" title="" rel="bookmark">

Pre 5 godina na današnji dan sam bila kod svog ginekologa, koji mi je vodio trudnoću. Kakva glupost iz ove perspektive da zdravoj, pravoj, mladoj devojci neko vodi trudnoću kao da je to neko zdravstveno stanje da ne kažem oboljenje. Ali Bože moj, to je bio nivo moje svesti. Danas sam išla na redovno slušanje njenog srca putem nekog aparata koji prikače na mene, zaboravila sam mu ime. I dogovorila sam sa svojim ginekologom da će porođaj da se desi u petak ili subotu. Bila sam oduševljena intuitivnosti svog ginekologa, jer ja budala nisam imala pojma šta me čeka i šta to znači.

MOJA TRUDNOĆA

Ja sam njemu rekla da želim 100% prirodan porođaj i da moj muž bude uz mene. Kako je on jedan od najpoznatijih ginekologa u Sarajevu, rekao je da to neće bit problem, fiksiraćemo da porođaj krene kad bude njegova ekipa u porodilištu. Sve mi je to bilo čudno kako možemo mi to da tajmiramo, ali sam mislila da on nešto zna bolje nego ja, da je po nečemu video da će ona uskoro da izađe. Nakon tog slušanja srca i rutinskog pregleda otišli smo kući. Već oko 15.00 krenuli su blagi trudovi. Međutim kako sam bila dobar đak školice za trudnice znala sam da nije vreme ni slučajno za porodilište. Da tamo trebam da krenem tek u poslednjem trenutku. Kad trudovi budu jaki i na 5 minuta razmaka.

POVRAĆANJE

Moja trudnoća je bila užasna i isto toliko čarobna. Sigurno ste čuli za one žene što povraćaju svih 9 meseci svoje trudnoće, e pa to sam ja. Taj 1% žena. Koji je od prvog do poslednjeg dana proveo na wc šolji. Šta god bih pojela(moja svest o zdravoj hrani tada bila je , da treba jesti džigericu za dobru krvnu sliku, i što više mesa. Da jedem za dvoje pa da trebam da uživam u čemu god poželim) A moje pametno dete, me je još u stomaku šutiralo, kako bih pojela tako nešto ona bi me naterala da to istog trenutka izbacim. Osim voća. To je jedino što je ostajalo. Kilograme mandarina, narandži sam mogla pojesti ne bih nikad povratila.

Ali čuj, da trudnica jede samo to, pa beba bi joj nastradala mislila sam tada, i navalila na pohovane palačinke sa šunkom, i pljas, ni 5 minuta, opet bih bila na wc šolji povraćajući dušu iz sebe.
Bilo je strašno, i jedva sam čekala da izađe. U poslednjoj nedelji trudnoće sam tri puta završila na infuziji, jer nisam mogla ništa da zadržim u sebi. A glupa kako sam bila tada nisam ni pomišljala da navalim samo na voće.
Najbolja stvar u tome je bila što sam se ugojila samo oko 7 kilograma koliko je bebi bilo potrebno. Bila sam najmršavija trudnica koju sam videla do tada.

POČETAK POROĐAJA

Mama mi je stigla to veče, a muž je bio u noćnoj. Oko 1 posle ponoći su se trudovi pojačali, i gledajući na sat videla sam da su počeli da budu na 5 minuta. Muž je došao i otišli smo u porodilište prvi put oko 2 ujutru tog 14.2.2014 godine.

Kad sam došla tamo, pregledali su me u toj ledenoj sobi, na onoj užasnoj metalnoj stolici, i ustanovili da sam samo malo otvorena, i da porođaj još nije počeo ali da treba da ostanem tu. Ja sam odbila i rekla ni slučajno. Toliko sam bar znala, da ne želim da ostanem tu, njima na izvolite da me prikače na raznorazne lekove. Odbila sam i otišla kući, bilo im je okej, i rekli su da dođem ujutru, taman kada će u smeni biti sin mog ginekologa, koji bi mogao da me porodi (tek sam počinjala da učim i shvatam da se žena sama porađa da niti jedan doktor ili bilo ko nema pravo da kaže da je on porodio ženu).
Kod kuće sam uspela malo da odspavam. Do jutra.

MOJE ZNANJE O POROĐAJU KOD KUĆE TADA

Negde početkom osmog meseca trudnoće, sam naišla na YT snimak fenomenalne Danijele iz Novog Sada, koja je nekad ranije ja mislim rodila svoje prvo dete u bazenu u svom stanu. To mi je bio jedan od najlepših snimaka koje sam do tada videla, i kada sam pokazala svom mužu on je bio u fazonu ma daj, nema šanse, to je ludost itd.

Dovoljno mu je bilo što je pristao da prisustvuje mom porođaju u porodilištu. U Sarajevu to nije česta pojava, nažalost ni dan danas. Tada sam počela da razmišljam o tome da bih i ja trebala kući da se porodim, ali sam osećala da nemam dovoljno znanja, niti vremena da to tada izvedem. Odlučila sam da ću drugu bebu kad dođe do nje, doneti na svet u svojoj sobi poput Danijele.

BOLNICA-KUĆA-BOLNICA-KUĆA-BOLNICA

Tog jutra u 8.00 smo po dogovoru otišli opet u porodilište, gde su ustanovili da se nisam ništa dodatno otvorila, ali su trudovi bili prisutni i jaki, i hteli su da me ostave. MEđutim na moje zahtevanje sin mog ginekologa je uspeo da izdejstvuje da me ne zadrže, morala sam da potpišem da odlazim na svoju ruku, jer mi nije padalo na pamet da legnem kod njih dok ne budem bar 6-8 prstiju otvorena. Bila sam oko 3,4 tada. On je video da ja znam da predišem kako je to nazvao to jutro, i rekao ekipi u prijemnoj, vidite da žena zna šta treba da radi, nek ide kući, ali dođi u 14.00 opet.

Bože sad kad se setim toga, pa mi sve znamo šta treba da radimo, samo što nas strah paralizuje zbog energije u tom porodilištu, zbog njihovog ponašanja prema nama kada dođemo tamo kao da smo nešto zgrešile što rađamo tu decu. Samo to da mi je trebalo pet godina da o ovome pišem, govori koliko je štete meni naneo odlazak tamo i donošenje mog deteta na svet među njima.

Otišli smo kod moje mame u stan, bio je bliži porodilištu, i tamo sam malo odspavala, ali budio me jak bol. Kontrakcije su bivale sve jače. Kad god bih bila u svom domu, u toplini ljudi koji me vole, sve se dešavalo kako treba, a čim bih otišla u porodilište bolovi bi stali. Par godina nakon porođaja sam saznala zašto je to tako, i kako u toj neprirodnoj atmosferi pod njihovim reflektorima, telo počne da luči adrenalin i umesto da se opušta i otvara, ono luči hormone koji pomažu da se zaštitimo od neprijatelja. Jer naše telo njih tako doživljava.
U 14.00 otišli smo opet kod njih, i ista situacija, ništa se nisam otvarala, i opet nisam pristala da ostanem, želela sam kući. Otišli smo kod nas u stan, oni u prijemnoj su me već proglasili ludakom ali mi nisu ništa mogli, jer sam imala “uticajnog ginekologa”.

Došli smo kući i počela sam instinktivno da se krećem, da mrdam kukovima, da se saginjem preko radijatora, da dolazim u položaje koji su odgovarali bebi i prolazu da se otvara. U jednom trenutku je naišla najjača kontrakcija do tada i vrisnula sam, a mama koja je bila pored mene se mnogo uplašila, i tad je ona rekla da moram u porodilište, da beba samo što nije izašla itd(neznanje i nasleđen strah su čudo), i prenela na mene odmah njen strah i naravno odmah smo krenuli u porodilište. I mama i muž su se osećali bolje kad su me uvalili “stručnjacima”. Ne zameram im, znam da im je bilo strašno to gledati a nisu bili edukovani. Sutra kad opet budem kroz to prolazila znam da će mi muž masirati leđa u bazenu, kao što je Danijeli njen tad na tom snimku, a mama biti najveća podrška. Svima nam je trebalo to iskustvo.
Taj užasni porođaj u porodilištu.

SOBA U PORODILIŠTU

Opet sam se našla na metalnoj odvratnoj hladnoj stolici, raskrečenih nogu, gde su počeli sa svojim glupavim rutinskim stvarima, pripreme žene za porođaj. Tresla sam se od hladnoće i straha. To je energija koja se može samo osetiti u prijemnoj u porodilištu. Ja koja sam mnogo jaka osoba, i sigurna u svoje telo, i učila sam u školici za trudnice tada, sve šta i kako me čeka, džaba i mene je bol savladao i strah preuzeo.

Stavili su me u posebnu sobu, Bogu hvala na tome, jer muž je trebao prisustvovati, a kada se odlučite na to, dobijete sobu samo za sebe, inače se žene porađaju sve u jednoj sobi. Gledaju patnje jedne drugih, i maltretiranje osoblja tamo. Trpe zajedničke uvrede, i bezobrazluk babica koje su nesrećne sa sobom i svim oko sebe. Ja ih nisam gledala, samo sam ih čula kako se deru na te jadne žene.Meni su povremeno dolazile. Stavile su me na krevet, polegle, i rekle da legnem na bok inače će da mi umre beba ako se okrenem. Prikačile su mi traku za slušanje njenog srca. I nabile iglu u venu i stavile nešto što sam mislila da je infuzija, jer mi nisu dali da pijem vodu. DA ne dehidriram.

Malo koja trudnica zna da oni bez pitanja nama počnu da ubrizgavaju sintetički hormon oksitocin, koji čini da se trudovi/kontrakcije pojačaju i za 200-300% od onih normalnih/prirodnih. Ustala sam jednom da odem do toaleta, sa ogromnim strahom da ću zbog tog pomeranja da ubijem svoju bebu(zahvaljujući “pametnoj” babici). Negde oko 20.00 (znam koliko je sati bilo jer je ispred mene na zidu bio ogroman beli sat, koji mi je još više otežavao stanje) je došao sin mog ginekologa(možemo ga sad zvati i moj ginekolog) koji je video da se ne otvaram(da sam na 6 prstiju već nekoliko sati), i doneo odluku da mi probije vodenjak. Mislila sam da zna šta radi i da je to pametan izbor. Nisam se protivila, pa samo to da sam ko budala ležala na boku iako mi je telo govorilo da se okrećem, pomeram, mrdam kukovima, govori koliko sam im slepo verovala.

Otišao je opet. Kontrakcije su se dodatno pojačale, sećam se da sam počela da vrištim od bolova , da su dolazile da se deru na mene, molila sam da mi dovedu muža. Na kraju su i pristali, jer je pravilo da suprug može da uđe samo tokom “izgona” kad beba krene da izlazi. Uveli su ga oko 21.00. Ja sam već tad, na trenutke gubila svest, i ponavljala da umirem. On kada me je video u tim bolovima, zamalo je pao u nesvest. Izveli su ga, dali mu vode, i vratio se, kao osoba koja je spasila život i meni i našem detetu. Da nije njega bilo, pored mene, ne znam šta bih se desilo, ali verujem da bi se stvari mnogo više zakomplikovale od toga kako jesu. Veštački oksitocin me je doveo do stanja gde nisam mogla ni da dišem više, pa su mi stavili masku sa kiseonikom, bolovi su bili na 30 sekundi, nekad i na 10, a otvarala se nisam.

Oko 23.00 sam počela da molim za carski rez, jer više nisam mogla da podnesem, umirala sam. Hvala Bogu pa su bile zauzete sve sale, ali tada je došao neki malo iskusniji ginekolog da me pogleda, jer sam već postala nerešiv i problematičan slučaj za njih. Zauzimala sam im krevet već više od 6h, a maltretirala ih već skoro 24h svojim prisustvom tu. Čovek je došao, pregledao me i rekao babicama koje su mi pretile smrti moje bebe ako se okrenem, roštiljajte ženu, tim rečima… roštiljajte ženu…

Nakon više od 6 sati, njihovih otrova, ubrizgavanih u mene, njihove torture verbalne i psihičke, ta žena više nije mogla sama da se ni pomera, pa su morale one da me okreću s boka, na bok, upravo onako kako je moje telo samo znalo da treba da radi sve te sate, ali je strah bio jači od mog uverenja i poverenja u sopstveno telo. Počela sam da se otvaram, beba je krenula, međutim, tad su uvideli da imaju drugi problem, beba je bila zapetljana u pupčanu vrpcu. Morali su da je izvlače iz mene, jer je i ona duša već bila napaćena od njih i njihovog maltretiranja. Nekoliko minuta posle ponoći babice su mi skočile na stomak, da je isteraju, ginekolog me je rasekao, uradio epiziotomiju i zavukao ruke i izvukao dete.

ZAŠTO NE PLAČE?

Moje prvo pitanje bilo je zašto ne plače? zašto se ne čuje? Izleteli su svi iz prostorije, odveli dete u drugu sobu, odakle se kroz nekoliko sekundi(za mene su bile sati) u daljini čula da plače… Ponovo sam prodisala… DOneli su mi je, stavili je na mene, NA MOJ ZAHTEV, i odneli. Muž je ostao pored mene dok su me šili, ja sam umirala što su je odneli, ali fizički nisam imala snage za sebe a ne za nju. Uništili su me. Šili su me, i divili se svojim umećima ušivanja, prekrili ćebetom, izbacili muža i ostavili me ponovo samu preko 2h u toj ledenoj sobi. Bez bebe koju sam donela na svet, bez muža, bez bilo kakvog toplog dodira, toplog pogleda, reči…

Rodila sam se kao majka u toj ledenoj sobi, i donela odluku da nikada više kročiti tu neću. Da sam sad tu bila i nikada više. Jedva sam čekala da izađem.
Kroz nekoliko sati su me na kolicima odvezli u sobu, na tuširanje, ma sve kao u koncentracionom logoru, samo što me nisu gore ošišali. Ležala sam u krvavoj spavaćici jer mi nisu dozvolili da unesem ništa svoje odeće, nisam mogla da se presvučem, moje dete su mi rekli doneti sutra ujutru. Ja nisam mogla da se krećem, jer sam imala ogromne podlive od agresvnog izvlačenja nje iz mene, od šavova.

Ali zahtevala sam da mi je daju. da mi je stave na dojku, da sisa. Da je ne pomeraju od mene. Htela sam izaći taj dan, jer u Sarajevu je dobra stvar što ako se porodiš uveče odmah ujutru možeš izaći ali opet su me na strah uhvatili, da je bolje da ostanem još jedan dan, jer je bio tako težak porod itd…Taj dan sam saznala da joj je pupčana vrpca bila omotana 2 puta oko vrata, i da je to razlog zašto nije plakala kada je izašla iz mene. Gušila se, ko zna koliko dugo, unutar mene. Ne zbog mene, zato što ja nisam znala šta treba, već zbog njih. Kada su krenuli da ubrizgavaju u mene hemikaliju, to je došlo i do nje direktno, i krenula je da se vrti, kada su me naterali da ležim u jednom položaju, nije imala načina da se pomera, da krene, da izađe iz mene, već se upetljavala, ZBOG NJIH I NJIHOVIH GLUPAVIH PRAVILA.

 

ODLAZAK KUĆI

16.2.2014 oko 8h, sam kao bolesnica, jedva pokretna, izašla iz porodilišta sa svojim detetom. Danima nisam mogla sedeti, imala sam velike bolove, ali uspela sam. Dojila sam svoje dete, došla sam kući sa njom, ona je živa i zdrava. Otac mi je nekoliko meseci kasnije rekao, da kada se čuo sa ocem čoveka koji me je porađao, mojim prvobitnim ginekologom, mu je ovaj rekao, da je bila neka druga žena koja nije znala za pravilno disanje, i da je bila malo veći paničar od mene, pitanje je da li bi i ona i dete preživeli.

Ta spoznaja me je pratila , i pratiće me dok sam živa. I to je jedan od razloga zašto sam toliko glasna po pitanju prirodnog porođaja, prirodnog načina života, prirodne ishrane. Zato što sve što nam je veštačko, i nametnuto u život je ono što nas može koštati života.

Nek mi oproste sve trudnice , koje ovo čitaju u ovom trenutku, jer tad sam sebi bila obećala da ovo nikada neću pričati niti jednoj trudnici, ili ženi koja još nije rodila, jer ne želim nikoga da plašim. Ali mislim da je moje ćutanje na ovu temu, mene skupo koštalo, i da je to i dalje prisutno u meni. Krivica za sve što se desilo. Krivica što sam je tamo donela na svet, zašto je nisam donela u prirodnijoj, lepšoj, mirnijoj atmosferi. Koliko sam joj se samo puta izvinila. Ali mislim da se nisam još uvek izvinila sama sebi, i da moram sebi da oprostim za to što se dogodilo pre nego uspem ponovo da krenem dalje.

POVEZANOST POROĐAJA I SVIH PROBLEMA NAKON NJEGA

Niti sam prva, niti poslednja žena sa ovakvim iskustvom, ima nas na milione, godinama unazad, ali moramo da progovorimo, i moramo da promenimo ovaj agresivni način dovođenja novih duša na svet. Zbog toga što niti jedna majka ne želi da joj ćerka kroz ovo sutra prolazi.Uvek imate izbor, i dobro zapamtite da uvek VI znate najbolje ŠTA treba da činite. Pogotovo žena tokom čina porođaja.

Mnogi da ne kažem svi problemi nakon porođaja su povezani sa samim tim iskustvom. Problemi sa dojenjem, proizilaze iz toga kako je naš porođaj prošao. Žene se nakon toga osećaju skrhane, slomljene, silovane, mnoge gube veru u svoje telo, osećaju gađenje prema sebi, detetu.

Post porođajna depresija, takođe veoma povezana sa samim činom porođaja. Sekundarni sterilitet takođe. Samo kad čovek osvesti i počne da radi na sebi može da poveže deliće puzle i da to prihvati i transformiše.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail