Moj porođaj

Moj porođaj

Pre 5 godina na današnji dan sam bila kod svog ginekologa, koji mi je vodio trudnoću. Kakva glupost iz ove perspektive da zdravoj, pravoj, mladoj devojci neko vodi trudnoću kao da je to neko zdravstveno stanje da ne kažem oboljenje. Ali Bože moj, to je bio nivo moje svesti. Danas sam išla na redovno slušanje njenog srca putem nekog aparata koji prikače na mene, zaboravila sam mu ime. I dogovorila sam sa svojim ginekologom da će porođaj da se desi u petak ili subotu. Bila sam oduševljena intuitivnosti svog ginekologa, jer ja budala nisam imala pojma šta me čeka i šta to znači.

MOJA TRUDNOĆA

Ja sam njemu rekla da želim 100% prirodan porođaj i da moj muž bude uz mene. Kako je on jedan od najpoznatijih ginekologa u Sarajevu, rekao je da to neće bit problem, fiksiraćemo da porođaj krene kad bude njegova ekipa u porodilištu. Sve mi je to bilo čudno kako možemo mi to da tajmiramo, ali sam mislila da on nešto zna bolje nego ja, da je po nečemu video da će ona uskoro da izađe. Nakon tog slušanja srca i rutinskog pregleda otišli smo kući. Već oko 15.00 krenuli su blagi trudovi. Međutim kako sam bila dobar đak školice za trudnice znala sam da nije vreme ni slučajno za porodilište. Da tamo trebam da krenem tek u poslednjem trenutku. Kad trudovi budu jaki i na 5 minuta razmaka.

POVRAĆANJE

Moja trudnoća je bila užasna i isto toliko čarobna. Sigurno ste čuli za one žene što povraćaju svih 9 meseci svoje trudnoće, e pa to sam ja. Taj 1% žena. Koji je od prvog do poslednjeg dana proveo na wc šolji. Šta god bih pojela(moja svest o zdravoj hrani tada bila je , da treba jesti džigericu za dobru krvnu sliku, i što više mesa. Da jedem za dvoje pa da trebam da uživam u čemu god poželim) A moje pametno dete, me je još u stomaku šutiralo, kako bih pojela tako nešto ona bi me naterala da to istog trenutka izbacim. Osim voća. To je jedino što je ostajalo. Kilograme mandarina, narandži sam mogla pojesti ne bih nikad povratila.

Ali čuj, da trudnica jede samo to, pa beba bi joj nastradala mislila sam tada, i navalila na pohovane palačinke sa šunkom, i pljas, ni 5 minuta, opet bih bila na wc šolji povraćajući dušu iz sebe.
Bilo je strašno, i jedva sam čekala da izađe. U poslednjoj nedelji trudnoće sam tri puta završila na infuziji, jer nisam mogla ništa da zadržim u sebi. A glupa kako sam bila tada nisam ni pomišljala da navalim samo na voće.
Najbolja stvar u tome je bila što sam se ugojila samo oko 7 kilograma koliko je bebi bilo potrebno. Bila sam najmršavija trudnica koju sam videla do tada.

POČETAK POROĐAJA

Mama mi je stigla to veče, a muž je bio u noćnoj. Oko 1 posle ponoći su se trudovi pojačali, i gledajući na sat videla sam da su počeli da budu na 5 minuta. Muž je došao i otišli smo u porodilište prvi put oko 2 ujutru tog 14.2.2014 godine.

Kad sam došla tamo, pregledali su me u toj ledenoj sobi, na onoj užasnoj metalnoj stolici, i ustanovili da sam samo malo otvorena, i da porođaj još nije počeo ali da treba da ostanem tu. Ja sam odbila i rekla ni slučajno. Toliko sam bar znala, da ne želim da ostanem tu, njima na izvolite da me prikače na raznorazne lekove. Odbila sam i otišla kući, bilo im je okej, i rekli su da dođem ujutru, taman kada će u smeni biti sin mog ginekologa, koji bi mogao da me porodi (tek sam počinjala da učim i shvatam da se žena sama porađa da niti jedan doktor ili bilo ko nema pravo da kaže da je on porodio ženu).
Kod kuće sam uspela malo da odspavam. Do jutra.

MOJE ZNANJE O POROĐAJU KOD KUĆE TADA

Negde početkom osmog meseca trudnoće, sam naišla na YT snimak fenomenalne Danijele iz Novog Sada, koja je nekad ranije ja mislim rodila svoje prvo dete u bazenu u svom stanu. To mi je bio jedan od najlepših snimaka koje sam do tada videla, i kada sam pokazala svom mužu on je bio u fazonu ma daj, nema šanse, to je ludost itd.

Dovoljno mu je bilo što je pristao da prisustvuje mom porođaju u porodilištu. U Sarajevu to nije česta pojava, nažalost ni dan danas. Tada sam počela da razmišljam o tome da bih i ja trebala kući da se porodim, ali sam osećala da nemam dovoljno znanja, niti vremena da to tada izvedem. Odlučila sam da ću drugu bebu kad dođe do nje, doneti na svet u svojoj sobi poput Danijele.

BOLNICA-KUĆA-BOLNICA-KUĆA-BOLNICA

Tog jutra u 8.00 smo po dogovoru otišli opet u porodilište, gde su ustanovili da se nisam ništa dodatno otvorila, ali su trudovi bili prisutni i jaki, i hteli su da me ostave. MEđutim na moje zahtevanje sin mog ginekologa je uspeo da izdejstvuje da me ne zadrže, morala sam da potpišem da odlazim na svoju ruku, jer mi nije padalo na pamet da legnem kod njih dok ne budem bar 6-8 prstiju otvorena. Bila sam oko 3,4 tada. On je video da ja znam da predišem kako je to nazvao to jutro, i rekao ekipi u prijemnoj, vidite da žena zna šta treba da radi, nek ide kući, ali dođi u 14.00 opet.

Bože sad kad se setim toga, pa mi sve znamo šta treba da radimo, samo što nas strah paralizuje zbog energije u tom porodilištu, zbog njihovog ponašanja prema nama kada dođemo tamo kao da smo nešto zgrešile što rađamo tu decu. Samo to da mi je trebalo pet godina da o ovome pišem, govori koliko je štete meni naneo odlazak tamo i donošenje mog deteta na svet među njima.

Otišli smo kod moje mame u stan, bio je bliži porodilištu, i tamo sam malo odspavala, ali budio me jak bol. Kontrakcije su bivale sve jače. Kad god bih bila u svom domu, u toplini ljudi koji me vole, sve se dešavalo kako treba, a čim bih otišla u porodilište bolovi bi stali. Par godina nakon porođaja sam saznala zašto je to tako, i kako u toj neprirodnoj atmosferi pod njihovim reflektorima, telo počne da luči adrenalin i umesto da se opušta i otvara, ono luči hormone koji pomažu da se zaštitimo od neprijatelja. Jer naše telo njih tako doživljava.
U 14.00 otišli smo opet kod njih, i ista situacija, ništa se nisam otvarala, i opet nisam pristala da ostanem, želela sam kući. Otišli smo kod nas u stan, oni u prijemnoj su me već proglasili ludakom ali mi nisu ništa mogli, jer sam imala “uticajnog ginekologa”.

Došli smo kući i počela sam instinktivno da se krećem, da mrdam kukovima, da se saginjem preko radijatora, da dolazim u položaje koji su odgovarali bebi i prolazu da se otvara. U jednom trenutku je naišla najjača kontrakcija do tada i vrisnula sam, a mama koja je bila pored mene se mnogo uplašila, i tad je ona rekla da moram u porodilište, da beba samo što nije izašla itd(neznanje i nasleđen strah su čudo), i prenela na mene odmah njen strah i naravno odmah smo krenuli u porodilište. I mama i muž su se osećali bolje kad su me uvalili “stručnjacima”. Ne zameram im, znam da im je bilo strašno to gledati a nisu bili edukovani. Sutra kad opet budem kroz to prolazila znam da će mi muž masirati leđa u bazenu, kao što je Danijeli njen tad na tom snimku, a mama biti najveća podrška. Svima nam je trebalo to iskustvo.
Taj užasni porođaj u porodilištu.

SOBA U PORODILIŠTU

Opet sam se našla na metalnoj odvratnoj hladnoj stolici, raskrečenih nogu, gde su počeli sa svojim glupavim rutinskim stvarima, pripreme žene za porođaj. Tresla sam se od hladnoće i straha. To je energija koja se može samo osetiti u prijemnoj u porodilištu. Ja koja sam mnogo jaka osoba, i sigurna u svoje telo, i učila sam u školici za trudnice tada, sve šta i kako me čeka, džaba i mene je bol savladao i strah preuzeo.

Stavili su me u posebnu sobu, Bogu hvala na tome, jer muž je trebao prisustvovati, a kada se odlučite na to, dobijete sobu samo za sebe, inače se žene porađaju sve u jednoj sobi. Gledaju patnje jedne drugih, i maltretiranje osoblja tamo. Trpe zajedničke uvrede, i bezobrazluk babica koje su nesrećne sa sobom i svim oko sebe. Ja ih nisam gledala, samo sam ih čula kako se deru na te jadne žene.Meni su povremeno dolazile. Stavile su me na krevet, polegle, i rekle da legnem na bok inače će da mi umre beba ako se okrenem. Prikačile su mi traku za slušanje njenog srca. I nabile iglu u venu i stavile nešto što sam mislila da je infuzija, jer mi nisu dali da pijem vodu. DA ne dehidriram.

Malo koja trudnica zna da oni bez pitanja nama počnu da ubrizgavaju sintetički hormon oksitocin, koji čini da se trudovi/kontrakcije pojačaju i za 200-300% od onih normalnih/prirodnih. Ustala sam jednom da odem do toaleta, sa ogromnim strahom da ću zbog tog pomeranja da ubijem svoju bebu(zahvaljujući “pametnoj” babici). Negde oko 20.00 (znam koliko je sati bilo jer je ispred mene na zidu bio ogroman beli sat, koji mi je još više otežavao stanje) je došao sin mog ginekologa(možemo ga sad zvati i moj ginekolog) koji je video da se ne otvaram(da sam na 6 prstiju već nekoliko sati), i doneo odluku da mi probije vodenjak. Mislila sam da zna šta radi i da je to pametan izbor. Nisam se protivila, pa samo to da sam ko budala ležala na boku iako mi je telo govorilo da se okrećem, pomeram, mrdam kukovima, govori koliko sam im slepo verovala.

Otišao je opet. Kontrakcije su se dodatno pojačale, sećam se da sam počela da vrištim od bolova , da su dolazile da se deru na mene, molila sam da mi dovedu muža. Na kraju su i pristali, jer je pravilo da suprug može da uđe samo tokom “izgona” kad beba krene da izlazi. Uveli su ga oko 21.00. Ja sam već tad, na trenutke gubila svest, i ponavljala da umirem. On kada me je video u tim bolovima, zamalo je pao u nesvest. Izveli su ga, dali mu vode, i vratio se, kao osoba koja je spasila život i meni i našem detetu. Da nije njega bilo, pored mene, ne znam šta bih se desilo, ali verujem da bi se stvari mnogo više zakomplikovale od toga kako jesu. Veštački oksitocin me je doveo do stanja gde nisam mogla ni da dišem više, pa su mi stavili masku sa kiseonikom, bolovi su bili na 30 sekundi, nekad i na 10, a otvarala se nisam.

Oko 23.00 sam počela da molim za carski rez, jer više nisam mogla da podnesem, umirala sam. Hvala Bogu pa su bile zauzete sve sale, ali tada je došao neki malo iskusniji ginekolog da me pogleda, jer sam već postala nerešiv i problematičan slučaj za njih. Zauzimala sam im krevet već više od 6h, a maltretirala ih već skoro 24h svojim prisustvom tu. Čovek je došao, pregledao me i rekao babicama koje su mi pretile smrti moje bebe ako se okrenem, roštiljajte ženu, tim rečima… roštiljajte ženu…

Nakon više od 6 sati, njihovih otrova, ubrizgavanih u mene, njihove torture verbalne i psihičke, ta žena više nije mogla sama da se ni pomera, pa su morale one da me okreću s boka, na bok, upravo onako kako je moje telo samo znalo da treba da radi sve te sate, ali je strah bio jači od mog uverenja i poverenja u sopstveno telo. Počela sam da se otvaram, beba je krenula, međutim, tad su uvideli da imaju drugi problem, beba je bila zapetljana u pupčanu vrpcu. Morali su da je izvlače iz mene, jer je i ona duša već bila napaćena od njih i njihovog maltretiranja. Nekoliko minuta posle ponoći babice su mi skočile na stomak, da je isteraju, ginekolog me je rasekao, uradio epiziotomiju i zavukao ruke i izvukao dete.

ZAŠTO NE PLAČE?

Moje prvo pitanje bilo je zašto ne plače? zašto se ne čuje? Izleteli su svi iz prostorije, odveli dete u drugu sobu, odakle se kroz nekoliko sekundi(za mene su bile sati) u daljini čula da plače… Ponovo sam prodisala… DOneli su mi je, stavili je na mene, NA MOJ ZAHTEV, i odneli. Muž je ostao pored mene dok su me šili, ja sam umirala što su je odneli, ali fizički nisam imala snage za sebe a ne za nju. Uništili su me. Šili su me, i divili se svojim umećima ušivanja, prekrili ćebetom, izbacili muža i ostavili me ponovo samu preko 2h u toj ledenoj sobi. Bez bebe koju sam donela na svet, bez muža, bez bilo kakvog toplog dodira, toplog pogleda, reči…

Rodila sam se kao majka u toj ledenoj sobi, i donela odluku da nikada više kročiti tu neću. Da sam sad tu bila i nikada više. Jedva sam čekala da izađem.
Kroz nekoliko sati su me na kolicima odvezli u sobu, na tuširanje, ma sve kao u koncentracionom logoru, samo što me nisu gore ošišali. Ležala sam u krvavoj spavaćici jer mi nisu dozvolili da unesem ništa svoje odeće, nisam mogla da se presvučem, moje dete su mi rekli doneti sutra ujutru. Ja nisam mogla da se krećem, jer sam imala ogromne podlive od agresvnog izvlačenja nje iz mene, od šavova.

Ali zahtevala sam da mi je daju. da mi je stave na dojku, da sisa. Da je ne pomeraju od mene. Htela sam izaći taj dan, jer u Sarajevu je dobra stvar što ako se porodiš uveče odmah ujutru možeš izaći ali opet su me na strah uhvatili, da je bolje da ostanem još jedan dan, jer je bio tako težak porod itd…Taj dan sam saznala da joj je pupčana vrpca bila omotana 2 puta oko vrata, i da je to razlog zašto nije plakala kada je izašla iz mene. Gušila se, ko zna koliko dugo, unutar mene. Ne zbog mene, zato što ja nisam znala šta treba, već zbog njih. Kada su krenuli da ubrizgavaju u mene hemikaliju, to je došlo i do nje direktno, i krenula je da se vrti, kada su me naterali da ležim u jednom položaju, nije imala načina da se pomera, da krene, da izađe iz mene, već se upetljavala, ZBOG NJIH I NJIHOVIH GLUPAVIH PRAVILA.

 

ODLAZAK KUĆI

16.2.2014 oko 8h, sam kao bolesnica, jedva pokretna, izašla iz porodilišta sa svojim detetom. Danima nisam mogla sedeti, imala sam velike bolove, ali uspela sam. Dojila sam svoje dete, došla sam kući sa njom, ona je živa i zdrava. Otac mi je nekoliko meseci kasnije rekao, da kada se čuo sa ocem čoveka koji me je porađao, mojim prvobitnim ginekologom, mu je ovaj rekao, da je bila neka druga žena koja nije znala za pravilno disanje, i da je bila malo veći paničar od mene, pitanje je da li bi i ona i dete preživeli.

Ta spoznaja me je pratila , i pratiće me dok sam živa. I to je jedan od razloga zašto sam toliko glasna po pitanju prirodnog porođaja, prirodnog načina života, prirodne ishrane. Zato što sve što nam je veštačko, i nametnuto u život je ono što nas može koštati života.

Nek mi oproste sve trudnice , koje ovo čitaju u ovom trenutku, jer tad sam sebi bila obećala da ovo nikada neću pričati niti jednoj trudnici, ili ženi koja još nije rodila, jer ne želim nikoga da plašim. Ali mislim da je moje ćutanje na ovu temu, mene skupo koštalo, i da je to i dalje prisutno u meni. Krivica za sve što se desilo. Krivica što sam je tamo donela na svet, zašto je nisam donela u prirodnijoj, lepšoj, mirnijoj atmosferi. Koliko sam joj se samo puta izvinila. Ali mislim da se nisam još uvek izvinila sama sebi, i da moram sebi da oprostim za to što se dogodilo pre nego uspem ponovo da krenem dalje.

POVEZANOST POROĐAJA I SVIH PROBLEMA NAKON NJEGA

Niti sam prva, niti poslednja žena sa ovakvim iskustvom, ima nas na milione, godinama unazad, ali moramo da progovorimo, i moramo da promenimo ovaj agresivni način dovođenja novih duša na svet. Zbog toga što niti jedna majka ne želi da joj ćerka kroz ovo sutra prolazi.Uvek imate izbor, i dobro zapamtite da uvek VI znate najbolje ŠTA treba da činite. Pogotovo žena tokom čina porođaja.

Mnogi da ne kažem svi problemi nakon porođaja su povezani sa samim tim iskustvom. Problemi sa dojenjem, proizilaze iz toga kako je naš porođaj prošao. Žene se nakon toga osećaju skrhane, slomljene, silovane, mnoge gube veru u svoje telo, osećaju gađenje prema sebi, detetu.

Post porođajna depresija, takođe veoma povezana sa samim činom porođaja. Sekundarni sterilitet takođe. Samo kad čovek osvesti i počne da radi na sebi može da poveže deliće puzle i da to prihvati i transformiše.

Alternativno školovanje

Alternativno školovanje

Kada je došla u moje telo, znala sam da ću biti samo njena. Da ću se posvetiti samo njoj, iako nisam bila načisto na koji način će se to odvijati. Znala sam da je moja uloga mame, da njoj budem na raspolaganju 24h dnevno. Sve dok ona ne kaže mama idi svojim putem ili idem ja svojim putem.

Patetično, možda, jer danas u svetu u kom živimo, te stvari se smatraju nebuloznim. Majka koja ostane kod kuće da bude SAMO mama, nije baš normalna. Jer treba ići za karijerom, treba se edukovati, posvetiti sebi, itd. Respect, svakome ko oseća da je to njegov put. Moj nije.

“SAMO MAMA”

Pre 5 godina, imala sam veliki problem, sa svima koji ne razmišljaju kao ja. Teško mi je bilo da prihvatim da nije svaka majka toliko luda kao ja, da ovako razmišlja. Osuđivala sam, sve koje ne doje, sve koje rade, ostavljaju decu ženama koje ne poznaju, itd. Sada kada gledam na takvu sebe, Bože kako sam malo znala, a mislila sam da sam prosvetljena. haha. To je samo stvar izbora, stvar karme, stvar naše percepcije. Ja imam jednu, one imaju drugu. Ali sve smo najbolje mame svojoj deci.

E sad, puno se zna o tome kako je biti zaposlena mama, u koji vrtić upisati dete, u koju školu, gde kako otići u koju igraonicu. Hvala Bogu za to, međutim Ono što fali, su informacije za mame koje su izabrale poput mene da budu SAMO MAME.

Mi koje slavimo rođendane kod kuće, koje i dalje spremamo svu hranu same, poput naših mama, baka itd. Mi koje biramo da ne radimo, da možda imamo manje materijalnog ali to nadomešćujemo sa onim što je nama bitnije. Vreme koje provodimo sa našom decom i porodicom. Hvala Bogu na tome.

U svetu se sada “stay at home mum”-mama koja ostaje kući više ne smatra ludom, čak ima i toliko pokreta upravo tih mama(i tata), koje se okupljaju na plažama Havaja, Tajlanda, Balija, Andaluzije i zajedno provode dane sa svojom decom. Školuju ih putujući svetom(worldschooling), ili naprave učionice kod kuće (homeschooling), ili jednostavno puste decu i prate njihove potrebe za učenjem, gde god da su kada god (unschooling) . Postoji veliki broj blogova, posvećenih samo ovome, ali su na engleskom većinom, i ne pokrivaju naše predmete i načine na koji se deca školuju ovde.

Taj new age pokret, koji neki porede sa hipi pokretom iz 70tih, je koliko naopak u nekim stvarima toliko i čaroban. Kao i sve u životu. Postoje lepe i ružne strane svega. Ono što mi ljudi treba da naučimo u ovom procesu spiritualnog rasta, jeste da vidimo i jedno i drugo, i da to prihvatamo. I dobro i loše. Bez da osuđujemo. To je ono na čemu ja aktivno radim.

 

“WORLDSCHOOLING”

Toliko je porodica, širom sveta koje su izabrale da naprave korak “van sistema” (nemoguće je napustiti sistem IKADA, pogotovo ako imate dete, ali to je lep način da se kaže da neko ne želi da mu sistem upravlja životom). Prodale su svu svoju imovinu(ako su je imali) i uputili se na put oko sveta. Savremeni nomadi vole da se zovu, školuju decu tako što ih upoznaju sa životom iz prve ruke, a ne kroz učionice sa nametnutim predmetima. To je “najekstremnija” grupa porodica koje biraju da ne budu vezane, već da žive potpuno slobodno. Uglavnom kupe kampera, ili konvertuju autobus i naprave kuću od njega i žive u tome, dok obilaze svet. Oni koji imaju više novca, iznajmljuju kuće i gde god da dođu žive kao lokalci.

“HOMESCHOOLING”

Zatim imamo roditelje koji rade na najvećoj berzi rada trenutno, na internetu. Da, budućnost celokupnog poslovanja, nalazi se na internetu, to je to zašto čovek ne može da priča da želi da napusti sistem i potpuno ode off grid, jer realnost je da samim tim što koristimo internet i zarađujemo na njemu, mi nismo van sistema već ga koristimo na drugačiji način od većine stanovništva.

Ti roditelji, kombinuju putovanje svetom, i život u mestu gde su navikli, samo što im deca ne idu u “redovne” škole, oni ne idu na “redovne” poslove, često ih možete videti po radnjama i bibliotekama kada nema nigde nikoga(od 9-5). I uglavnom su uvek nasmejani, nigde ne žure i zrelost njihove dece uvek oduševljava okolinu. Oni kod kuće imaju plan i program koji prate, i školuju svoje dete prema tom rasporedu. Naravno, sve je potpuno prilagođeno detetu i ništa nije striktno. Nema nametanja, niti sile. Sve je dogovor. Deca mnogo vole da uče tada, jer oni sami diriguju šta je to što im se uči u određenom trenutku.

“UNSCHOOLING”

Onda ima i porodica koja praktikuje unschooling tzv. neškolovanje. To znači da oni ne misle da uopšte treba bilo ko koga da školuje, već da će deca naučiti sve što treba da nauče kroz svakodnevne situacije u životu. Deca se interesuju za ono što ih zanima i uglavnom se razvijaju najviše na tom polju. Najbolje savladaju ono za šta su i stvoreni. Kao što svi znate svi imamo onu jednu(ili nekoliko) stvari koje su nam suđene da radimo i došli smo sa tim znanjem na zemlju. Samo se trebamo toga podsetiti.

Za više informacija na ovu temu pratite moju Instagram i Fejsbuk stranicu

Aparat čudo -THERMOMIX® TM5-

Aparat čudo -THERMOMIX® TM5-

Nikada nisam bila neki veliki ljubitelj kućnih aparata. Uvek sam bila manje više minimalista po tom pitanju. Pogotovo ne onih skupih. Mišljenja sam uvek bila da je to bacanje para. Valjda neke stvari koje sam nasledila od moje mame. Tako sam kad sam počela sa sirovom hranom i sa biljnom ishranom imala neki krš blender koji smo kupili u second hand prodavnici u švedskoj za nepunih 5 eura i secka gorenje starog preko 30 godina.

Prvi recepti Škole NeKuvanja nastali su uz te aparate. I iskreno sve je to super funkcionisalo. Dok nisam skupila parice i odlučila da malo ozbiljnije uložim u aparat jer svi su to preporučivali po netu. I tako kupih blender, kinesku kopiju skupog vitamixa, koji je mene služio fenomenalno. Valjda me Bog pogledao i dao mi aparat koji je radio sve čak i više nego što je trebao i mogao. I tako nekoliko godina. Kad sam dobila isti blender nakon 3 godine samo novija proizvodnja moje najgore sumnje su se obistinile. I postalo mi je jasno zašto su ljudi koji se razumeju u aparate uvek taj moj blender nazivali kineskom kopijom itd.

Mislim, da se mi razumemo, činjenica je da sam se ja pre svake radionice ili pravljenja torte ili bilo kakvog malo „masnijeg“ obroka u njemu molila Bogu da ne crkne u sred blendanja, jer je svaki put smrdelo kao da nešto gori i čulo se kao da kosim travu nasred dnevne sobe. Ali on je radio šta je trebao za neki minimalni novac sam ja obavljala posao sa njim. Dok nije došao moj novi stari blender i zadimio se prilikom prvom korištenja do te mere da se više nisam usuđivala da ga upalim. Tad je počelo moje osveštavanje one izreke koliko para toliko muzike. Tad sam odlučiila da više ne preporučujem niti jedan blender, jer realno na našem tržištu ne postoji nijedan blender koji bih ja preporučila(ispravka, postoji vitamix ali ja ga lično nemam i ne mogu da preporučujem nešto što nemam i nisam lično koristila)

Sve do jednog dana… Kada se u moj život pojavio ON…. Bila je to ljubav na prvi pogled. Ako vam to kažem ja koja nisam neki frik za kućne aparate, možete misliti kakvo je to savršenstvo od aparata…

 

U pitanju je THERMOMIX® TM5. Čudo od aparata koje mi je promenilo pogled na kućne aparate i njihovu ulogu u našim životima. Zašto komplikovano kada može jednostavno. To bi trebalo da bude slogan ovog aparata.

 

 

Znate šta sve radi?

  • Meri

  • Muti

  • Melje

  • Mesi

  • Secka

  • Blenda

  • Meša

  • Emulgira

  • Kuva

  • Kuva na pari

  • Precizno zagreva

  • I neopisivo lako se čisti

I povrh svega većinu tih stvari može da radi istovremeno.

Kako se on uklopio u našu kuhinju? Pa ovako. S obzirom da mi jedemo i kuvano, on nam je savršeno došao jer u njemu je sve skuvano na najzdraviji mogući način. Znači sve namirnice zadržavaju svoje vitamine, minerale, enzime jer se ne izlažu direktno velikoj temperaturi.

A kad ne kuvamo kako ga koristimo? E tad u njemu pravimo zeleni kašasti sok, sirove torte, kolače, namaze, sladoled, mleka, kafe, meljemo orašaste plodove itd… Dehidriramo čorbice u njemu. Da dobro ste čuli, ima opcije zagrevanja na temperaturi od 37C tako da možete i da „kuvate“ sirovo u njemu =D

A znate šta mi se najviše sviđa kod njega? Nema dima, smrada motora, ne skače po radnoj površini, ne moram da ga pridržavam rukama da ne eksplodira ili ko zna šta drugo što sam morala da radim do sada sa prethodnim blenderom. Znači nema straha. Konačno pripremam hranu bez straha da će da mi se nešto desi aparatu. Aparat koji može da radi 99 minuta u kontinuitetu stvari koje ni jedan blender ne može duže od 2-3 minuta u kontinuitetu.

Još znate šta mi se najviše sviđa? Distibuteri ovog aparata vas ugoste kao svoju porodicu i sve vam pokažu, i objasne na najlepši mogući način. Još vam budu dostupni ako vam nešto ne bude jasno kod kuće da im se javite, čak možda i dođu do vas da vam pomognu. Na ovo bi trebalo da se ugledaju mnogi distributeri aparata kod nas. A ne da samo gledaju kako da vas skinu s dnevnog reda i kažu, tako smo mi to uvezli iz Kine i još svašta nešto što ne bih pisala ovde.

Ovaj aparat postoji skoro 60 godina. Prvi je napravljen 1961, i od tada je samo prilagođavan vremenu i napredovao kako bi bio što jednostavniji za upotrebu modernom čoveku. Model koji ja imam je najnoviji model koji je izašao 2014 godine i zasigurno predstavlja jedan od najboljih kućnih aparata na svetskom tržištu. Nemačke je proizvodnje što uliva veću sigurnost nego kada čujete da je aparat napravljen u Kini zar ne?

Tako da dragi moji, od srca vam preporučujem ovaj aparat, ako ne da ga kupite onda da dobro razmislite da li ćete bilo koji drugi kupovati ili jednostavno sačekati pravi trenutak i nabaviti aparat koji će da zadovolji sve vaše potrebe.

Ako želite da saznate više o aparatu obratite se distributerima koristeći kod *školanekuvanja* kako bi ostvarili popust na ovaj uređaj i dobili poklone od mene koji idu uz njega.

SAZNAJ VIŠE O APARATU

Putovanje II deo

Putovanje II deo

U Sutomoru smo proveli predivnih nekoliko dana, i zatim se uputili konačno na kampovanje. Naša draga Anđela nam se pridružila, i tako smo proveli nažalost samo dve noći na velikoj plaži u Ulcinju. Bez plaćanja kamping mesta, razapeli smo šator na sred plaže i uživali u slobodi. Nikada do tog trenutka nisam osetila takav mir, slobodu, i ispunjeno srce i dušu. Nikad manje nisam imala nego u tom trenutku a nikad se bolje i bogatije nisam osećala. Peščana plaža, šator, porodica, sirove bombice i rižoto. MA premoćno. Celi dan smo proveli u kupanju, montiranju šatora, postavljanju hladovine, potrazi suvog drveća za logorsku vatru i trčanju po vrelom pesku.

Kad je počela da pada noć, svi koji su tu noć kampovali na plaži su zapalili logorsku vatru. Gledajući tu sliku iz daljine sam shvatila nešto.

Kako smo mi ljudi spontani i jednostavni u našoj suštini. Ali kako nas materijalizam izopači, učini pohlepnim i agresivnim. Na plaži nas je bilo možda 20-30 grupica, i svi smo spontano razapinjali šatore sa tolikom udaljenošću da ne smetamo jedni drugima, da smo blizu ali opet da svi imamo svoju privatnost. Svi smo imali sve a ujedno nismo imali ništa. Pomagali smo jedni drugima da zapalimo vatru, ko je imao viška hrane davao je drugima kojima je iste nestalo. Ljudi su bili nasmejani, spontani i SREĆNI. U svojoj jednostavnosti. Odjednom sam imala viziju, budućnosti ili prošlosti, nisam sigurna. Možda čak i nečije sadašnjosti. Ljudi su srećni, bez posedovanja, bez priče o materijalnom, bez nadmetanja i takmičenja ko ima više. Moja vizija

hektara zemlje je odjednom dobila drugu dimenziju. Uporedila sam svoj život u proteklih godinu dana, borbe sa vetrenjačama oko gluposti koje ja ne mogu da promenim NIKADA dok se nivo ljudske svesti ne izdigne, rasprava i svađa sa mužem jer ja želim nešto ovako a on onako. On želi malter i cement, a ja želim blato i slamu. Toliko potrošene energije za šta!? Kakve gluposti. A posedovanje zemlje, pogotovo tolike zemlje, kuće, imanja to i nosi. Stres, raspravu, gubljenje energije. Uvek ima nešto oko čega nesavršene duše poput svih nas nalaze razlog za raspravu. A ovde na ovoj plaži čovek nema ništa a opet ima sve. Mojoj duši je ta ideja tako godila. Nemanje bukvalno ničega. Osim šatora i ranca sa nekoliko stvari. Nomadski život zove se to. Ta ideja postoji u mojoj duši još i pre hektara zemlje i Anastasijinih knjiga. No moja jača polovina nije bila spremna na to tada. Jedva smo našli kompromis i oko odlaska u šumu i prirodu, a kamoli za nomadski život. Ali sada nakon dve godine on je bio spreman isto kao i ja. I bili smo na plaži, na obali mora, u našem šatoru, bez ičega. I bili smo srećniji nego ikada u ovih osam godina.

Slobodni od rasprava, borbe ko je u pravu, čija je ideja bolja i održivija. Sreći mojoj nije bilo kraja.

Iako je „Nomadski šatorski“ život bio kratkog veka, i ubrzo smo nastavili put Skopja, gde su nam naši dragi prijatelji, domaćini platili smeštaj u hotelu(malo je reći luksuznom) pečat koji je to kampovanje ostavilo na našim dušama je krenulo sa nama. Taj kontrast smeštaja je doneo odgovor mojoj duši koja je nekada bila ogromni ego manijak, bivša profesionalna teniserka, odrasla u svetu luksuza, gde se ljudi mere po tome šta i koliko imaju, da to nisam bila ja. JA nikada nisam bila takva i meni to nikada nije bilo bitno već sam samo htela da se uklopim u beogradsko ludilo. Želela sam da budem kao i svi oko mene, ali nikada mi to nije uspevalo. Sada sam shvatila to iskustvima koje nam je Bog davao u ovih mesec i po dana. Odbijala sam novac i kako su mi mnogi govorili blokirala ga, zato što sam kroz odrastanje imala priliku samo da upoznam ljude koji imaju novac ali ih je taj novac uništio, izopačio. Oni misle da su bolji od svih drugih. A ja nikako nisam htela da budem kao oni. I bojala sam se tog novca, jer sam mislila da novac to može da uradi ljudima. Na ovom putovanju Bog mi je dao iskustva da upoznam ljude koji imaju taj novac, ali su divne duše. To su ljudi koji vole sve druge ljude, i pomažu svima. Koriste taj novac da pomognu ljudima a ne da veličaju sebe. Od ljudi koji imaju svoje firme i zapošljavaju desetine radnika, i zarađuju novac na human način da bi ti radnici imali plate da nahrane porodice, ali prvenstvo duhovno, do ljudi koji svojim novcem podržavaju prave vrednosti, i žele da edukuju ljude kako može biti bolje, i kako od nas sve zavisi.

Jedan moj blizak prijatelj, bolje reći porodica, mi je pre više od dve godine, prilikom našeg prvog susreta rekao, kako je većinski novac na planeti trenutno u rukama tamnih sila, i zato i nosi takvu tamnu, negativnu energiju, ali da je cilj nas „ratnika svetlosti“ da ga preuzmemo i vratimo mu svetlu, pozitivnu energiju. DA ga usmerimo u pravom smeru i činimo dobro sa njim. Tada mi to baš i nije bilo jasno , jer sam sumnjala da je to moguće. DA neko bude dobar, pošten, iskren, human a da ima ogromne količine novca. To mi se u protekle dve godine dokazalo na stotinu načina kako je to itekako moguće, i kako sam ja Bogu zahvalna što poznajem takve ljude.

Moja divna Slađana, moja sestra iz nekog prošlog života, i njena porodica su bili malo je reći divni prema nama, i učinili da prvom prilikom ponovo idemo Skopje jer dva dana tamo sa njima su bila premalo.

Bitan detalj, ako neko bude išao našom rutom, kad budete prelazili granicu iz Crne Gore ka Albaniji obavezno idite preko Kosova ni slučajno preko Albanije. Put koji je trebao da traje 5 i po sati po navigaciji trajao je 12 sati , jer Albanija je poput Indije u saobraćaju. Ono što vidite na snimcima za Indiju i auta, to smo mi doživeli u Albaniji, pogotovo pred ulazaka u Tiranu. Iskustvo vrhunsko, ali volela bih da sam ga zaobišla. Zbog tog oduženog puta u Ohridu smo maltene samo prespavali jer smo prekasno stigli i bili smo preumorni da bi bilo gde išli i istraživali. Sutradan smo malo prošetali starim gradom gde smo i bili smešteni.

Od srca preporučujem vilu Saray na Ohridu. Cene su veoma povoljne, lokacija savršena kao i domaćini. Porodična atmosfera. Definitvno još jedno mesto gde ćemo ponovo doći i provesti mnogo više vremena.

Skopje, radionica je bila predivna. Ljudi kao i na svakoj mojoj, probrani, samo duše koje su probuđene ili na korak od toga. Zagrljaji sa nekim starim prijateljima, zagrljaji sa nekim novim.

Šetnja gradom, i smejanje sa našim vodičem koja nam nije dozvoljavala da budemo u zabludi i uživamo u lepo zapakovanoj kutiji punoj crva. Uglavnom vizuelno predivan grad, ali ljudi tamo su takođe veoma ogorčeni na svoju vlast i na ljude koji su ih uništili. Ista priča kao i u svim ex Yu republikama.

No, sve to na stranu, poenta je da smo mi svi jedna velika porodica. I kako imamo porodicu tamo gde se najmanje nadamo i očekujemo.

Nakon Skopja i teškog rastanka sa našom novom porodicom, nakon 1800 pređenih kilometara u mesec dana smo krenuli put našeg voljenog Niša u susret našoj porodici tamo.

Tamo smo proveli ponovo do sada najlepših nedelju dana, pomažući njima, služeći goste koji su dolazili iz inostranstva. Jeli trešnje direktno sa drveta, pripremali veganske gozbe, kuvali i nekuvalu za porodicu, slušali duhovnu muziku, meditirali i tako brzo došlo vreme za polazak.

Beograd. Kao i uvek Beograd. Brz, haotičan, betonska džungla. Ali kako ja nemam averziju grada više, jer ga pirhvatam kao Božiju tvorevinu, isto kao i prirodu, ja se osećam skroz okej tamo. Ne bih izabrala za sebe da živim i odgajam dete u njemu, ali poštujem da to nekome u njihovom razvoju treba i da oni to smatraju najispravnijim za sebe. Naše duše znaju sve šta im treba i takva iskustva biraju i dobijaju. Tako da nema tu priče o tome i vređanja onih koji žive u gradovima, Nema tu izdizanja nas koji to ne želimo, i koji ne vidimo sebe u tom sistemu od 9-5 ili od 7-3. Ne, svi mi imamo svoj put i svi mi se razvijamo na način koji je pogodan za nas. Meni je Bog dao kroz ljude koje veoma volim da vidim da postoji i nešto između ovog našeg života u proteklih godinu dana(života u šumi mimo ljudi) i onog robijanja u gradovima poput programiranih mašina.

 

Može čovek da služi i bude od koristi čovečanstvu po svojim uslovima, u svoje vreme i da povremeno bude u gradu, povremeno u šumi, povremeno na plaži itd. Postoji balans. I moguć je. To nije za svakoga i veoma ga je teško postići. Ali uz aktivan rad na sebi i duhovnu praksu moguće je.

Znam ljude koji tako žive i koji zrače pozitivnom energijom i ljubavi mnogo više od nekih koji godinama već žive u skladu sa prirodom. Jer oni koji su u prirodi onisu zaboravili da je ljubav cilj, i da treba voleti ljude podjednako kao i životinje , biljke i sve te Božije tvorevine.

Čak najviše možda treba voleti čoveka, jer je čoveka najteže voleti sa svim njegovim vrlinama i manama.

 

Nakon Beograda došli smo na naše imanje, nakon mesec i po dana. I evo nas sada ovde. Tu su nam mace, one su nas dočekale. Koze su ponovo kod nas, jer ih komšija koji ih je čuvao ne može više čuvati, tako da im ponovo tražimo novi dom, gde će ostati u životu i biti srećne.

Naša sledeća stanica, u junu, je ostrvo Pašman u Hrvatskoj. Gde idemo da služimo pripremajući hranu, za goste kampa Harmony, i da živimo onako kako smo živeli na plaži u Ulcinju. Našim dušama je to trenutno potrebno. Imanje ostaje tu gde jeste, zajedno sa svim drvećem na njemu, na prodaju je ako neko od vas želi da ga kupi i učini svojim domom javite se.

Naša misija ovde je završena.

p.s. oni koji su pročitali ovaj tekst do kraja i imaju znak pitanja zašto je imanje na prodaju, imate moju knjigu Povratak Sebi, u kojoj je sve do detalja objašnjeno.

Putovanje I deo

Putovanje I deo

Putovanje.

Spakovali smo naše malo auto, napunili ga kao šibicu što bi ljudi rekli i krenuli na putovanje. Prva stanica je bila Sarajevo, gde smo održali radionicu, ponovo sa više učesnika nego ikada , kod ljudi koji su po pitanju sirove hrane i torti nastavili tamo gde smo mi stali. Podrška dragih ljudi, podrška Svevišnjeg, podrška porodice, potvrđivala je ispravnost naše odluke.

 

Na imanju kada smo doneli odluku da idemo da putujemo, i da sledeće poglavlje našeg života bude život na putu služeći čovečanstvu, pojavila se istog trenutka ponuda za posao na Pašmanu(program www.harmony.hr) da budemo pomoćni kuvari. Sa zadovoljstvom smo pristali, i započeli dogovaranje detalja.

Preko Trebinja krenuli smo za Budvu. U Trebinju su nas ugostili naši do tad virtuelni prijatelji. Dragana i Ivan sa svojom čarobnom decom… Kakvi ljudi. Bože, hvala ti na porodici širom sveta koju nismo ni svesni da imamo do trenutaka kada se nađemo u njihovoj blizini. Celi ovaj put je obeležen tom porodicom.

Dragana i Ivan su slobodni divni ljudi koji imaju štand sa suvenirima koju većinu prave sami, odgajaju svoju decu takođe najslobodnije moguće, i dvoje od troje su rodili kod kuće. F. Je odmah stekla prijatelje, čak se i udala(haha koliko smo se samo

smejali). Obavezno ako budete u Trebinju svratite do njih na njihov štand u samom centru grada, kod velikih platana. Prepoznaćete ih sigurno.  A mi imamo samo da kažemo veliko HVALA Svevišnjem i njima, na druženju i zagrljajima.

Krenuli smo put Budve, preko Cavtata, gde smo stajali u poštu da pošaljemo dokumentaciju Vesni za posao, jer ipak ćemo da radimo u EU tokom leta(haha)

Na pauzi smo parkirali taman pored jednog kampera, koji nam se veeeeoma dopao i bilo bi nam mnogo komotnije u njemu nego u našem maleckom autiću. Beleška univerzumu.

 

U Budvi, smo ugošćeni kod Nataše i njene divne mame, koje su nam dale stan na nekoliko dana. Radionica u Budvi je bila intimna i mala ali veoma uspešna. Ljudi koji su bili su bili ljudi spremni na promene, ili ljudi koji su već promenili svoj način života. Nataša je divna duša, koja se upravo vratila sa putovanja po Aziji sa svojim verenikom, i koja me je naučila kako da uđem u ledenu vodu. Okupala sam se prvi put u moru 15tog aprila. Bilo je neverovatno. Nataša radi u Budvi sirovu hranu i kolače, i vrhunska je u tome. Toplo preporučujem da joj se javite ako ste iz Budve ili regiona da naručite njene specijalitete.

Nakon radionice imali smo angažman privatne obuke o sirovoj hrani i veganskim receptima. U trajanju od skoro sedam dana, i bilo nam je predivno. Duša koja nam se pojavila je čudo od žene, i tako jedno umiljato biće da su nam dani sa njom bili veoma lepi. Svaki dan smo pripremali najbolje recepte, kako sirove tako i kuvane, jeli, pričali, šetali uz more, kupali se. Jednostavno život je lep, i zahvalnost za takav je sveprisutna.

 

Radionica u Podgorici je zakazana bila za 22 april, tako da smo se tamo odvezli 21, sa kratkim stajanjem u drobni pijesak da se okupamo na kratko. Kakva sloboda i lepota života.

Anđela, samo ime govori o toj ženi sve što treba. Anđeo naš, na ovom putovanju, koji je sve uradio da mi dođemo  u Crnu Goru, sve organizovala, i bila tu za nas, kao najbliža porodica. Druženje sa njom, je obeležilo toliko smeha i sreće, da su nam dani u PG proleteli. Radionica u Podgorici je bila neočekivano uspešna i fenomenalna. Toliko ljudi, toliko duša spremnih na promene, i ljudi koji su već nosiocitih promena u svojim sredinama… Hvala ti Bože na ovom zadatku koji ispunjavam.

 

 

Nakon PG smo krenuli u Sutomore kod naših dragih Gage i Ace. Naši čarobni drugi roditelji. Ljudi koji imaju po osamdeset godina a ponašaju se mlađe i od nas. Pokretniji su i spretniji od nas od trideset. Ovde možete pročitati priču o njima

Nastaviće se…

 

 

 

Zašto smo krenuli na put?

Zašto smo krenuli na put?

Putovanje. Radionice. Porodica. More. Ljubav. Mir. Sreća.

To su nekako reči kojima bih opisala mesec koji je iza nas. Mesec pre ovog je bio u znaku velikih odluka naše porodice. Mesec mart su obeležile radionice koje su mi jasno dale do znanja gde je meni mesto. A to je među vama, menjajući svet svojim primerom ali aktivno ne pasivno.

prostranstvoljubavi-skolanekuvanjaNa šta mislim pitate se?! E pa ovako, protekla godina je bila jedna od najlepših ako ne najlepša godina mog života. Bili smo u prirodi, svoj na svome(po prvi put onaj istinski osećaj da si kod kuće), bili smo zajedno, imali smo životinje o kojima sam maštala ceo život. Imala sam istinski osećaj da im pomažem i da ih spašavam od nesvesnih ljudi. Dolazili su nam ljudi, kako volonteri tako i gosti, istomišljenici sa istim težnjama. Bili bi nekoliko dana, neki i po mesec i onda bi svi odlazili svojim ustaljenim životima. Retki su oni koje smo potakli na promenu(bar tako osećam). Bili smo im daleki cilj, neko ko je postigao ono o čemu oni svi maštaju ali daleko su oni od toga. Oni moraju to spontanije, lakše, jer drastične su to promene za njih. I uglavnom se sve na tome završavalo. Moja ideja, kreacija, vizija da će u našem selu nastati selo istomišljenika, naselje zavičajnih imanja kako ih naziva Megre u svojim knjigama, je postajala sve dalja i nerealnija za sadašnje vreme.

Kada sam počinjala sa sirovom hranom u Sarajevu, gledali su me i smatrali ludom. Na prvim radionicama u Sarajevu jedva da je dolazilo i po petoro ljudi. Kada sam išla od lokala do lokala i nosila im prospekte i slike svojih torti da ih uvrste u prodaju za ljude sa intolerancijom na gluten, dijabetesom, za decu, smejali su mi se i pitali me šta je to? Šta će to Sarajevu kad oni samo znaju za tufahiju i baklavu. Nema veze, sve sam ja to stoički prihvatala i zahvaljivala im se sa osmehom, jer sam znala da će doći dan kada će to postojati u kafićima i restoranima.

Danas 3 godine nakon mog početka, kafići traže od drugih ljudi koji se sada bave sa tim sve te torte, i ti novi ljudi imaju puno posla, i ljudi zbog kojih sam ja to sve radila, konačno imaju opciju da sednu u taj kafić/restoran i da pojedu zdravu tortu.

skolanekuvanjaOva paralela je nekako uvod u zaključak.

Isto tako kao što Sarajevo pre 3 godine nije bilo spremno za sirovu hranu i sirove torte i kolače tako Bosna, pa čak i region nisu u ovom trenutku spremni na osnivanje zajednica(sela istomišljenika). Zašto je to tako pitate se?! Pitala sam se i ja dugo, i onda sam nakon nekih desetak poruka u protekloj godini od strane ljudi koji su se zaista odvažili na taj korak da odu u prirodu zaključila sledeće. Svi hoće da budu gazde, svi hoće da budu prvi u svemu ovome. Svi hoće da se o njima piše i priča kako su oni nešto započeli. I zato je bolje i lakše krenuti sam nego se pridružiti već postojećim selima, imanjima itd. Volela bih da grešim da to nije razlog, ali teško mi je da poverujem u bilo šta suprotno jer trenutno u Srbiji postoji sigurno dvadesetak porodica koje su započele ovaj način života a niko ni sa kim nije u skladu ili blizini. Svi se vole i podržavaju preko čuvene mreže fejsbuka, a uživo daleko im lepa kuća. Tužno je to. Nažalost kao i sa sirovom hranom, spoznaje do kojih sam dolazila upoznavajući sve te ljude, „gurue“ sirove hrane, razočarenja koja sam doživljavala tada, su se ponovila i sa „prirodnjacima“ .

Nije zlato sve što sija. Ego je čudo, i ego ukoliko se ne „leči“ aktivnim radom na sebi, je neprijatelj svih nas, i ono što udaljava čitavu planetu od mira na njoj. NE mogu nekoga doživeti kao duhovnu prosvetljenu osobu i prirodnjaka(koji je u skladu sa prirodom) ukoliko razlikuje sebe i Rome koji žive po Beogradu u kartonskim kutijama, svi smo isti i svi smo jednaki. Sve ideologije koje zastupaju da je neko viša a neko niža rasa sličnije su Hitlerovim ideologijama nego prirodnjačkim. A opet ne mislim i ne mogu da prihvatim da je u redu živeti razvratničkim životom i osnivati eko sela, kako bi se pušila trava i uživalo u „slobodnim aktivnostima“ i sve to pod plaštom prirodnjačkog načina života. NE, hvala. Mi smo pokušali nešto treće od toga da pokrenemo, i živeli to, širili ljubav i davali je svakome i svemu(sa možda malo ekstremnim pravilima koja su mnoge odbijala, ali to je naš način života). Ljudska svest nije još na tom nivou, a mi nećemo biti od pomoći čovečanstvu sedeći na našem imanju i uzgajajući nekoliko životinja sa mišlju da spašavamo te životinje.

Više životinja spašavam svakom svojom radionicom, na kojoj bude i po 40 ljudi. Nek se jedna trećina tih ljudi odrekne životinjskih proizvoda ja sam više postigla i uradila za životinjsku vrstu nego sedenjem na imanju. Ne želim da provedem narednih pet, deset, dvadeset godina čekajući na svom prostranstvu da ljudi osveste da je život u skladu sa prirodom jedini održiv. Želim da im pomognem da to osveste. Sve drugo je ponovo egoistično.

Jedan dan mi je došla misao koja je razlika između mene ovde u šumi, na svom prostranstvu, u miru, ljubavi, skladu, sa mojim životinjicima, hodam bosa, jedem biljkice, dete mi odrasta najbolje moguće i nekoga ko ima punoooo novca, jahte, kuće, auta deca im idu u privatne škole itd. I on i ja smo van „sistema“ . A takvih ljudi sam se gnušala. I onda buuum, osveštenje pa čoveče mi smo isti. JA na svom prirodnjački način on na svoj materijalistički. Ali oboje ispadamo ego manijaci, koji misle samo na sebe i svoju porodicu… Moja misija je iznad toga. Moja misija je da pomognem čovečanstvu, da budem sa njima, među njima, a ne da se izdižem iznad njih i čekam da oni dođu do mene.

Tako smo doneli zajedničku odluku, da poklonimo naše životinje, ponovo i tu sam molila ljude po fejsbuku i društvenim mrežama da mi pomognu da ih ne moram dati bilo kome, ali od pomoći ništa. Našli smo im dom među ljudima koji su iz poštovanja prema nama i onome što smo radili za njih odlučilida ih udome i održe u životu. To je najviše što sam mogla da učinim za njih. Duša mi se raspadala na hiljade komada, prilikom svakog rastanka, ali osećam da je to zarad većeg dobra. Jer spašavanjem 2 koze, i nekoliko pernatih životinja ja nisam pomogla ni 0,000001% životinjskog sveta. A radionicama , sa po 100-200 ljudi sam možda učinila neku promenu. Tako da to vam je odgovor na pitanje ko nam čuva životinje. Bila je opcija i da muž ostaje. Tako je i bilo nekoliko puta, međutim šta smo onda uradili. On po mesec dana sam sa životinjama, mi na radionicama?! Onda smo na istom kao što smo bili u gradu, kada je on radio po ceo dan.

Tako da to je bila jedina ispravna odluka za nas u ovom trenutku. Dok se nivo svesti ne podigne da mogu nastati naselja kakvih mi želimo da budemo deo.

I tako smo početkom ovog meseca krenuli na put.

Putujemo, živimo, volimo sebe i sve(t) oko sebe i održavamo radionice. Više o putovanju u sledećem blogu.