" title="" rel="bookmark">

Picture

Htela sam da napišem blog, na temu odlaska iz zemlje Srbije… I da napišem/opišem svoje lično iskustvo… Svoje odlaske i povratke… Otkucala sam skoro celu stranu, i shvatila kako to ne može da se napiše u kratkim crtama, kako je to cela jedna knjiga, i kako je to nešto što ću uraditi, ali još nije vreme za to…

Ono sto me motivisalo da krenem uopšte da pišem ovo, su masovni statusi, i objave raznih ljudi o lošem životu u Bosni i Srbiji… Ono što većina sada piše, sam ja pisala još pre 10 godina, kada sam prvi put našla i dobila stipendiju za odlazak odavde, i to u Ameriku, i tada bila sigurna da se nikada neću vratiti…




PA provela 5 godina tamo, vamo, tamo vamo… S jednog kontinenta na drugi, iz jedne države u drugu, tražeci SREćU i BLAGOSTANJE… Jer kad bih bila tamo falilo mi je ono ovde, a kada bih bila ovde frustriralo me je sve to “neorganizovano” , “siromašno”, “zaostalo” , “nerazvijeno” itd… 

Da bih zbog toga ponovo nakon 3 godine boravka u Bosni , sa istom emocijom i potrebom odlaska odavde, sa mržnjom i velikom ljutnjom prema sistemu, državi, koji ne poštuje i ne ceni svoje građane, mlade ljude, itd, našla posao i ponovo otišla, ovaj put malo bliže, i to u Svedsku…. To je poseban pasus za knjigu… Mislim da većina vas zna sve posle Švedske, moje prosvetljenje, progledavanje, otvaranje očiju, itd… 


Ali ono što sam shvatila, i što imam potrebu da napišem, kao odgovor na sve te hejterske statuse, i na sve te poruke mržnje prema političarima i slično(koje sam i ja pisala i osećala pre manje od par godina) je sledeće:

Picture


NE očekujmo ni od koga NIŠTA…

Problem je u tome što dok smo deca očekujemo od roditelja, posle kada porastemo i odrastemo, opet očekujemo od roditelja, da nam pomognu da stanemo na svoje noge, onda očekujemo od države da nam omogući da nađemo zaposlenje, onda očekujemo od gazde da ima razumevanje prema nama i našim potrebama, onda očekujemo od naše dece da nas ne sekiraju i ne budu previše naporna, jer nam je naporno na poslu i u životu. Očekujemo od partnera da bude i rame za plakanje i vreća za udaranje i da nas nasmeje itd… Ceo život nešto od nekoga očekujemo, a da li se ikada zapitamo šta mi dajemo?!

Poenta je da sve ovo gore što sam napisala postoji samo u TEHNOKRATSKOM, materijalnom, svetu… Ova očekivanja postoje samo kada su ljudi nesrećni, i kada ljudi ne shvataju samu suštinu našeg postojanja…

Ljudi pakuju kofere i napuštaju Srbiju, Bosnu, idu u Evropu, Ameriku, te kvazi napredne zemlje, i kažu tamo se poštuje ljudski rad…. Kakvo je poštovanje rad od jutra do mraka, sa decom u vrtiću, školi, platom naizgled OGROMNOM, ali za taj standard uglavnom se svede na isto kao i ovde… S tim što je tamo sve ulickano, pa vam deluje kako živite boljim životom ali zapamtite jedno VI STE STRANAC... 

Suština je da sve dok živite tehnokratskim životom sreću nećete naći, jer sreća nije materijalna, sreća je U NAMA SAMIMA… Sreća je u prirodi, sreća je u osmehu vašeg deteta KOJE NE ZANIMA DA LI VI IMATE PLATU OD 1000EUR ILI nemate… Deca su slika i prilika nas, ako učite dete na kupovinu i novac, onda će vam to i tražiti, ako vi novac koristite samo kada morate, onda ono nece ni tražiti(ovo je potrebno detaljno opisati, i sigurno će biti hejtera koji ne shvataju šta hoću da kažem, ali odmah vam odgovoram da se neću više objašnjavati u ovom tekstu, biće ovo više opisano u nekom drugom blogu).


Picture

Nakon svega što sam ja prošla, ne mislim da je bilo šta kriv ni Vučić, ni Izetbegović, ni Obama, krivi smo mi

To se zove preuzimanje odgovornosti.. NE mogu oni biti krivi za vaš nesrećni život… Vi ako odlučite da želite da budete srećni, bićete… Većina ljudi ima stanove, kredite, i slično, i umesto što dozvoljavate da budete nesrećni zbog toga, rešite se toga, prodajte to, kupite hektar zemlje i vidite šta znači istinska sreća… Ovo se sada odnosi na sve one ljude koji nonstop kukaju i imaju probleme, nikada nemaju vremena ni za šta jer previše rade, a nikada nemaju para, i onda su veoma nesrećni… 

I iskreno zelim, i nadam se da će ta velika većina koja želi da masovno ode sa ovih naših prostora, spakovati svoje kofere, i otići, ali ne VAN GRANICA naše zemlje, već u prirodu, na svoje prostranstvo ljubavi, jer verujte mi nećete ništa srećniji biti ni u Nemačkoj, Švedskoj, Americi ili bilo kojoj drugoj tehnokratskoj zemlji… Sve dok vam je merilo za sreću novac, pravu sreću nećete doživeti…

​Evo i jedna pesmica za sve vas… Osetite je…



Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail