oko gluposti koje ja ne mogu da promenim NIKADA dok se nivo ljudske svesti ne izdigne, rasprava i svađa sa mužem jer ja želim nešto ovako a on onako. On želi malter i cement, a ja želim blato i slamu. Toliko potrošene energije za šta!? Kakve gluposti. A posedovanje zemlje, pogotovo tolike zemlje, kuće, imanja to i nosi. Stres, raspravu, gubljenje energije. Uvek ima nešto oko čega nesavršene duše poput svih nas nalaze razlog za raspravu. A ovde na ovoj plaži čovek nema ništa a opet ima sve. Mojoj duši je ta ideja tako godila. Nemanje bukvalno ničega. Osim šatora i ranca sa nekoliko stvari. Nomadski život zove se to. Ta ideja postoji u mojoj duši još i pre hektara zemlje i Anastasijinih knjiga. No moja jača polovina nije bila spremna na to tada. Jedva smo našli kompromis i oko odlaska u šumu i prirodu, a kamoli za nomadski život. Ali sada nakon dve godine on je bio spreman isto kao i ja. I bili smo na plaži, na obali mora, u našem šatoru, bez ičega. I bili smo srećniji nego ikada u ovih osam godina.

Slobodni od rasprava, borbe ko je u pravu, čija je ideja bolja i održivija. Sreći mojoj nije bilo kraja.

Iako je „Nomadski šatorski“ život bio kratkog veka, i ubrzo smo nastavili put Skopja, gde su nam naši dragi prijatelji, domaćini platili smeštaj u hotelu(malo je reći luksuznom) pečat koji je to kampovanje ostavilo na našim dušama je krenulo sa nama. Taj kontrast smeštaja je doneo odgovor mojoj duši koja je nekada bila ogromni ego manijak, bivša profesionalna teniserka, odrasla u svetu luksuza, gde se ljudi mere po tome šta i koliko imaju, da to nisam bila ja. JA nikada nisam bila takva i meni to nikada nije bilo bitno već sam samo htela da se uklopim u beogradsko ludilo. Želela sam da budem kao i svi oko mene, ali nikada mi to nije uspevalo. Sada sam shvatila to iskustvima koje nam je Bog davao u ovih mesec i po dana. Odbijala sam novac i kako su mi mnogi govorili blokirala ga, zato što sam kroz odrastanje imala priliku samo da upoznam ljude koji imaju novac ali ih je taj novac uništio, izopačio. Oni misle da su bolji od svih drugih. A ja nikako nisam htela da budem kao oni. I bojala sam se tog novca, jer sam mislila da novac to može da uradi ljudima. Na ovom putovanju Bog mi je dao iskustva da upoznam ljude koji imaju taj novac, ali su divne duše. To su ljudi koji vole sve druge ljude, i pomažu svima. Koriste taj novac da pomognu ljudima a ne da veličaju sebe. Od ljudi koji imaju svoje firme i zapošljavaju desetine radnika, i zarađuju novac na human način da bi ti radnici imali plate da nahrane porodice, ali prvenstvo duhovno, do ljudi koji svojim novcem podržavaju prave vrednosti, i žele da edukuju ljude kako može biti bolje, i kako od nas sve zavisi.

Jedan moj blizak prijatelj, bolje reći porodica, mi je pre više od dve godine, prilikom našeg prvog susreta rekao, kako je većinski novac na planeti trenutno u rukama tamnih sila, i zato i nosi takvu tamnu, negativnu energiju, ali da je cilj nas „ratnika svetlosti“ da ga preuzmemo i vratimo mu svetlu, pozitivnu energiju. DA ga usmerimo u pravom smeru i činimo dobro sa njim. Tada mi to baš i nije bilo jasno , jer sam sumnjala da je to moguće. DA neko bude dobar, pošten, iskren, human a da ima ogromne količine novca. To mi se u protekle dve godine dokazalo na stotinu načina kako je to itekako moguće, i kako sam ja Bogu zahvalna što poznajem takve ljude.

Moja divna Slađana, moja sestra iz nekog prošlog života, i njena porodica su bili malo je reći divni prema nama, i učinili da prvom prilikom ponovo idemo Skopje jer dva dana tamo sa njima su bila premalo.

Bitan detalj, ako neko bude išao našom rutom, kad budete prelazili granicu iz Crne Gore ka Albaniji obavezno idite preko Kosova ni slučajno preko Albanije. Put koji je trebao da traje 5 i po sati po navigaciji trajao je 12 sati , jer Albanija je poput Indije u saobraćaju. Ono što vidite na snimcima za Indiju i auta, to smo mi doživeli u Albaniji, pogotovo pred ulazaka u Tiranu. Iskustvo vrhunsko, ali volela bih da sam ga zaobišla. Zbog tog oduženog puta u Ohridu smo maltene samo prespavali jer smo prekasno stigli i bili smo preumorni da bi bilo gde išli i istraživali. Sutradan smo malo prošetali starim gradom gde smo i bili smešteni.

Od srca preporučujem vilu Saray na Ohridu. Cene su veoma povoljne, lokacija savršena kao i domaćini. Porodična atmosfera. Definitvno još jedno mesto gde ćemo ponovo doći i provesti mnogo više vremena.

Skopje, radionica je bila predivna. Ljudi kao i na svakoj mojoj, probrani, samo duše koje su probuđene ili na korak od toga. Zagrljaji sa nekim starim prijateljima, zagrljaji sa nekim novim.

Šetnja gradom, i smejanje sa našim vodičem koja nam nije dozvoljavala da budemo u zabludi i uživamo u lepo zapakovanoj kutiji punoj crva. Uglavnom vizuelno predivan grad, ali ljudi tamo su takođe veoma ogorčeni na svoju vlast i na ljude koji su ih uništili. Ista priča kao i u svim ex Yu republikama.

No, sve to na stranu, poenta je da smo mi svi jedna velika porodica. I kako imamo porodicu tamo gde se najmanje nadamo i očekujemo.

Nakon Skopja i teškog rastanka sa našom novom porodicom, nakon 1800 pređenih kilometara u mesec dana smo krenuli put našeg voljenog Niša u susret našoj porodici tamo.

Tamo smo proveli ponovo do sada najlepših nedelju dana, pomažući njima, služeći goste koji su dolazili iz inostranstva. Jeli trešnje direktno sa drveta, pripremali veganske gozbe, kuvali i nekuvalu za porodicu, slušali duhovnu muziku, meditirali i tako brzo došlo vreme za polazak.

Beograd. Kao i uvek Beograd. Brz, haotičan, betonska džungla. Ali kako ja nemam averziju grada više, jer ga pirhvatam kao Božiju tvorevinu, isto kao i prirodu, ja se osećam skroz okej tamo. Ne bih izabrala za sebe da živim i odgajam dete u njemu, ali poštujem da to nekome u njihovom razvoju treba i da oni to smatraju najispravnijim za sebe. Naše duše znaju sve šta im treba i takva iskustva biraju i dobijaju. Tako da nema tu priče o tome i vređanja onih koji žive u gradovima, Nema tu izdizanja nas koji to ne želimo, i koji ne vidimo sebe u tom sistemu od 9-5 ili od 7-3. Ne, svi mi imamo svoj put i svi mi se razvijamo na način koji je pogodan za nas. Meni je Bog dao kroz ljude koje veoma volim da vidim da postoji i nešto između ovog našeg života u proteklih godinu dana(života u šumi mimo ljudi) i onog robijanja u gradovima poput programiranih mašina.

 

Može čovek da služi i bude od koristi čovečanstvu po svojim uslovima, u svoje vreme i da povremeno bude u gradu, povremeno u šumi, povremeno na plaži itd. Postoji balans. I moguć je. To nije za svakoga i veoma ga je teško postići. Ali uz aktivan rad na sebi i duhovnu praksu moguće je.

Znam ljude koji tako žive i koji zrače pozitivnom energijom i ljubavi mnogo više od nekih koji godinama već žive u skladu sa prirodom. Jer oni koji su u prirodi onisu zaboravili da je ljubav cilj, i da treba voleti ljude podjednako kao i životinje , biljke i sve te Božije tvorevine.

Čak najviše možda treba voleti čoveka, jer je čoveka najteže voleti sa svim njegovim vrlinama i manama.

 

Nakon Beograda došli smo na naše imanje, nakon mesec i po dana. I evo nas sada ovde. Tu su nam mace, one su nas dočekale. Koze su ponovo kod nas, jer ih komšija koji ih je čuvao ne može više čuvati, tako da im ponovo tražimo novi dom, gde će ostati u životu i biti srećne.

Naša sledeća stanica, u junu, je ostrvo Pašman u Hrvatskoj. Gde idemo da služimo pripremajući hranu, za goste kampa Harmony, i da živimo onako kako smo živeli na plaži u Ulcinju. Našim dušama je to trenutno potrebno. Imanje ostaje tu gde jeste, zajedno sa svim drvećem na njemu, na prodaju je ako neko od vas želi da ga kupi i učini svojim domom javite se.

Naša misija ovde je završena.

p.s. oni koji su pročitali ovaj tekst do kraja i imaju znak pitanja zašto je imanje na prodaju, imate moju knjigu Povratak Sebi, u kojoj je sve do detalja objašnjeno.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail