" title="" rel="bookmark">

 
Jun mesec 2016. godine. Moja soba, malo potkrovlje, mirisi bilja i mora, pogled sa prozora u beskrajno plavetnilo morsko i nebesko… Živim na moru i zahvalna sam svim okolnostima koje su se složile tako da se moja želja iz mladosti ostvari. Verujem da je duša baš to odabrala, a život podržao.
 
Proleće je, uskoro će leto, hrast svom snagom olistao, grane skoro dodiruju prozor. Stigle laste, već treću godinu se druže sa mnom, uđu u sobu, pričaju mi, ja ih dakako razumem. Pitaju da li mogu da mi prave društvo, a ja im obradovana zapevam, pa pevamo i pričamo zajedno. Ja sam vegan i biće prirode, mi se odlično razumemo i one nemaju strah od mene. Pripitomila sam ih kao u “Malom princu”.
 
Ovog proleća ostaju kraj mene sve više vremena. Jednoga dana primetim prave gnezdo u mojoj sobi, a moja soba je poput mene skroz prirodna, drveni krov, puno prostora, prirodni materijali, samo malo umivena divljina. Zato im se dopala. I moja soba i iskreno prijateljstvo i to što se pesmom sporazumevamo. Rešile laste da mi ukažu poverenje i kraj mene dobiju svoje male.
 
Ja sam već baka, pa zovem sina i pitam kako ćemo kad mi dođe unučica, a on se smeje i kaže kako ona mnogo voli laste. Pa da, moja mala Mila je sva mila i prirodna, još nije stigla do škole i ne zna da će je učiti kako je čovek gospodar vasione. Ja, njena bajka, trudiću se da joj pokažem kako je priroda veličanstvena, a čovek ništa važniji od laste ili hrasta. Moja najveća želja bi bila da odrasta kao Anastasia u istoimenoj knjizi, koju sam čitala sa divljenjem nebrojeno puta.
 
I tako, uskoro ću ponovo biti baka – malim lastama. Posmatram kako raste gnezdo, kakva je to predanost, preciznost i graditeljska veština, kojoj bi pozavideli mnogi neimari. Kao kada sam ja zidala česmu od kamena, pa moram da čekam da se jedan red osuši da bih mogla da krenem dalje, tako i moje laste. Ne kaže se slučajno kad se porodica skući, kako je svila svoje gnezdo. Radosno čekam, a čekaju i laste pravi momenat da polože jaja u svoje gnezdašce. Ja im pričom i pesmom kažem koliko se radujem njihovoj sreći. Odavno znam da se dobro razumem sa životinjama, još kad sam bila bosonogo dete koje je pilo vodu sa potoka i pravilo kućicu na drvetu. Sve životinje su išle uvek za mnom i bile mi najdraži prijatelji. Ja se družim i sa drvećem. Zagrlimo se i ispričamo, a ptice sve prisluškuju. Tako sam jednom poželela da pred kućom imam dud, a ptičice razumele pa me nagradile za iskreno druženje i namerno ispustile seme iz svoga kljuna. I eto duda u mom dvorištu. Hvala hvala, hvala…
 
Raspričah se o lastama, mojoj najnovijoj ljubavi, a imam i ljubav koja traje pedeset godina. Moj muž. Venčali smo se 5. juna na Svetski dan zaštite životne okoline. Zapravo, prvo smo se mi venčali, a šest godina kasnije je proglašen taj dan. Ništa nije slučajno. Ne mogu da zamislim prigodniji dan za početak našeg zajedničkog života. Neko bi se nasmejao kad kažem zajednički, jer ja sam u potkrovlju, a on u prizemlju. Slično kao što konferencija o zaštiti prirode naglašava potrebu stvaranja ravnoteže između potreba čovečanstva i ograničenih mogućnosti planete, tako i mi na ovaj način usklađujemo naše potrebe i prostorne mogućnosti. Čitav dan uživamo napolju u prelepoj prirodi, a uveče ležemo u isto vreme u različite sobe. Eto recepta za srećan i dugovečan brak, on dole, ja gore, meni lepo, njega ni ne pitam, skroz moderno zar ne? Zahvaljujem se svojoj boljoj polovini za godine koje su prošle i radujem se godinama koje dolaze, hvala, hvala, hvala…
 
Evo i večeras dok pišem, gledam laste, sede na traci od baldahina na mom krevetu. I one u skladu sa pravilima ove kuće, ženka na jednoj, a mužjak na drugoj strani. Jedno veče upalim svetlo, iznenadim ih valjda, ona pređe tik uz njega. Pričam ujutru svome dugogodišnjem mužu, koji pita kako znam da je ona prišla njemu, možda je baš obrnuto. Ja kao razmišljam filozofski, ali svako vidi iz svog ugla, istina je relativna. Možda je stvarno on dolepršao da je zaštiti. Ali ne verujem! Jeste da su mužjaci u životinjskom i ptičjem svetu lepši, ali suptilnost i lucidnost, se ne može pripisati njima – tako mislim, a može biti da nisam u pravu. Sve će se znati kada ženka legne u gnezdo. U prirodi, kao i u braku, treba samo pažljivo posmatrati, biti strpljiv i zahvalan.
 
Ja jesam istinski zahvalna za pedeset godina ljubavi i braka. Naučila sam da život nisu dani koji prolaze, nego dani koji se pamte. Volim da pišem o lepim stvarima i doživljajima: o mirisu cveta, o svetom drvetu hrasta pod mojim prozorom sa mnogo mladih izdanaka oko njega, koji nose zapis svoga drveta. Ponekad poželim da ih zasadim na neko mesto gde nema šume, kao iz one priče o čoveku koji je sadeći drvo po drvo svakog dana zasadio šumu u pustinji. Srećna sam što su laste ponovo došle i rešile da nam za zlatni jubilej podare svoje malene, nama koji smo uvek voleli zemlju, čuvali prirodu i sve što živi u njoj. Hvala im. Hvala i vama što ste pročitali moju priču. Želela sam da poručim kako je za sreću “važno da naučimo da svet gledamo i bez našeg ja i to je ta nostalgija povratka u rajski vrt, koju svako od nas nosi, doba kada nismo bili sebi na prvom mestu. Važno je da učimo da katkad ne želimo ni za sebe ni od sebe ništa, da svima sve pa i sebi oprostimo i mirno spustimo glavu na Božiji dlan. Mudraci kazu da ćemo tada po prvi put stvarno čuti o čemu peva slavuj.”  Ovo kaže pravi pisac Sanja Domazet, a ja uz slavuja dodajem i laste.
 
 napisala Dragica Cedic
Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail