" title="" rel="bookmark">

Po­sli­je tri go­di­ne, ot­ka­ko je na­pu­sti­la tra­di­ci­o­nal­ni na­čin is­hra­ne i pre­šla na si­ro­vo vo­će, po­vr­će i ora­ša­ste plo­do­ve, Ja­smi­na Bo­gu­ća­nin Sar­van je, ka­ko sa­ma tvr­di, po­sta­la pot­pu­no dru­ga oso­ba. Trud­no­ća to­kom ko­je je njen or­ga­ni­zam bur­no re­a­go­vao sva­ki put kad bi po­je­la sir, ma­jo­nez, me­so, pi­te ili ko­la­če na­tje­ra­la je da se okre­ne hra­ni iz pri­ro­de, o če­mu je 2015. de­talj­no pi­sa­la u knji­zi „Ka­ko zdra­vo smr­ša­ti”. Da­nas je, po­red Oli­ve­re Ro­sić, Ma­je Volk, Mar­ga­re­te Ve­sne, Sa­nje Ra­do­vić i na­še Sve­tla­ne Vu­ja­čić naj­po­zna­ti­ji pro­mo­ter si­ro­ve is­hra­ne u re­gi­o­nu.

Njen blog „Ško­la ne­ku­va­nja” pred­sta­vlja bo­ga­tu ri­zni­cu ko­ri­snih sa­vje­ta, pri­ča i re­ce­pa­ta za sve one ko­ji bi že­lje­li da se upo­zna­ju sa naj­jed­no­stav­ni­jim na­či­nom is­hra­ne ko­ji obe­ća­va do­bro zdra­vlje i pro­mje­nu ži­vot­nih na­vi­ka.

Kod Ja­smi­ne je za tri go­di­ne do­šlo i do pro­mje­ne ži­vot­ne fi­lo­zo­fi­je. Taj put ni­je bio ni­ma­lo lak; iz­i­ski­vao je broj­na is­ku­še­nja, uspo­ne i pa­do­ve, tje­rao je da na­u­či ka­ko da se oslo­bo­di osu­đi­va­nja i osje­ti lju­bav pre­ma sve­mu što je okru­žu­je. Da­nas ka­že da je upra­vo bez­u­slov­na lju­bav uni­ver­zal­na isti­na neo­p­hod­na sva­kom čo­vje­ku da bi osje­tio istin­sko za­do­volj­stvo ži­vo­tom.

– U pret­hod­ne tri go­di­ne po­sta­la sam pot­pu­no dru­ga oso­ba, po­čev od fi­zič­kog iz­gle­da do du­šev­nog sta­nja – ka­že Ja­smi­na Bo­gu­ća­nin Sar­van za „Dan”. – Be­ne­fi­te ko­je mi je ve­gan­stvo do­ni­je­lo ne­mo­gu­će je na­bro­ja­ti, ali de­fi­ni­tiv­no naj­ve­ća pro­mje­na je za­do­volj­stvo sa­mim so­bom i onim što je­sam, kao i kon­stan­tan rad na se­bi. Ve­gan­stvo do­vo­di do ne­vje­ro­vat­ne ži­vot­ne di­na­mi­ke ko­ja je u isto vri­je­me i ja­ko li­je­pa i ja­ko te­ška, što naj­bo­lje zna­ju lju­di oko me­ne.

Pro­mje­na ži­vot­nih na­vi­ka iz­i­sku­je če­lič­nu vo­lju. Či­nje­ni­ca je da je vr­lo te­ško od­re­ći se tra­di­ci­o­nal­nog na­či­na is­hra­ne, ba­rem na bal­kan­skim pro­sto­ri­ma, jer je ri­tam ži­vo­ta ta­kav da nas upu­ću­je naj­vi­še na po­sao, a naj­ma­nje na zdra­vlje. Ko­ji su Va­ši prak­tič­ni sa­vje­ti, ka­ko bi to tre­ba­lo naj­be­zbol­ni­je da iz­ve­de­mo?

– To je pi­ta­nje od mi­li­on do­la­ra i re­dov­no pi­ta­nje na svim mo­jim ra­di­o­ni­ca­ma. U su­šti­ni, od­go­vor je ve­o­ma jed­no­sta­van – ni­šta ni­je te­ško ka­da čo­vjek ima do­bar raz­log za to. Po­sto­je tri raz­lo­ga ko­ja će vas si­gur­no „na­tje­ra­ti” da is­tra­je­te u svo­joj od­lu­ci. Zdrav­stve­ni, kad se bo­ri­te za ži­vot, jer to je naš glav­ni in­stinkt; ro­di­telj­stvo, jer kad že­na po­sta­ne maj­ka za­šti­ta nje­nog po­tom­stva po­sta­je pri­mar­na i on­da se „po­pa­le sve lam­pi­ce”, pa je ve­ći­ni ma­ma va­žni­je šta će dje­ci da­ti da je­du a ne da li ima pra­ši­ne. Naj­zad, tre­ći raz­log ko­ji je sve če­šći me­đu mla­đim ge­ne­ra­ci­ja­ma je etič­ki, od­no­sno svi­jest o to­me da ni­jed­no ži­vo bi­će ne bi tre­ba­lo da bu­de ubi­je­no da bi­smo mi ima­li obrok.

Da li ste uspje­li da iz­bjeg­ne­te upa­da­nje u zam­ku da ci­je­lom svom okru­že­nju otvo­re­no za­mje­ra­te što je i da­lje na tra­di­ci­o­nal­nom na­či­nu is­hra­ne?

– Ni­ko ne us­pi­je u to­me, to je fa­za ko­ju svi mo­ra­ju da pro­đu i daj Bo­že da je pro­đu i odu iz nje gla­vom bez ob­zi­ra, jer smo svi u toj fa­zi uža­sni. Pot­pu­no smo ne­svje­sni da smo ta­da isti kao i svi dru­gi ko­ji je­du mr­tve ži­vo­ti­nje, sa­mo što ih mi ne je­de­mo, ali smo kao dje­ca kad ima­ju bom­bo­nu i na­bi­ja­ju dru­gi­ma na nos što je oni ne­ma­ju. Ja sam re­la­tiv­no br­zo iza­šla iz te fa­ze. Sva­ko ima pra­vo na iz­bor i svi mi sno­si­mo po­slje­di­ce svo­jih iz­bo­ra, a to nam je svi­ma u isto vri­je­me i naj­ve­ća na­gra­da i naj­ve­ća ka­zna.

Na­pu­sti­li ste grad­sku sre­di­nu i pre­se­li­li se sa su­pru­gom i kćer­ki­com u pri­ro­du, ži­vi­te u brv­na­ri, te­ži­te ka to­me da se hra­ni­te is­klju­či­vo onim što sa­mi pro­iz­ve­de­te… Ko­li­ko je u da­na­šnje vri­je­me te­ško pro­mi­je­ni­ti na­čin ži­vo­ta iz ko­ri­je­na i „pre­se­li­ti se” vi­jek una­zad?

– Moj ži­vot je po­stao kon­stant­na pro­mje­na. Vo­lim da ka­žem da sam za ovih 30 go­di­na ima­la 30 ži­vo­ta, i ko zna još ko­li­ko me če­ka. Pro­šle go­di­ne bi­la sam že­na sa se­la, se­ljan­ka, i to je naj­ljep­ša go­di­na mog ži­vo­ta do sa­da: pot­pu­no je­din­stvo sa pri­ro­dom, sa sa­mom so­bom, sa lju­di­ma oko me­ne, čak i sa gra­dom kad sam od­la­zi­la na ra­di­o­ni­ce, osje­ća­la sam ne­iz­mjer­nu lju­bav pre­ma svim ži­vim bi­ći­ma i za­hval­na sam Bo­gu na to­me. Na­pi­sa­la sam knji­gu „Po­vra­tak se­bi – pri­ruč­nik za ži­vot u skla­du sa pri­ro­dom”, u ko­joj je opi­sa­no sve kroz šta smo kao po­ro­di­ca pro­šli i kroz šta će si­gur­no pro­ći sva­ko ko se od­lu­či na ovaj ko­rak. Jer, ni­je baš sve sjaj­no ni idi­lič­no u pri­ro­di. Ali, na­rav­no, opet je ljud­ski fak­tor „iza­zov” čak i u šu­mi, da­le­ko od gra­da. U gra­do­vi­ma čo­vjek ima pro­blem bu­ke, kri­mi­na­la, na­si­lja, sa­o­bra­ća­ja, a u šu­mi to su lju­di ko­ji iz ho­bi­ja ubi­ja­ju dru­ga ži­va bi­ća. Onaj ko ra­di na se­bi na­u­či da ne po­sto­je ide­al­ni spo­lja­šnji uslo­vi, već da sa­mo mo­že­mo mi da ih po­stig­ne­mo unu­tar se­be. On­da po­sta­ne sve­jed­no da li ste u gra­du ili u šu­mi, jer je mir u na­ma sa­mi­ma. Ne bih re­kla da smo oti­šli vi­jek una­zad, mo­žda sa­mo po­la vi­je­ka; ima­mo stru­ju za osnov­ne po­tre­be (si­ja­li­ce, pum­pa za vo­du, in­ter­net), ima­mo iz­vor­sku vo­du na če­smi.

Sa ko­jim si­rov­nja­ci­ma iz re­gi­o­na sa­ra­đu­je­te i da li mi­sli­te da je vaš na­čin ži­vo­ta za ne­ke lju­de po­stao bi­znis?

– Sa­ra­đu­jem sa Oli­ve­rom Ro­sić, že­nom ko­ja je pr­va u Sr­bi­ji po­če­la sa si­ro­vom hra­nom i kod ko­je je i Ma­ja Volk išla da uči. Oli­ve­ra je sim­bol ve­gan­stva u re­gi­o­nu i ne­ko ko je moj naj­ve­ći uzor, jer je pri­je sve­ga iz­u­ze­tan čo­vjek. Na­ža­lost, jed­nom di­je­lu po­zna­tih „si­rov­nja­ka” ve­gan­stvo je po­sta­lo bi­znis. Ve­gan­stvo je no­vi mejnstrim, sve vi­še uzi­ma ma­ha i ne­ki mi­sle: „Za­što ne na­pla­ti­ti ra­di­o­ni­ce po 50 eura, kad je ne­što ‘in’ ili si, ne daj Bo­že, bo­le­stan?!” Moj kraj­nji cilj je da ra­di­o­ni­ce bu­du pot­pu­no bes­plat­ne, da bi lju­di mo­gli da osta­ve ono­li­ko nov­ca ko­li­ko im du­ša na­la­že, baš kao što pro­da­jem i knji­ge ko­je pi­šem – sve uz do­bro­volj­nu do­na­ci­ju. Vo­lje­la bih da fik­sna ci­je­na ne po­sto­ji, jer ovo je zna­nje ko­je je po­treb­no svi­ma, bez ob­zi­ra na nov­ča­nu moć.

Daj­te dje­ci vo­će, a ne kro­a­sa­ne

U ci­je­lom re­gi­o­nu, na ni­vou mi­ni­star­sta­va zdra­vlja, po­sto­ji pred­log da ki­o­sci sa br­zom hra­nom i gric­ka­li­ca­ma bu­du iz­ba­če­ni iz kru­ga ško­la, jer su dje­ca po­sta­la go­ja­zna od naj­ra­ni­jeg do­ba i zbog to­ga sve bo­le­šlji­vi­ja. Ko­ji su be­ne­fi­ti si­ro­ve hra­ne za dje­cu pred­škol­skog i škol­skog uz­ra­sta?

– Vo­lje­la bih da ta ini­ci­ja­ti­va uro­di plo­dom. Moj stav je da bi dje­ca tre­ba­lo da bu­du na si­ro­voj ili ve­ćin­ski si­ro­voj is­hra­ni još od za­če­ća. To je naj­bo­lji mo­gu­ći be­ne­fit za njih, jer ne­će ima­ti pro­ble­me sa ko­ji­ma se da­nas su­o­ča­va­mo. Ni ja kao di­je­te ni­sam ima­la „pro­ble­me” od čo­ko­lad­nih kro­a­sa­na i rol vir­šli, ali u pu­ber­te­tu i ka­sni­je stva­ri se ma­ni­fe­stu­ju na fi­zič­kom ni­vou.

Ško­la ne­ku­va­nja u CRNOJ GORI

Od idu­ćeg vi­ken­da pa sve do kra­ja mje­se­ca Ja­smi­na će or­ga­ni­zo­va­ti tro­ča­sov­ne ra­di­o­ni­ce u Bu­dvi (14. apri­la), Pod­go­ri­ci (22. apri­la) i Her­ceg No­vom (29. apri­la). Po­la­zni­ci­ma ko­ji mo­gu da se pri­ja­ve sla­njem mej­la pre­ko „Ško­le ne­ku­va­nja” će, ka­že, pr­ven­stve­no pre­ni­je­ti lju­bav i po­zi­tiv­nu ener­gi­ju, i ujed­no ih pod­u­či­ti pri­pre­mi si­ro­vih obro­ka.

– Na ra­di­o­ni­ca­ma pri­ča­mo o ži­vo­tu, o si­ro­voj hra­ni, o dje­ci, o pri­rod­nom ro­di­telj­stvu, o to­me ka­ko se no­si­ti sa oko­li­nom… Mo­je ra­di­o­ni­ce su kao naj­bo­lji iz­la­zak na ka­fu sa dru­ga­ri­com. Za­jed­no pra­vi­mo naj­u­ku­sni­je mo­gu­će slat­ki­še i je­de­mo ko­li­ko ho­će­mo, bez gri­že sa­vje­sti. Pi­je­mo ka­fu u ko­joj ne­ma ka­fe. Pri­ča­mo o to­me ka­ko de­ko­ri­sa­ti tor­te, šta je po­treb­no od ala­ta, da li je neo­p­hod­no bi­ti na 100 po­sto si­ro­voj is­hra­ni, ka­ko naj­lak­še pre­ći na istu, ka­ko uve­sti što vi­še si­ro­vog vo­ća i po­vr­ća u dje­či­ju is­hra­nu, ka­da za­po­če­ti sa ko­jim na­mir­ni­ca­ma… Dje­ca su do­bro­do­šla, čak i po­želj­na na mo­jim ra­di­o­ni­ca­ma, jer uz nji­ho­ve vri­jed­ne ru­či­ce sve je uku­sni­je i ljep­še.

Hra­na u li­je­če­nju pso­ri­ja­ze

Is­ku­stva lju­di ko­ji pre­đu na si­ro­vu hra­nu, baš kao i lju­di ko­ji se du­go go­di­na kon­ti­nu­i­ra­no i ozbilj­no ba­ve jo­gom, po­ka­zu­ju da su uspje­li da iz­li­je­če broj­ne hro­nič­ne bo­le­sti sa­vre­me­nog do­ba, od hi­per­ten­zi­je do ne­kih auto­i­mu­nih bo­le­sti. Ja­smi­na 17 go­di­na bo­lu­je od pso­ri­ja­ze i u raz­go­vo­ru za „Dan” 2015. ot­kri­la je da su joj se po­sli­je pre­la­ska na si­ro­vu hra­nu pro­mje­ne na ko­ži u ve­li­koj mje­ri po­vu­kle. Na pi­ta­nje da li je ova auto­i­mu­na bo­lest za nju da­nas pro­šlost, Ja­smi­na od­go­va­ra:

– Pso­ri­ja­za, mo­ja vjer­na dru­ga… Na­u­či­la sam da ne po­sto­ji ča­rob­na pi­lu­la za izlje­če­nje svih bo­le­sti. Ni si­ro­va hra­na ni­je ta ča­rob­na pi­lu­la, ko­li­ko god da sam pri­je tri go­di­ne sli­je­po vje­ro­va­la da je­ste. Bo­lest je sta­nje uma, a ti­je­lo to ma­ni­fe­stu­je. Pso­ri­ja­za ne­sta­ne ka­da sam pot­pu­no do­bro u gla­vi i ka­da su spo­lja­šnji uslo­vi ide­al­ni (mo­re, sla­na vo­da, sun­ce), ali i te ka­ko zna da se vra­ti i da me pod­sje­ti kad kre­nem stran­pu­ti­com. Mo­je lič­no is­ku­stvo je da iz­li­je­če­nje svih bo­le­sti po­ti­če iz gla­ve: kad is­kon­tro­li­še­mo um i na­še mi­sli, tad sve bo­le­sti ne­sta­ju. Hra­na je sa­mo po­moć u sve­mu to­me.

Sne­ža­na Mol­do­van

izvor