" title="" rel="bookmark">

Pre nekih 6-7 meseci sam tragajući za našim komadom zemlje pod suncem naišla na jedno zemljište koje me je oborilo s nogu. To je jedna od onih situacija kada vidite nešto što odmah prepoznate, i osetite kao da ste tu već bili, ili da tu trebate da budete.

​Kao što većina vas već zna, mi kao porodica aktivno tražimo zemljište daleko od velikih gradova i nazovimo ”civilizacije” već više od godinu dana. Možda čak i više godina, ali aktivno poslednjih godinu dana. Ja sam znala otprilike šta želim, ali sam tek nakon čitanja serije knjiga ”Zvoneći kedri Rusije” totalno definisala u svojoj glavi šta je to što želim i trebam. Te knjige su mi pomogle da stvorim jasnu viziju u svojoj glavi. 

Tako je bilo i sa tim zemljištem, kada sam ga videla odmah me je nekako očaralo. A tek kada sam ušla u opis i detaljne informacije o njemu, to je ono što me je dodatno iznenadilo, i prva misao mi je bila ovaj čovek je čitao Anastasiju, ali onda mi nije bilo jasno zašto bi neko prodavao ovu lepotu.

Cifra za koju se zemljište prodavalo je bila veća nego što smo mi mogli da priuštimo, a bilo je manje zemlje nego što sam ja htela da kupim. Međutim,  još tada smo ponudili prodavcu cifru koju mi možemo da izdvojimo, i još tada smo se nekako povezali i shvatili da je osoba koja ovo prodaje veliki prirodnjak i čovek koji ceni i razume prirodu.

Nije došlo do dogovora tada, i mi smo nastavili da tražimo dalje… 

Bilo je par zemljišta koja su se pojavljivala, i išli smo da ih vidimo, da pregovaramo i slično, međutim nije se otvaralo… Tada sam shvatila da grčevito to želim, da sam se toliko čvrsto uhvatila toga i da to nije dobro. Da sve dok to tako budem radila ništa se neće dogoditi i ostvariti… Shvatila sam da moram da pronađem svoju sreću i da je sreća i ljubav bezuslovna, i da ja to moram da nosim u sebi bez obzira na prostranstvo… Desilo se ono sada ili ne. Počela sam da radim na tome, pozabavila se sobom umesto zemljištem, i vratila se u mir… Kako volim da kažem, otpustila sam ga…

Otpustila sam svoju potrebu za zemljištem po svaku cenu i prepustila univerzumu da čini šta treba… A ja , ja sam bila srećna… Bez obzira na mesto boravka… 

Tada u tom periodu sam bila u Beogradu opet, i upoznala sam istomišljenike i ljude koji imaju iste želje i koji rade na kreiranju svog prostranstva, i pitali su me da li sam ga nacrtala… Znala sam da je to korak koji je i po Anastasiji neophodan, ali sam ga ja izbegavala, valjda zato što nikada nisam sebe smatrala nekim ko lepo crta, pa mi je bilo i to nezamislivo da ja mogu da stavim na papir sve to što vidim u svojoj glavi…

​Ali to veče sam ga ipak nacrtala… I bila sam preponosna na sebe, jer meni je to bio najlepši crtež na svetu. Moj muž je zamalo pao sa stolice od smeha kada je video tu sliku i trebalo mu je detaljno pojašnjenje šta je na njoj, ali meni je bilo čarobno. I osećala sam se još bolje kada sam ga nacrtala, osećala sam se kao da sam ga u tom trenutku totalno otpustila i prepustila se… 

Vreme je nastavilo da prolazi, muž se malo više aktivirao oko zemljišta a ja sam nekako bila u stanju mirovanja. Znala sam da je nadomak, osećala sam , ali nisam ništa činila i pričala po tom pitanju…
Ovde želim da se zahvalim svima vama koji ste mi želeli ostvarenje mojih želja, i koji ste zajedno samnom kreirali moje prostranstvo. Znam da su i vaše misli i pozitivne vibracije doprinele manifestiranju svega ovoga.
Pre nepunih mesec dana smo ponovo naišli na oglas, kako i zašto nemam pojma, i ne sećam se, univerzum je tako hteo. Ponovo sam napisala istu ponudu prodavcu, i on je rekao da ima već neko zainteresovan, da će nam se javiti ako taj čovek odustane. Kroz nekoliko dana, prodavac se javio i zamolio da se čujemo.

Bitna stvar koju ovde želim da naglasim je da sam ja pre nepuna 2 meseca, na nagovor moje mame, počela da radim koncentracije prema učenju G.Grabovio, specijalno izrađene za kupovinu zavičajnog imanja. U tim koncentracijama između ostalog je bio i naglasak na to da prodavac bude pravi, da se sve posloži itd.

Muž se čuo sa prodavcem i pričali su preko pola sata, i bila je tako dobra vibracija. Prodavac je istražio malo ono što ja radim, čitao blog Škole NeKuvanja, i veoma mu se dopalo šta ona zastupa, i rekao kako želi na taj način što će pristati na našu ponudu(koja je manja nego cena koju on traži) da podrži našu ideju o zavičajnom imanju i takvom načinu života. Ostalo je da se organizujemo jedan vikend i odemo da vidimo zemljište. 

Sam odlazak na zemljište je nešto što se rečima teško može opisati, ali ako znate za onu izreku ili ste je doživeli onda ćete razumeti: ”Kada si negde prvi put, a osećaš se kao da si došao kući”. Tako je nama bilo.
F. Je odmah po ulasku na zemljište samostalno otišla u istraživanje, nijednom se nije okrenula da nas traži već se zadala u kopanje zemlje, zagledanje bubica, cvetića itd. Muž je bio nasmejan. A ja, ja sam bila u miru i kod kuće…
​U pitanju je kupovina doma, prostranstva gde ćemo da proširujemo našu porodicu i mesto gde ćemo da živimo do kraja života, a mi smo se sporazumeli pogledima i dodirom. Nije bilo nikakvog naglabanja hoćemo li, nećemo, kako, šta, već samo to je to…

Šetali smo po skoro 6 i po duluma zemlje(6500kvm) i uživali. Prodavac je doprineo takođe da boravak tu i taj osećaj bude takav, jer je sa svakom svojom rečenicom samo potvrđivao da je to to. Sa svakim opisom nečega tu, je činio da sve više shvatim koliko je univerzum tu odigrao igru. Šetali smo kroz voćnjak, pored veštačkog jezerceta i izvora, preko livade, kroz mladu šumu do potoka, gde je sve stalo i čarolija je nastupila.
Kada sam se okrenula i pogledala na to prostranstvo shvatila sam da je to ono što sam nacrtala, kada sam sela i počela da razmišljam o svom crtežu i da poredim ono što vidim ispred sebe, naježila sam se i počela glasno da se smejem i da plačem. Ja sam to nacrtala… To po čemu sada moje dete istražuje sam ja nacrtala…
Osećaj je bio neopisiv. Prošetali smo još malo kroz šumu pored potoka i otišli da sednemo pored ruševnih kuća koje tu postoje. Muž i prodavac su se dogovorali oko detalja prodaje, a ja sam gledala svu svoju decu kako trče po tom predivnom prostranstvu…

​U tom trenutku me je F. Pozvala sa vrata te ruševne kuće i rekla: ”Mama dođi u kuću” . Bili smo kod kuće.

Kroz koji dan će zemljište i zvanično biti naše, i imaćemo naše prostranstvo ljubavi. Ovo sve sam vam napisala jer znam koliko je vas ovo želelo da mi se ostvari, i pomagali ste mi svojim mislima da se obistini. HVALA VAM.

A pišem vam i iz još jednog razloga a to je sledeće:

Ovo se odnosi pogotovo na osobe koje su čitale Anastasiju i Zvoneće kedre Rusije, nemojte se slepo držati svega što tamo piše, jer ja mislim da joj to nije bio cilj, njen cilj je bio da vas podstakne na delanje, a ne na samo promišljanje.
Ja sam takođe tražila samo hektar zemlje ni slučajno ništa manje, tražila sam da to bude baš baš kako ona opisuje, međutim kada sam otpustila sve i pustila univerzum da čini ono što treba, desilo se ono što je trebalo.
Ko zna možda će tih mojih 6 duluma postati i hektar jednog dana, možda se imanje proširi i obistini to što se tamo savetuje, ali do tada ću ja sa svojom porodicom uživati i kreirati na tih 6 duluma.
U knjigama se savetuju ljudske zajednice, ali moje lično iskustvo je da je veoma teško da se bračni partneri usklade sa svojim mislima i željama a ne više porodica odjednom. To su stvari koje zahtevaju vreme.

Tako da, nemojte čekati da budete deo već stvorene zajednice, već vi kreirajte svoju, za početak mikro veličine, ali verujte da će se zajednica stvoriti, pogotovo sa vremenom koje nam dolazi.

Budite promena koju želite da vidite u svetu i počnite od sebe.
 

Iz zahvalnosti prema svima vama koji ste mi ovo mislima kreirali i želeli delim sa vama delić energije koji možete da osetite kroz slike…
Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail