Putovanje II deo

Putovanje II deo

U Sutomoru smo proveli predivnih nekoliko dana, i zatim se uputili konačno na kampovanje. Naša draga Anđela nam se pridružila, i tako smo proveli nažalost samo dve noći na velikoj plaži u Ulcinju. Bez plaćanja kamping mesta, razapeli smo šator na sred plaže i uživali u slobodi. Nikada do tog trenutka nisam osetila takav mir, slobodu, i ispunjeno srce i dušu. Nikad manje nisam imala nego u tom trenutku a nikad se bolje i bogatije nisam osećala. Peščana plaža, šator, porodica, sirove bombice i rižoto. MA premoćno. Celi dan smo proveli u kupanju, montiranju šatora, postavljanju hladovine, potrazi suvog drveća za logorsku vatru i trčanju po vrelom pesku.

Kad je počela da pada noć, svi koji su tu noć kampovali na plaži su zapalili logorsku vatru. Gledajući tu sliku iz daljine sam shvatila nešto.

Kako smo mi ljudi spontani i jednostavni u našoj suštini. Ali kako nas materijalizam izopači, učini pohlepnim i agresivnim. Na plaži nas je bilo možda 20-30 grupica, i svi smo spontano razapinjali šatore sa tolikom udaljenošću da ne smetamo jedni drugima, da smo blizu ali opet da svi imamo svoju privatnost. Svi smo imali sve a ujedno nismo imali ništa. Pomagali smo jedni drugima da zapalimo vatru, ko je imao viška hrane davao je drugima kojima je iste nestalo. Ljudi su bili nasmejani, spontani i SREĆNI. U svojoj jednostavnosti. Odjednom sam imala viziju, budućnosti ili prošlosti, nisam sigurna. Možda čak i nečije sadašnjosti. Ljudi su srećni, bez posedovanja, bez priče o materijalnom, bez nadmetanja i takmičenja ko ima više. Moja vizija

hektara zemlje je odjednom dobila drugu dimenziju. Uporedila sam svoj život u proteklih godinu dana, borbe sa vetrenjačama oko gluposti koje ja ne mogu da promenim NIKADA dok se nivo ljudske svesti ne izdigne, rasprava i svađa sa mužem jer ja želim nešto ovako a on onako. On želi malter i cement, a ja želim blato i slamu. Toliko potrošene energije za šta!? Kakve gluposti. A posedovanje zemlje, pogotovo tolike zemlje, kuće, imanja to i nosi. Stres, raspravu, gubljenje energije. Uvek ima nešto oko čega nesavršene duše poput svih nas nalaze razlog za raspravu. A ovde na ovoj plaži čovek nema ništa a opet ima sve. Mojoj duši je ta ideja tako godila. Nemanje bukvalno ničega. Osim šatora i ranca sa nekoliko stvari. Nomadski život zove se to. Ta ideja postoji u mojoj duši još i pre hektara zemlje i Anastasijinih knjiga. No moja jača polovina nije bila spremna na to tada. Jedva smo našli kompromis i oko odlaska u šumu i prirodu, a kamoli za nomadski život. Ali sada nakon dve godine on je bio spreman isto kao i ja. I bili smo na plaži, na obali mora, u našem šatoru, bez ičega. I bili smo srećniji nego ikada u ovih osam godina.

Slobodni od rasprava, borbe ko je u pravu, čija je ideja bolja i održivija. Sreći mojoj nije bilo kraja.

Iako je „Nomadski šatorski“ život bio kratkog veka, i ubrzo smo nastavili put Skopja, gde su nam naši dragi prijatelji, domaćini platili smeštaj u hotelu(malo je reći luksuznom) pečat koji je to kampovanje ostavilo na našim dušama je krenulo sa nama. Taj kontrast smeštaja je doneo odgovor mojoj duši koja je nekada bila ogromni ego manijak, bivša profesionalna teniserka, odrasla u svetu luksuza, gde se ljudi mere po tome šta i koliko imaju, da to nisam bila ja. JA nikada nisam bila takva i meni to nikada nije bilo bitno već sam samo htela da se uklopim u beogradsko ludilo. Želela sam da budem kao i svi oko mene, ali nikada mi to nije uspevalo. Sada sam shvatila to iskustvima koje nam je Bog davao u ovih mesec i po dana. Odbijala sam novac i kako su mi mnogi govorili blokirala ga, zato što sam kroz odrastanje imala priliku samo da upoznam ljude koji imaju novac ali ih je taj novac uništio, izopačio. Oni misle da su bolji od svih drugih. A ja nikako nisam htela da budem kao oni. I bojala sam se tog novca, jer sam mislila da novac to može da uradi ljudima. Na ovom putovanju Bog mi je dao iskustva da upoznam ljude koji imaju taj novac, ali su divne duše. To su ljudi koji vole sve druge ljude, i pomažu svima. Koriste taj novac da pomognu ljudima a ne da veličaju sebe. Od ljudi koji imaju svoje firme i zapošljavaju desetine radnika, i zarađuju novac na human način da bi ti radnici imali plate da nahrane porodice, ali prvenstvo duhovno, do ljudi koji svojim novcem podržavaju prave vrednosti, i žele da edukuju ljude kako može biti bolje, i kako od nas sve zavisi.

Jedan moj blizak prijatelj, bolje reći porodica, mi je pre više od dve godine, prilikom našeg prvog susreta rekao, kako je većinski novac na planeti trenutno u rukama tamnih sila, i zato i nosi takvu tamnu, negativnu energiju, ali da je cilj nas „ratnika svetlosti“ da ga preuzmemo i vratimo mu svetlu, pozitivnu energiju. DA ga usmerimo u pravom smeru i činimo dobro sa njim. Tada mi to baš i nije bilo jasno , jer sam sumnjala da je to moguće. DA neko bude dobar, pošten, iskren, human a da ima ogromne količine novca. To mi se u protekle dve godine dokazalo na stotinu načina kako je to itekako moguće, i kako sam ja Bogu zahvalna što poznajem takve ljude.

Moja divna Slađana, moja sestra iz nekog prošlog života, i njena porodica su bili malo je reći divni prema nama, i učinili da prvom prilikom ponovo idemo Skopje jer dva dana tamo sa njima su bila premalo.

Bitan detalj, ako neko bude išao našom rutom, kad budete prelazili granicu iz Crne Gore ka Albaniji obavezno idite preko Kosova ni slučajno preko Albanije. Put koji je trebao da traje 5 i po sati po navigaciji trajao je 12 sati , jer Albanija je poput Indije u saobraćaju. Ono što vidite na snimcima za Indiju i auta, to smo mi doživeli u Albaniji, pogotovo pred ulazaka u Tiranu. Iskustvo vrhunsko, ali volela bih da sam ga zaobišla. Zbog tog oduženog puta u Ohridu smo maltene samo prespavali jer smo prekasno stigli i bili smo preumorni da bi bilo gde išli i istraživali. Sutradan smo malo prošetali starim gradom gde smo i bili smešteni.

Od srca preporučujem vilu Saray na Ohridu. Cene su veoma povoljne, lokacija savršena kao i domaćini. Porodična atmosfera. Definitvno još jedno mesto gde ćemo ponovo doći i provesti mnogo više vremena.

Skopje, radionica je bila predivna. Ljudi kao i na svakoj mojoj, probrani, samo duše koje su probuđene ili na korak od toga. Zagrljaji sa nekim starim prijateljima, zagrljaji sa nekim novim.

Šetnja gradom, i smejanje sa našim vodičem koja nam nije dozvoljavala da budemo u zabludi i uživamo u lepo zapakovanoj kutiji punoj crva. Uglavnom vizuelno predivan grad, ali ljudi tamo su takođe veoma ogorčeni na svoju vlast i na ljude koji su ih uništili. Ista priča kao i u svim ex Yu republikama.

No, sve to na stranu, poenta je da smo mi svi jedna velika porodica. I kako imamo porodicu tamo gde se najmanje nadamo i očekujemo.

Nakon Skopja i teškog rastanka sa našom novom porodicom, nakon 1800 pređenih kilometara u mesec dana smo krenuli put našeg voljenog Niša u susret našoj porodici tamo.

Tamo smo proveli ponovo do sada najlepših nedelju dana, pomažući njima, služeći goste koji su dolazili iz inostranstva. Jeli trešnje direktno sa drveta, pripremali veganske gozbe, kuvali i nekuvalu za porodicu, slušali duhovnu muziku, meditirali i tako brzo došlo vreme za polazak.

Beograd. Kao i uvek Beograd. Brz, haotičan, betonska džungla. Ali kako ja nemam averziju grada više, jer ga pirhvatam kao Božiju tvorevinu, isto kao i prirodu, ja se osećam skroz okej tamo. Ne bih izabrala za sebe da živim i odgajam dete u njemu, ali poštujem da to nekome u njihovom razvoju treba i da oni to smatraju najispravnijim za sebe. Naše duše znaju sve šta im treba i takva iskustva biraju i dobijaju. Tako da nema tu priče o tome i vređanja onih koji žive u gradovima, Nema tu izdizanja nas koji to ne želimo, i koji ne vidimo sebe u tom sistemu od 9-5 ili od 7-3. Ne, svi mi imamo svoj put i svi mi se razvijamo na način koji je pogodan za nas. Meni je Bog dao kroz ljude koje veoma volim da vidim da postoji i nešto između ovog našeg života u proteklih godinu dana(života u šumi mimo ljudi) i onog robijanja u gradovima poput programiranih mašina.

 

Može čovek da služi i bude od koristi čovečanstvu po svojim uslovima, u svoje vreme i da povremeno bude u gradu, povremeno u šumi, povremeno na plaži itd. Postoji balans. I moguć je. To nije za svakoga i veoma ga je teško postići. Ali uz aktivan rad na sebi i duhovnu praksu moguće je.

Znam ljude koji tako žive i koji zrače pozitivnom energijom i ljubavi mnogo više od nekih koji godinama već žive u skladu sa prirodom. Jer oni koji su u prirodi onisu zaboravili da je ljubav cilj, i da treba voleti ljude podjednako kao i životinje , biljke i sve te Božije tvorevine.

Čak najviše možda treba voleti čoveka, jer je čoveka najteže voleti sa svim njegovim vrlinama i manama.

 

Nakon Beograda došli smo na naše imanje, nakon mesec i po dana. I evo nas sada ovde. Tu su nam mace, one su nas dočekale. Koze su ponovo kod nas, jer ih komšija koji ih je čuvao ne može više čuvati, tako da im ponovo tražimo novi dom, gde će ostati u životu i biti srećne.

Naša sledeća stanica, u junu, je ostrvo Pašman u Hrvatskoj. Gde idemo da služimo pripremajući hranu, za goste kampa Harmony, i da živimo onako kako smo živeli na plaži u Ulcinju. Našim dušama je to trenutno potrebno. Imanje ostaje tu gde jeste, zajedno sa svim drvećem na njemu, na prodaju je ako neko od vas želi da ga kupi i učini svojim domom javite se.

Naša misija ovde je završena.

p.s. oni koji su pročitali ovaj tekst do kraja i imaju znak pitanja zašto je imanje na prodaju, imate moju knjigu Povratak Sebi, u kojoj je sve do detalja objašnjeno.

Putovanje I deo

Putovanje I deo

Putovanje.

Spakovali smo naše malo auto, napunili ga kao šibicu što bi ljudi rekli i krenuli na putovanje. Prva stanica je bila Sarajevo, gde smo održali radionicu, ponovo sa više učesnika nego ikada , kod ljudi koji su po pitanju sirove hrane i torti nastavili tamo gde smo mi stali. Podrška dragih ljudi, podrška Svevišnjeg, podrška porodice, potvrđivala je ispravnost naše odluke.

 

Na imanju kada smo doneli odluku da idemo da putujemo, i da sledeće poglavlje našeg života bude život na putu služeći čovečanstvu, pojavila se istog trenutka ponuda za posao na Pašmanu(program www.harmony.hr) da budemo pomoćni kuvari. Sa zadovoljstvom smo pristali, i započeli dogovaranje detalja.

Preko Trebinja krenuli smo za Budvu. U Trebinju su nas ugostili naši do tad virtuelni prijatelji. Dragana i Ivan sa svojom čarobnom decom… Kakvi ljudi. Bože, hvala ti na porodici širom sveta koju nismo ni svesni da imamo do trenutaka kada se nađemo u njihovoj blizini. Celi ovaj put je obeležen tom porodicom.

Dragana i Ivan su slobodni divni ljudi koji imaju štand sa suvenirima koju većinu prave sami, odgajaju svoju decu takođe najslobodnije moguće, i dvoje od troje su rodili kod kuće. F. Je odmah stekla prijatelje, čak se i udala(haha koliko smo se samo

smejali). Obavezno ako budete u Trebinju svratite do njih na njihov štand u samom centru grada, kod velikih platana. Prepoznaćete ih sigurno.  A mi imamo samo da kažemo veliko HVALA Svevišnjem i njima, na druženju i zagrljajima.

Krenuli smo put Budve, preko Cavtata, gde smo stajali u poštu da pošaljemo dokumentaciju Vesni za posao, jer ipak ćemo da radimo u EU tokom leta(haha)

Na pauzi smo parkirali taman pored jednog kampera, koji nam se veeeeoma dopao i bilo bi nam mnogo komotnije u njemu nego u našem maleckom autiću. Beleška univerzumu.

 

U Budvi, smo ugošćeni kod Nataše i njene divne mame, koje su nam dale stan na nekoliko dana. Radionica u Budvi je bila intimna i mala ali veoma uspešna. Ljudi koji su bili su bili ljudi spremni na promene, ili ljudi koji su već promenili svoj način života. Nataša je divna duša, koja se upravo vratila sa putovanja po Aziji sa svojim verenikom, i koja me je naučila kako da uđem u ledenu vodu. Okupala sam se prvi put u moru 15tog aprila. Bilo je neverovatno. Nataša radi u Budvi sirovu hranu i kolače, i vrhunska je u tome. Toplo preporučujem da joj se javite ako ste iz Budve ili regiona da naručite njene specijalitete.

Nakon radionice imali smo angažman privatne obuke o sirovoj hrani i veganskim receptima. U trajanju od skoro sedam dana, i bilo nam je predivno. Duša koja nam se pojavila je čudo od žene, i tako jedno umiljato biće da su nam dani sa njom bili veoma lepi. Svaki dan smo pripremali najbolje recepte, kako sirove tako i kuvane, jeli, pričali, šetali uz more, kupali se. Jednostavno život je lep, i zahvalnost za takav je sveprisutna.

 

Radionica u Podgorici je zakazana bila za 22 april, tako da smo se tamo odvezli 21, sa kratkim stajanjem u drobni pijesak da se okupamo na kratko. Kakva sloboda i lepota života.

Anđela, samo ime govori o toj ženi sve što treba. Anđeo naš, na ovom putovanju, koji je sve uradio da mi dođemo  u Crnu Goru, sve organizovala, i bila tu za nas, kao najbliža porodica. Druženje sa njom, je obeležilo toliko smeha i sreće, da su nam dani u PG proleteli. Radionica u Podgorici je bila neočekivano uspešna i fenomenalna. Toliko ljudi, toliko duša spremnih na promene, i ljudi koji su već nosiocitih promena u svojim sredinama… Hvala ti Bože na ovom zadatku koji ispunjavam.

 

 

Nakon PG smo krenuli u Sutomore kod naših dragih Gage i Ace. Naši čarobni drugi roditelji. Ljudi koji imaju po osamdeset godina a ponašaju se mlađe i od nas. Pokretniji su i spretniji od nas od trideset. Ovde možete pročitati priču o njima

Nastaviće se…

 

 

 

Zašto smo krenuli na put?

Zašto smo krenuli na put?

Putovanje. Radionice. Porodica. More. Ljubav. Mir. Sreća.

To su nekako reči kojima bih opisala mesec koji je iza nas. Mesec pre ovog je bio u znaku velikih odluka naše porodice. Mesec mart su obeležile radionice koje su mi jasno dale do znanja gde je meni mesto. A to je među vama, menjajući svet svojim primerom ali aktivno ne pasivno.

prostranstvoljubavi-skolanekuvanjaNa šta mislim pitate se?! E pa ovako, protekla godina je bila jedna od najlepših ako ne najlepša godina mog života. Bili smo u prirodi, svoj na svome(po prvi put onaj istinski osećaj da si kod kuće), bili smo zajedno, imali smo životinje o kojima sam maštala ceo život. Imala sam istinski osećaj da im pomažem i da ih spašavam od nesvesnih ljudi. Dolazili su nam ljudi, kako volonteri tako i gosti, istomišljenici sa istim težnjama. Bili bi nekoliko dana, neki i po mesec i onda bi svi odlazili svojim ustaljenim životima. Retki su oni koje smo potakli na promenu(bar tako osećam). Bili smo im daleki cilj, neko ko je postigao ono o čemu oni svi maštaju ali daleko su oni od toga. Oni moraju to spontanije, lakše, jer drastične su to promene za njih. I uglavnom se sve na tome završavalo. Moja ideja, kreacija, vizija da će u našem selu nastati selo istomišljenika, naselje zavičajnih imanja kako ih naziva Megre u svojim knjigama, je postajala sve dalja i nerealnija za sadašnje vreme.

Kada sam počinjala sa sirovom hranom u Sarajevu, gledali su me i smatrali ludom. Na prvim radionicama u Sarajevu jedva da je dolazilo i po petoro ljudi. Kada sam išla od lokala do lokala i nosila im prospekte i slike svojih torti da ih uvrste u prodaju za ljude sa intolerancijom na gluten, dijabetesom, za decu, smejali su mi se i pitali me šta je to? Šta će to Sarajevu kad oni samo znaju za tufahiju i baklavu. Nema veze, sve sam ja to stoički prihvatala i zahvaljivala im se sa osmehom, jer sam znala da će doći dan kada će to postojati u kafićima i restoranima.

Danas 3 godine nakon mog početka, kafići traže od drugih ljudi koji se sada bave sa tim sve te torte, i ti novi ljudi imaju puno posla, i ljudi zbog kojih sam ja to sve radila, konačno imaju opciju da sednu u taj kafić/restoran i da pojedu zdravu tortu.

skolanekuvanjaOva paralela je nekako uvod u zaključak.

Isto tako kao što Sarajevo pre 3 godine nije bilo spremno za sirovu hranu i sirove torte i kolače tako Bosna, pa čak i region nisu u ovom trenutku spremni na osnivanje zajednica(sela istomišljenika). Zašto je to tako pitate se?! Pitala sam se i ja dugo, i onda sam nakon nekih desetak poruka u protekloj godini od strane ljudi koji su se zaista odvažili na taj korak da odu u prirodu zaključila sledeće. Svi hoće da budu gazde, svi hoće da budu prvi u svemu ovome. Svi hoće da se o njima piše i priča kako su oni nešto započeli. I zato je bolje i lakše krenuti sam nego se pridružiti već postojećim selima, imanjima itd. Volela bih da grešim da to nije razlog, ali teško mi je da poverujem u bilo šta suprotno jer trenutno u Srbiji postoji sigurno dvadesetak porodica koje su započele ovaj način života a niko ni sa kim nije u skladu ili blizini. Svi se vole i podržavaju preko čuvene mreže fejsbuka, a uživo daleko im lepa kuća. Tužno je to. Nažalost kao i sa sirovom hranom, spoznaje do kojih sam dolazila upoznavajući sve te ljude, „gurue“ sirove hrane, razočarenja koja sam doživljavala tada, su se ponovila i sa „prirodnjacima“ .

Nije zlato sve što sija. Ego je čudo, i ego ukoliko se ne „leči“ aktivnim radom na sebi, je neprijatelj svih nas, i ono što udaljava čitavu planetu od mira na njoj. NE mogu nekoga doživeti kao duhovnu prosvetljenu osobu i prirodnjaka(koji je u skladu sa prirodom) ukoliko razlikuje sebe i Rome koji žive po Beogradu u kartonskim kutijama, svi smo isti i svi smo jednaki. Sve ideologije koje zastupaju da je neko viša a neko niža rasa sličnije su Hitlerovim ideologijama nego prirodnjačkim. A opet ne mislim i ne mogu da prihvatim da je u redu živeti razvratničkim životom i osnivati eko sela, kako bi se pušila trava i uživalo u „slobodnim aktivnostima“ i sve to pod plaštom prirodnjačkog načina života. NE, hvala. Mi smo pokušali nešto treće od toga da pokrenemo, i živeli to, širili ljubav i davali je svakome i svemu(sa možda malo ekstremnim pravilima koja su mnoge odbijala, ali to je naš način života). Ljudska svest nije još na tom nivou, a mi nećemo biti od pomoći čovečanstvu sedeći na našem imanju i uzgajajući nekoliko životinja sa mišlju da spašavamo te životinje.

Više životinja spašavam svakom svojom radionicom, na kojoj bude i po 40 ljudi. Nek se jedna trećina tih ljudi odrekne životinjskih proizvoda ja sam više postigla i uradila za životinjsku vrstu nego sedenjem na imanju. Ne želim da provedem narednih pet, deset, dvadeset godina čekajući na svom prostranstvu da ljudi osveste da je život u skladu sa prirodom jedini održiv. Želim da im pomognem da to osveste. Sve drugo je ponovo egoistično.

Jedan dan mi je došla misao koja je razlika između mene ovde u šumi, na svom prostranstvu, u miru, ljubavi, skladu, sa mojim životinjicima, hodam bosa, jedem biljkice, dete mi odrasta najbolje moguće i nekoga ko ima punoooo novca, jahte, kuće, auta deca im idu u privatne škole itd. I on i ja smo van „sistema“ . A takvih ljudi sam se gnušala. I onda buuum, osveštenje pa čoveče mi smo isti. JA na svom prirodnjački način on na svoj materijalistički. Ali oboje ispadamo ego manijaci, koji misle samo na sebe i svoju porodicu… Moja misija je iznad toga. Moja misija je da pomognem čovečanstvu, da budem sa njima, među njima, a ne da se izdižem iznad njih i čekam da oni dođu do mene.

Tako smo doneli zajedničku odluku, da poklonimo naše životinje, ponovo i tu sam molila ljude po fejsbuku i društvenim mrežama da mi pomognu da ih ne moram dati bilo kome, ali od pomoći ništa. Našli smo im dom među ljudima koji su iz poštovanja prema nama i onome što smo radili za njih odlučilida ih udome i održe u životu. To je najviše što sam mogla da učinim za njih. Duša mi se raspadala na hiljade komada, prilikom svakog rastanka, ali osećam da je to zarad većeg dobra. Jer spašavanjem 2 koze, i nekoliko pernatih životinja ja nisam pomogla ni 0,000001% životinjskog sveta. A radionicama , sa po 100-200 ljudi sam možda učinila neku promenu. Tako da to vam je odgovor na pitanje ko nam čuva životinje. Bila je opcija i da muž ostaje. Tako je i bilo nekoliko puta, međutim šta smo onda uradili. On po mesec dana sam sa životinjama, mi na radionicama?! Onda smo na istom kao što smo bili u gradu, kada je on radio po ceo dan.

Tako da to je bila jedina ispravna odluka za nas u ovom trenutku. Dok se nivo svesti ne podigne da mogu nastati naselja kakvih mi želimo da budemo deo.

I tako smo početkom ovog meseca krenuli na put.

Putujemo, živimo, volimo sebe i sve(t) oko sebe i održavamo radionice. Više o putovanju u sledećem blogu.

Da li je čovek sličniji ptici ili drvetu?

Da li je čovek sličniji ptici ili drvetu?

ptica.skolanekuvanja Ptice lete tokom cele godine, menjajući mesto boravka. Idu tamo gde ih vetar nosi, ili tamo gde im je zapisano da treba da budu u tom određenom trenutku. Ptice lete uglavnom u jatu, gledaju sa visine dešavanja na zemlji. Za njih je sve što se dešava na ovoj Zemlji normalno, one sve prihvataju i doživljavaju svet onakvim kakav jeste. Ne ostaju tamo gde su uslovi nepovoljni za njih i njihov život(rast  i razvoj). Ukoliko vide da je vulkan proradio neće leteti iznad njega, već će otići na spokojnije,za njih pogodnije mesto. Jedini trenutak njihovog „mirovanja“ je trenutak kada donose na svet nove ptiće. Tada sebi prave gnezdo, na drvetu koje procene najpogodnijim za to, donose grančicu po grančicu i „kuće se“ kako bi mi ljudi to nazvali… Tu provode nekoliko meseci, dok se ptići ne izlegnu i dok ne postanu toliko jaki da krenu na svoj životni put. Čim se taj korak dogodi ptice napuštaju svoje gnezdo bez vezivanja za njega. Nemaju osećaj napuštanja doma, jer za njih je dom čitav svet.

drvo.skolanekuvanjaDrvo, ah to predivno graciozno drvo. Iz male semenkice naraste predivno, razgranato drvo. Neka su bogata plodovima a neka su samo prepuna lišća. Drvo je duboko ukorenjeno na mesto odakle je izraslo. To drvo, čak i kada ostari i padne ili ga ljudi poseku, koren ostaje. I skoro pa je nemoguće izvući ga bez teške mašinerije. Drvo, tako fascinantna pojava. Grane željne neba, prostiru se u visinu, i pri svakom pokretu žele gore, svaki njegov pokret je ka gore međutim taj duboki koren mu ne dozvoljava da se pomakne ni za milimetar. Svakih nekoliko meseci on prolazi kroz promene, koje su neverovatne, prvo ima divne male zelene listove. Pa nakon toga listovi rastu i menjaju boju, ili drvo dobija plodove. Nekoliko meseci ono ponosno nosi te svoje plodove, i bezuslovno ih daje drugim živim bićima. Veoma je srećno kada drugo živo biće dođe do njega, i posveti mu trenutak vremena, jer ono ne može nigde, nikome. Ono voli svoju „samoću“ i ukorenjenost. Njemu je to zapisano da tako treba da provede svoj život i ono uživa u tome. Ono se ne opterećuje previše sa tim šta se dešava sa drvećem u komšiluku, ne bavi se sa tim što drugo drveće seku nesvesni ljudi, i što je samo pitanje dana kada će doći i poseći njega. Njemu je dobro tu gde je, i on uživa u svojim promenama, divi se sebi i svetu oko sebe(onom koje je u njegovom vidokrugu). Ono ne može puno da utiče na bilo kakva dešavanja u svetu, a nije baš ni da želi, jer njemu je dobro tu gde je. Njemu je mnogo dobro. Naiđu nekad turbulencije, uglavnom u jesenjem periodu, kada pomisli da će ga nasilni vetar iščupati iz korena i da će odleteti u visine. Deo njega se svake jeseni tome nada i raduje, a deo njega je u neverovatnom strahu od toga. Svake godine na jesen drvo odbaci svoja semena i plodove i na taj način dobija potomke. Koje čeka isti, identičan život kao i njegov. Drvo najviše voli kada prođe ta jesen i dođe zima, da ono može u miru da spava. Gole grane, nema na šta da gubi energiju, da pomaže bilo čemu, već može potpuno da se zavuče u sebe i svoj svet i da sniva zimski san. Ponekad ga probudi neko drugo živo biće, poput ptice, koja leti i tokom zime, i zastane na njegovim granama da se odmori. On je svaki put dobro pogleda i kaže sebi, kako sam ja srećan što ne moram kao ona da lutam već imam svoj „topli dom“. Na proleće drvo ponovo prolazi kroz isti, identičan ciklus i tako iz godine u godinu, stotinama godina, vekova… Proživljava promene, a opet u najvećoj stagnaciji.

Da li ste vi drvo ili ptica? Zapitajte se duboko, u svojoj duši, da li čovek treba da živi život drveta ili život ptice?

Stepenica dalje…

Stepenica dalje…

Picture

“Moji domaćini su mi napravili tortu za rođendan, nije veganska, ali pojela sam parče iz poštovanja prema njima“- napisala mi naša draga prijateljica Senni iz Finske, koja je trenutno u Tanzaniji,Afrika na svom novom workaway iskustvu.Pre 2 godine na ovo bih napisala kako si mogla, to nije dobro za tvoje zdravlje, itd. I onda bih razmišljala o tome, kako može jedna osveštena osoba, koja zna za štetnost nebiljne ishrane da pojede nešto da bi nekom drugom ugodila. To ja nikad ne bih uradila.

Međutim, moj odgovor njoj sada u februaru 2018.godine je bio: „Wow, mila moja Senni, tako sam ponosna na tebe, ti si još veći čovek od mene, jer ja ne znam da li bih to uradila“

Šta se to promenilo u mojoj svesti u ove dve godine, da je takva drastična razlika u mojim odgovorim i razmišljanjima?! Dogodio se Bog. Dogodila se svest o Stvoritelju, o bezuslovnoj ljubavi.

​ČITAJ DALJE…

Dogodilo se to da ovu situaciju gledam iz druge perspektive koju pre dve godine nisam ni nazirala , da postoji, kada mi je moja draga prijateljica Dolisa, dugogodišnja vernica, i Božiji sluga bila u gostima i pričala o tome, dok je jela picu od glutenskog brašna koju je moj muž napravio za večeru njoj i njenoj porodici kad su nam bili u gostima. Rekla mi je, ja ne jedem gluten, ali ukoliko mi neko iz ljubavi to pripremi, iz poštovanja prema toj osobi i bezuslovne vere i ljubavi prema Bogu ja ću to pojesti. Ja sam je tada smatrala neznalicom, i neosveštenom po pitanju hrane.(oprosti mila moja Doli, nisam bila svesna toga što si ti još tada znala) Hrana, je energija, a ljudi su Božiji.Kaže mi moj prijatelj Siniša, vezano za pravila koja postoje na našem imanju za goste i volontere: „Tvoja su ništa kakva su moja bila u početku, ja nisam dao da se jedna travkica počupa“ – „I šta ti se desilo da se to promenilo“ –pitala sam ga, „Zavoleo sam ljude više od te trave“ rekao mi je…

Oh Bože, svemogući, ljubljeni, hvala ti na sposobnosti da razumem te njihove reči. Hvala ti na ljubavi koja obliva moje srce i dušu. Hvala ti na ovoj SVESTI.

Picture

Hvala što si mi dozvolio da pređem preko stepenice hrane, i mišljenja da je samo jedan pravi put, i da je taj moj put bolji od svih drugih. Da je moj put značajniji i vredniji od drugih.Hvala ti što si me prodrmao kada sam krenula na put opsesije čišćenja tela, suvih, mokrih postova, detoksa sokovima, klistira raznoraznih i mišljenja da mora samo sirovo ili nikako.

Kako sam član raznoraznih grupa na fejsbuka(u neke sam sama ušla u neke sam samo dodavana), u poslednje vreme mi postaje sve napornije i napornije, čitanje tekstova iz istih. Razumem početni zalet, i opsesiju „novajlija“kao što sam i ja sama bila, no ono što mi veoma upada u oči i što me boli, je zastranjenost ljudi koji su već dugo u svemu tome. I koji nipodaštavaju sve koji misle drugačije ili koji preispitaju njihovo. Većina tih ljudi se zgražava religijskih vođa i same religije, i smatraju je zastranjujućom i ekstremnom. Ne vole to što u religiji većina ljudi smatra da je samo njihova ispravna. Ali dragi moji prijatelji, koja je razlika između vaših stavova i stavova te religije? I vi se ponašate kao ekstremisti kada samo podržavate nekog ko ide vašim putem a drugi koji biraju malo suptilniji ili neki drugačiji su nesvesni, ne znaju dovoljno itd…

Bože hvala ti što više nisam takva. Hvala ti što znam da svaka mama voli svoje dete najviše na svetu, i ona koja ga hrani bočicom i ona koja doji. I ona što mu daje jaja ili mleko neke životinje i ona koja daje samo biljno. Hvala ti što osećam neverovatnu ljubav prema svim ljudima, a ne samo onima što su na mom putu. I ne ne smatram njih uspavanim, nesvesnim, nego jednostavno je to Božija volja. Da tako bude. Ko sam ja da mislim za nekoga da je nesvestan? Da je uspavan? Da nije na pravom putu!? Svaki put je Božiji put, nekome preko trnja nekome preko zelene mekane trave…

Ovaj tekst pišem jer osećam tu dužnost, kao neko ko je putnik u ovom životu(putujem iz jednog stanja svesti u drugo i večito se transformišem). Pišem ga svima vama koji ste na samom početku puta na sirovoj biljnoj ishrani, a i vama koji ste zaglavili u njemu. Molim vas ne stajte, nastavite dalje, dublje, više da kopate.

Picture

​Da li mislite da je Bog, Stvoritelj, Univerzum nazovite ga kako god želite, zamislio da nam život na zemlji bude pretvoren u konstantno čišćenje ovog tela(odela)koje nosimo u ovom životu?! Da sa mokrom posta, prelazimo na suvi post, pa sa tog na sokoterapiju, pa onda da čekamo pun mesec ili mlad mesec(za koji nismo sigurni da li postoji ili je hologram, takođe jedna od stvari koja je totalno nebitna za naše postojanje ovde na zemlji, te se ni sa tim ne treba opterećivati).

​Da li mislite da je taj isti Bog zamislio da mi njegovi stvaraoci, sluge kako god nazovite provodimo dane u klistiranju, i analiziranju sopstvenog izmeta, u potrazi za parazitima?! Bože svemogući, hvala ti što sada vidim ludilo i ekstremizam u svemu tome, a ljutila sam se na mamu i muža kada su mi govorili da nisam normalna… Hahahaha, kako je čovek neverovatan instrument. Jedino živo biće koje je sposobno za ovoliku dinamiku, koje je sposobno da od najnižeg nivoa svesti za jedan život postigne najviši, ukoliko je to Božija volja.



Ne ubistvu, ne zlostavljanju, ne nasilju, bilo koga. To su Božije zapovesti, nažalost skoro pa jedini koji se  tih zapovesti sada pridržavaju na zemlji su ljudi koji se nazivaju veganima. Međutim, i oni mnogi su se poistovetili toliko sa životinjama da su zaboravili na ljude. Potreban je balans. Moramo voleti prvo sebe, da bi mogli voleti druge. I životinje i druge ljude. Jer ljubav je jedino što rešava sve.Da li mene ovo sada što sam osvestila čini osobom koja ne voli životinje?! Zato što mislim da je u redu da ljudi žive na načine koje misle da su dobri za njih?! Znate šta mi moje dete od četiri godine kaže kada pričamo nešto o nekome ko jede meso(ubijene životinje): „neka ih mama, to je njihov problem nije naš“. Ljudi moji, dete moje kada mi je prvi put to reklo, meni su usta otišla do poda, nisam mogla da verujem koliko je to malo biće, to dete od četiri godine, svesnije nego što sam ja, prosvetljeni biljojed. Ja nisam pronašla do tada tu ljubav i razumevanje prema drugima, koju je ona imala prirodno u sebi. Zašto? Zato što mi odrasli tek treba da učimo da budemo ponizni i puni razumevanja prema svima.

Naše fizičko telo je bitno, isto onoliko koliko i odelo koje nosimo tokom dana. Znači treba nam da bi u svetu u kome živimo što bolje obavili svoj posao. Znači telo nam treba da bude alat kako bi ispunili svoju misiju zbog koje smo došlina Zemlju. Ali ako nam to telo postane misija, šta smo uradili?! Koja je razlika onda između nas i onih koji idu u teratanu ili na fitnes i ulažu velike novce u svoje telo?! Između nas i onih koji vrše plastične operacije da bi bili lepši i bolji?! Mora se pronaći balans, svega.

Znate šta najviše čisti od svih toksina

kojima smo bili zagađeni u prošlosti?!

BOG , i njegova ljubav.

Povratak sebi (priručnik za život u skladu sa prirodom)

Povratak sebi (priručnik za život u skladu sa prirodom)

Mislila sam da ću vam je objaviti na proleće, na godišnjicu preseljenja na naše Prostranstvo Ljubavi.

Međutim kao što to inače biva, dok ljudi prave planove Bog se smeje. Tako je došlo do toga da sam knjigu finalizirala i sada je učinila spremnom i vama dostupnom. Nekako kada sam je završila i osetila sam da je sada pravi trenutak za nju.

U njoj je sasvim dovoljno iskustvenih činjenica potrebnih onima koji su već na korak od ovoga što smo mi uradili.

Knjiga je pisana kao dnevnik, koji sam vodila tokom života na našem imanju, sa retrospektivom na godine koje su prethodile odluci preseljenja u prirodu.

U poslednjem delu knjige se nalaze saveti i naše lično iskustvo, kako smo napravili brvnaru, sproveli struju i vodu u nju i na imanje. Kako smo sadili baštu i potpuna dokumentacija naše borbe sa institucijama Republike Srpske oko lova u našem naselju.

Kao i sve moje knjige do sada, i ova je dostupna po principu donacije.

Odnosno šaljem vam je kao znak zahvalnosti za vašu donaciju meni za moj trud i rad… 

Knjiga je dostupna svima vama ma gde bili na planeti Zemlji. 

Naručite je tako što ćete mi poslati mejl.