" title="" rel="bookmark">

Picture

Moj duhovni put je počeo pre neke dve godine… Postala sam mama, ostvarila sam se u ulozi koju sam ceo život priželjkivala, bila sam presrećna ali sam osećala da to nije sve.

Osećala sam da ima još stvari koje treba da saznam, naučim, ostvarim kako bih bila što bolja mama mom detetu… To mi je bila primarna motivacija.

Prvo duhivno što mi je bilo u okolini bio je islam, religija u kojoj sam rođena, religija u koju sam se udala, i nešto što mi je ceo život bilo deo života iako o njoj nisam znala više od toga da imaju bajrami i da se moli tako što se klanja, i da žena ako je prava vernica mora da ima hidžab (znači prekriti telo, ne sme se ocrtavati oblik ženinog tela, dozvoljeno je samo da se vide lice i ruke).

Život mi je naravno poslao osobe takve u život od kojih sam mogla da učim i da vidim šta je islam, šta znači biti u toj religiji, i kakva su pravila. Bilo mi je to veoma lepo, u tom trenutku, bilo je jako lepo biti u kontaktu s Bogom, to je što sam osećala kod ljudi od kojih sam učila. Da se razumemo, meni je nekako tvorac otkako sam krenula na duhovni put uvek slao najdivnije ljude od kojih sam imala dosta da naučim. Bilo je sve do mene, gde ću ja sebe pronaći i šta će „kliknuti“ za mene.    

Čitaj dalje…


Islam mi je bio veoma zanimljiv, ali sam imala dosta ograničenja koja su me kočila i nisu mi dozvoljavala da uđem dublje u to.

Jedna od tih je bila, pa kako mogu da se klanjam i da učim nešto na jeziku koji ne razumem, morala bih prvo da idem da učim arapski(što zaista želim), ali da li je moguće da moja veza sa Bogom mora da čeka da naučim jezik da bi mi bili jedno?!

Zatim, tada sam i dalje bila u materijalnom svetu i imala sam veliko lažno ja (EGO), i verovala sam kako će moja ćerka da se bavi tenisom, i da ostvari sve ono što njena mama nije uspela, kako će ona zaigrati na us openu, rolland garrosu itd, a ja ću joj biti trener. Kako bih mogla to sve da radim ako sam pokrivena? Kako bih mogla da budem pokriveni trener svom detetu, kako bi ona mogla da bude br.1 na svetu ako se pokrije(jer deca inače imitiraju roditelje pa sam pretpostavljala da bi ona mene pratila u tome). To mi nije išlo zajedno i nekako je život učinio da se udaljim od te ideje.

​Svog Boga nisam tu pronašla…

Picture

Picture

Nastavila sam dalje da budem MAMA i da mi to bude primarno, a duhovnost sam malo popustila i tako se pojavila sirova hrana.  Krenula sam na taj put.

O tome možete čitati u mojoj knjizi Kako zdravo smršati ili u tekstovima Kako početi, iprvi korak ka sirovoj hrani.

Počela sam da se budim iz matriksa da doživljavam i shvatam mnoge stvari iz svog lažnog života koji sam do tada živela. Ništa od toga nisam doživljavala duhovnim… Samo sam bila srećna što sam budna konačno. Promenom ishrane, sam počela da se menjam kao osoba i samim tim i da menjam svoje stavove i poglede na život. Pronašla sam sreću u prirodi.

Pronašla sam BOGA u prirodi, u drveću, u travi, u livadama, u plodovima moje bašte.

Tada se pojavila knjiga Anastasija u moj život i potvrdila mi da sam na pravom putu, kroz nju sam došla do nekih novih spoznaja ko smo mi, i dobila odgovore na pitanja o BOGU, TVORCU, STVORITELJU. I pomislila sam to je to, hvala hvala hvala. Više mi nijedna knjiga nikada neće trebati, posle ovih knjiga sve je rečeno. I tako je iskreno i bilo. Po pitanju duhovnosti dobrih godinu dana me je držala spoznaja koju sam doživela kroz čitanje Anastasije i moj svet sirove hrane i bilo mi je tako dobro… Boga sam svaki dan osećala kada bih izašla i pogledala u drvo, cveće, travu, nebo… Znala sam da smo mi svi njegovi i da nas je stvorio da kreiramo raj na zemlji, da se volimo, poštujemo, kreiramo najdivnije stvari… I bilo je divno… Ta vera u to… 


Picture


Ali i dalje je tako teško bilo shvatiti zašto ljudi ubijaju jedni druge, zašto jedu nevine životinje kada za to nema potrebe, nije ledeno doba, zašto su zli i depresivni.

Bez obzira što ždreci upravljaju svetom, zašto mi nismo jači sa našim mislima, mi koji smo budni i osvešteni. Bilo mi je veoma teško da se zadržim u tom „la-la landu“ jer sam imala mnoštvo pitanja na koje nisam dobila najjasnije odgovore.

Više mi Anastasija nije bila dovoljna. Trebalo mi je još detaljnije nešto.

Sirova hrana je postala manje bitna,ma hrana je postala nebitna, jedem da bih živela i to je to. Mada duboko verujem da mogu da budem bretarijanac, i da smo mi ljudi predodređeni da živimo od prane. Takođe shvatila sam da sirova hrana nije najbitniji LEK u svemu, i da ukoliko je čovek loše u glavi džaba mu sirova hrana i sve drugo.

Jako je bitno biti dobar u glavi, moja psorijaza mi je bila svakodnevni dokaz toga. Moja verna druga za koju sam mislila i bila ubeđena da će čim pređem na 100% sirovo i ona nestati, međutim ona mi je još jednom pokazala da to nije baš tako. I stvarno se i dalje divim onima koji tvrde da su je izlečili samo sirovom hranom. Ja sam shvatila da kod mene to neće baš tako ići, da moram da kopam dublje… 

Picture

Moj prvi zvanični bebi duhovni korak mogu da kažem da se dogodio neposredno pred moju poslednju radionicu u Beogradu. Divni naš TVORAC, BOG, UNIVERZUM, STVORITELJ, se pobrinuo da mi ponovo pošalje najdivnije ljude u život. Zahvaljujući njima, sam upoznala čoveka, čije kreme su trebale da izleče moju psorijazu.

I tako sam otišla kod njega, a on je ČISTA KONEKCIJA sa BOGOM… Nikada za 28 godina nisam upoznala takvo biće, i samo njegovo prisustvo je budilo u meni neverovatne emocije, a najviše od svega osećala sam se tako sigurnom.

Ja ne znam ni kako se zove taj tretman što je on meni radio, znam da je to pročišćavanje tačaka na telu koje su začepljene našim emocijama, i da je prvi dan bilo neverovatno lepo i oslobođujuće a ujedno i jako bolno, jer te tačke kada se pritisnu UŽASNO BOLE.

Sutradan sam opet išla, i tad sam se osećala kao da se ponovo porađam. Bio je identičan bol koji sam osećala tokom porođaja, bol na koji sam disala isto kao i kada sam rađala moju F. I samo mi je to bilo u glavi, kako je BOG sve savršeno smislio, dao nama ženama najlepši mogući poklon a to je čin rođenja, kroz koji imamo mogućnost da se očistimo od svega što smo nagomilale u nama… Samo kada bi sve žene ovog sveta to htele da osveste i da prihvate. Bol je bio neverovatno oslobađajući.

U jednom trenutku sam počela da plačem i plakala, plakala, i plakala…

Nastaviće se….