" title="" rel="bookmark">

Kao što već svi možda znaju, Beograd je mesto mog rođenja… I lepo mi je doći u njega na određeno vreme…

Želim da napišem nešto što sam danas spoznala i doživela… 

Celo pre podne smo F. i ja provele u Tašmajdanskom parku, koji sam uvek volela. To mesto mi je uvek bilo čarobno, ali sada sa njom je tek…Šetale smo, igrale se, prskale kod fontane, radile čas fizičkog sa nekim srednjoškolkama, jurile pse, velike i male, jele šumsko voće na kašikicu na sred parkića, nosile se na leđima, sedele na klupi i na kraju se uspavale kod mame na grudima…

Tada smo već došle do skupštine, i imala sam izbor da sednem na klupu, ili da sednem ispod drveta na travu… Pogađajte šta sam uradila… hahaha… 
Sele ispod jedne jelke , naslonila se, izula svoje espadrile i zažmurela…
Tog trenutka sva buka velegrada je nestala(ko je bio u Beogradu zna da se skupština nalazi u samom centru grada, gde je konstantna gužva)

Tog istog trenutka sam shvatila pravo značenje priče o percepciji i ličnom izboru. Otvorila sam oči i pogledala ljude oko sebe, svi su bili u frci, trci, niko nije prošao da me nije pogledao, neki su se čak i okretali pa zamalo pali, jer im je situacija mene sa F. koja spava na meni verovatno bila nesvakidašnja. Od stotinjak ljudi koji su prošli samo mi je jedna žena uzvratila osmeh(jer ja sam jedna od onih ludih osoba koje idu i smeju se ulicom bez očiglednog razloga, i koja se svakome osmehne i pogleda ga u oči). 

Ponovo bih na trenutke zatvarala oči i pri svakom žmurenju buka je nestajala. Spoznala sam jačinu svog uma, i svoje percepcije. I shvatila ponovo , kako mi sve biramo.. Sve u životu je izbor.. Samo treba uvek slušati sebe. 

Da sam sela na klupu ne bih sigurno doživela i spoznala ovo što sam sedeći na travi naslonjena na drvo. Na klupi bi me zabolela leđa i bila bih fokusirana na to kako mi je neugodno, na klupi bih bila obuvena, ne bih se izula i dodirivala stopalima vlažnu travu.
Svojim izborom da sednem na travu usred grada pored ulaza u skupštinu, sam spoznala da je moguće da nam svuda bude dobro. Mi imamo moć da uključimo i isključimo svet oko nas. Sve je u našoj glavi i sve je do nas. 

Svako ko misli da se nalazi u bezizlaznoj situaciji, ili da nešto mora, nek pokuša samo da uradi nešto totalno suprotno od toga, da vidi da ne mora, i da postoji izlaz i rešenje za sve. 

Ali znate šta je najbitnije od svega da bi čovek došao do ovih spoznaja, osvestiti sebe na tom nivou, da shvatite da niko drugi nije bitan… Da nijedan pogled koji vam neko drugi uputi nije bitan i da to niste vi, da ste vi ono što je unutar vas a ne ono kako vas drugi vide… Treba da prestanete da se brinete šta će ko reći… Budite ono što jeste, i budite srećni… 

Eto vam izazov za sutra, sedite bilo gde na travu, naslonite se na drvo, i izujte se…

Pustite čuda u svoj život, a otpustite sve drugo… 

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail