" title="" rel="bookmark">

Picture

Početak ovog puta je za mene bio drastičan, nagao, za mnoge meni bliske ljude, ekstreman. Sada nakon dve godine, osećam da počinjem da uspostavljam balans, jer tako me život uči. Ja sam samo učenik i sledbenik života. Počela sam da shvatam da je nemoguće imati kontrolu nad svim a ujedno je to i skroz nepotrebna potreba. Isto koliko je bitno rešiti se vezanosti za materijalne stvari toliko je važno i otpustiti potrebu za konstantnom kontrolom.

Kao što znaju svi koji su čitali moje knjige, i koji prate moje tekstove i dolaze na radionice, znaju i kako je to bilo za mene na početku. Najbitnija i ključna stvar svega ovoga, kada su u pitanju deca i kako deci osigurati najbolji mogući početak života sa ispravnom ishranom, je ta da oba roditelja budu na istoj stranici. Ukoliko je bilo kako drugačije to je put pun trnja. 

​ČITAJ DALJE…


Ja sam znala da je stranica na kojoj sam ja tada bila, najispravnija za bebu od 7 meseci, i nije bilo šanse da pristanem na bilo kakve komopromise kada je njena hrana u pitanju. Ja sam osećala da je ona tada trebala da bude na 100% sirovoj hrani.

Da se razumemo, JA i dalje osećam da ona treba da bude na 100% sirovoj hrani, ali više to nije samo moj izbor.

Kako sam preko noći promenila svoje prehrambene navike to je došao kao šok mojoj okolini, a najviše mom suprugu. No meni je tada bilo bitno samo njeno zdravlje. Gledajući kako sva druga deca, pa čak i dojena, oboljevaju od gripa, virusa, bakterija itd. , ja nisam to htela za svoje dete i samo mi je to bilo u glavi. Znala sam da nije samo stvar u mleku, već i u onome šta dete jede pored majčinog mleka.

Moja primarna misija tada je bila da pokušam mužu da objasnim, dokažem, pokažem zašto je to najispravnije za naše dete. To sam radila na razne načine, kroz razne studije, filmove, dokumenta, knjige a najveći i najmerodavniji dokaz je bio SAVRŠENO zdravlje našeg deteta iz dana u dan, meseca u mesec, godinu u godinu. Vrlo brzo je on to „prihvatio“ ali bi se opet dešavale sumnje i pitanja, poput a zar joj nećemo davati bar ribu? Zar ne misliš da bi trebala da jede bar nešto kuvano? Da li joj je dovoljno samo to voće? Da li unosi dovoljno ovoga/onoga. Uspevala sam i imala snage da se borim u svojoj kući za ono što sam znala da je jedino ispravno. Ona je još uvek bila mala. I nije tražila ništa drugo sem moje sike i toga što bi joj ja davala. Nije joj bilo zanimljivo to što tata jede… još uvek…


Picture

Ja sam znala da će taj dan doći, i najiskrenije sam strahovala od toga, jer nisam veroala u priče koje sam čula od drugih roditelja čija su deca na 100% sirovoj hrani. Gledajući tada svoju devojčicu koja je imala tek dve godine, a već je počela da ispituje šta je šta i da se zanima za tatinu hranu, bilo mi je nepojmljivo da dete od tri, četiri godine to ne radi. Znala sam i tada da nikada neću siliti svoje dete ni na šta, niti da ću joj braniti nešto za čim ona izrazi želju. Jer to se onda direktno sukobljava sa prirodnim roditeljstvom koje praktikujemo. Znala sam da ću imati izbor, da napravim od nje dete koje će jedva čekati da se skloni od mame kako bi jelo svo smeće koje mama nije dozvoljavala, ili da prihvatim njenu volju i da je pustim da istražuje.

Najpozitivnija stvar cele ove priče je što smo izbacili one zvanične otrove iz kuće, i što to niko od njenih bližnjih ne jede, tako da ni ona neće imati potrebu ni želju da to proba. Kao što već ptice na grani znaju roditelji su deci uzori, i sve što roditelji rade to će i deca raditi. Ja sam bila srećna što je moj muž bar izbacio leševe i  99.9% industrijskih namirnica. Tako da smo u ovoj godini imali mnogoo uspona i padova, priča i pričica šta treba, i kako treba.

Jer tako je jednostavno kada su ljudi na istoj stranici po svakom pitanju. Kada se ljudi uporedo razvijaju i transformišu u istom pravcu onda sve ide kao u bajci, ali da se razumemo tih primera je veoma malo. Uvek postoji neko ko doživljava da se žrtvuje ili prihvata želje/nametanja te druge osobe. Toliko ljudi mi je dolazilo na radionice i svima im je bilo zajedničko jedno, a to je da nemaju podržavajuću okolinu. Počev od one najbitnije osobe u celoj ovoj ideji prirodnog načina života/ishrane pa do ljudi u parkiću. Ja sam svaki put nakon radionice bila toliko zahvalna na svojoj snazi i prihvatanju mog muža ovog načina ishrane za naše dete. Jer da on nije to prihvatao na način na koji je, ja ne bih sada ovo pisala, već bih sigurno bila razvedena mama, koja se vuče po sudovima i ubeđuje šta je ispravno za njeno dete. Bog je želeo da mi omogući da ovo bude moja misija da pomažem ljudima svojim primerom, da delim svoju priču, svoje iskustvo sa svima vama. 


Picture

Tako je teško u današnje doba izopačenosti, izveštačenosti, nerazumnosti, vladavine ega, pokušavati i želeti biti u skladu sa prirodom. Ti ljudi se doživljavaju ludacima, hipicima, sektašima itd… i to je sve prihvatljivo, dok nije osoba sa kojom delite krevet ta koja ima to mišljenje o vama… ili oni koji su vam podarili život… Tada počinju preispitavanja, tada počinje nesigurnost, i tada uglavnom čovek odustaje… Toliko ljudi je prošlo kroz moje radionice sa istom ovom pričom. Oni žele i hoće, ali nemaju ni trunke razumevanja od bitnih ljudi. Moja sreća i neizmerna zahvalnost je što sam u ključnim trenutcima, uvek imala podršku kako muža tako i porodice. Oni mene podržavaju i vole, i slažu se da je ovo jedino ispravno ali nisu spremni sebe da menjaju…

Tu sada dolazimo do toga da ja moram to da prihvatim, i da je to moj zadatak sada, da prihvatim, da nisu svi spremni na promenu, da ljudi vole svoje šablone, i da ljudi se opiru „bolu“ koji nastupi kada se otpušta nešto na šta smo naučeni od rođenja. Kako prestati da jedem hleb kada je hleb prva namirnica koju sam ikada stavio u usta… Hleb je oličje hrane, ishrane svega… Kako prestati da kuvam, kada je miris te hrane ono što čini obrok… Ne može se smatrati da si jeo dok cela kuća nema miris tog obroka. Ne može se smatrati ručkom ako nisi isprljao 5 šerpi i tiganja, ako nisi proveo sate i sate u pripremi tog obroka. To su sve naši šabloni, u našoj glavi, a da ne pričam o parazitima kojih smo svi puni(a većina neće to ni da prihvati) pa nastupi ona „kriza“ za određenom hranom, i onda mislimo da nam se manta i da smo slabi jer nismo jeli, a ustvari oni crkavaju u nama, a mi dobijamo dodatan dotok kiseonika. Isto kao kada se skidamo sa kafe, cigare, droge… Kuvana hrana je DROGA #1.

Ja sam toga svesna, i svaki put kada pojedem kuvan obrok, čistim ga(ko zna shvatiće), i pravim kompromis. Najteže od svega i ono što još uvek ni sama nisam prihvatila je to što ona sada to želi. Do sada je mama bila broj 1, sad to polako postaje tata… Kako moj Blažo kaže od rođenja do treće godine dete vidi samo majku, a od treće godine na pijedestal dolazi tata. I ja sam tako srećna kada vidim kako su oni bliski i kolika je njena potreba za njim. Ali njena potreba postaje i ono što tata jede… Njena potreba postaje da proba i vidi ono što tata jede. Jer tata je sada zanimljiv, mamu je apsolvirala(separacija je uspešno obavljena) A u tatinom tanjiru je kuvana hrana. Ona hrana koja stvara sluz, ona hrana koja je ubijena na sve moguće načine. Ona hrana koja mora da se čisti na druge načine… 



Picture

I tako sam ja došla na raskrsnicu… Život čine izbori, i svi ih pravimo svakodnevno. Sigurno su najteži oni kojima definišemo druga živa bića. Kada je čovek budan i svestan svega, a još nije otpustio sve, onda je veoma teško doneti neke odluke i izbore. I uvek ima pitanja, i preispitavanja šta ako… Intuitivno odluka je donesena prvi put kada je zaplakala zbog tatine hrane. Jer to nije način znala sam to i ja. Ali ono što mene boli u celoj toj priči je zašto on ne može da prihvati ovo, zašto on ne može da uvidi da je ovo jedino ispravno(iako znam odgovor). Imam izbor, da postanem mama od koje dete krije i da dobije još veću potrebu za kuvanom hranom i možda čak i onim što mi ne jedemo, jer je mama BRANILA i puštala je da plače. Da joj napravim od toga misteriju i da ona to mora da proba čim ode od mame na trenutak, ili da prihvatim, pustim, otpustim i nastavim da ja budem primer a ona da sama bira za sebe. Šta mislite šta je po principu prirodnog roditeljstva ispravna odluka?

Tako smo mi sa nepune tri godine došli do toga, da ona istražuje, da se ona povezuje sa svojim tatom kojeg svakako viđa samo uveče tako što oni prave večeru, tako što ona jede to sa njim, a ja učim da prihvatim i otpustim. Jer ono što sam naučila na ovom svom putu je da smo mi veliki manipulanti, naš um je veliki mađioničar. Uspe da nas prevari da smo neke stvari prihvatili i prevazišli, kad ono iz vedra neba eto ih opet. Ispostavi se da smo je samo potisnuli, a ne raščistili.

Moja misija je da učim ljude o ispravnosti prirodne biljne hrane, o neophodnosti sirove biljne ishrane za bebe i decu, pogotovo decu koja žive u gradovima, i izložena su toksičnim materijama sa svih strana, ali isto tako je i moja misija da odgojim ne samo fizički zdravo već i emotivno stabilno dete, a ako je cena toga jedan kuvan obrok sa njenim ocem, koji još uvek ne može da prihvati sirovu biljnu ishranu kao jedinu pravu, onda nek to bude to. Plaćam je. 


Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail