Moj porođaj

Moj porođaj

Pre 5 godina na današnji dan sam bila kod svog ginekologa, koji mi je vodio trudnoću. Kakva glupost iz ove perspektive da zdravoj, pravoj, mladoj devojci neko vodi trudnoću kao da je to neko zdravstveno stanje da ne kažem oboljenje. Ali Bože moj, to je bio nivo moje svesti. Danas sam išla na redovno slušanje njenog srca putem nekog aparata koji prikače na mene, zaboravila sam mu ime. I dogovorila sam sa svojim ginekologom da će porođaj da se desi u petak ili subotu. Bila sam oduševljena intuitivnosti svog ginekologa, jer ja budala nisam imala pojma šta me čeka i šta to znači.

MOJA TRUDNOĆA

Ja sam njemu rekla da želim 100% prirodan porođaj i da moj muž bude uz mene. Kako je on jedan od najpoznatijih ginekologa u Sarajevu, rekao je da to neće bit problem, fiksiraćemo da porođaj krene kad bude njegova ekipa u porodilištu. Sve mi je to bilo čudno kako možemo mi to da tajmiramo, ali sam mislila da on nešto zna bolje nego ja, da je po nečemu video da će ona uskoro da izađe. Nakon tog slušanja srca i rutinskog pregleda otišli smo kući. Već oko 15.00 krenuli su blagi trudovi. Međutim kako sam bila dobar đak školice za trudnice znala sam da nije vreme ni slučajno za porodilište. Da tamo trebam da krenem tek u poslednjem trenutku. Kad trudovi budu jaki i na 5 minuta razmaka.

POVRAĆANJE

Moja trudnoća je bila užasna i isto toliko čarobna. Sigurno ste čuli za one žene što povraćaju svih 9 meseci svoje trudnoće, e pa to sam ja. Taj 1% žena. Koji je od prvog do poslednjeg dana proveo na wc šolji. Šta god bih pojela(moja svest o zdravoj hrani tada bila je , da treba jesti džigericu za dobru krvnu sliku, i što više mesa. Da jedem za dvoje pa da trebam da uživam u čemu god poželim) A moje pametno dete, me je još u stomaku šutiralo, kako bih pojela tako nešto ona bi me naterala da to istog trenutka izbacim. Osim voća. To je jedino što je ostajalo. Kilograme mandarina, narandži sam mogla pojesti ne bih nikad povratila.

Ali čuj, da trudnica jede samo to, pa beba bi joj nastradala mislila sam tada, i navalila na pohovane palačinke sa šunkom, i pljas, ni 5 minuta, opet bih bila na wc šolji povraćajući dušu iz sebe.
Bilo je strašno, i jedva sam čekala da izađe. U poslednjoj nedelji trudnoće sam tri puta završila na infuziji, jer nisam mogla ništa da zadržim u sebi. A glupa kako sam bila tada nisam ni pomišljala da navalim samo na voće.
Najbolja stvar u tome je bila što sam se ugojila samo oko 7 kilograma koliko je bebi bilo potrebno. Bila sam najmršavija trudnica koju sam videla do tada.

POČETAK POROĐAJA

Mama mi je stigla to veče, a muž je bio u noćnoj. Oko 1 posle ponoći su se trudovi pojačali, i gledajući na sat videla sam da su počeli da budu na 5 minuta. Muž je došao i otišli smo u porodilište prvi put oko 2 ujutru tog 14.2.2014 godine.

Kad sam došla tamo, pregledali su me u toj ledenoj sobi, na onoj užasnoj metalnoj stolici, i ustanovili da sam samo malo otvorena, i da porođaj još nije počeo ali da treba da ostanem tu. Ja sam odbila i rekla ni slučajno. Toliko sam bar znala, da ne želim da ostanem tu, njima na izvolite da me prikače na raznorazne lekove. Odbila sam i otišla kući, bilo im je okej, i rekli su da dođem ujutru, taman kada će u smeni biti sin mog ginekologa, koji bi mogao da me porodi (tek sam počinjala da učim i shvatam da se žena sama porađa da niti jedan doktor ili bilo ko nema pravo da kaže da je on porodio ženu).
Kod kuće sam uspela malo da odspavam. Do jutra.

MOJE ZNANJE O POROĐAJU KOD KUĆE TADA

Negde početkom osmog meseca trudnoće, sam naišla na YT snimak fenomenalne Danijele iz Novog Sada, koja je nekad ranije ja mislim rodila svoje prvo dete u bazenu u svom stanu. To mi je bio jedan od najlepših snimaka koje sam do tada videla, i kada sam pokazala svom mužu on je bio u fazonu ma daj, nema šanse, to je ludost itd.

Dovoljno mu je bilo što je pristao da prisustvuje mom porođaju u porodilištu. U Sarajevu to nije česta pojava, nažalost ni dan danas. Tada sam počela da razmišljam o tome da bih i ja trebala kući da se porodim, ali sam osećala da nemam dovoljno znanja, niti vremena da to tada izvedem. Odlučila sam da ću drugu bebu kad dođe do nje, doneti na svet u svojoj sobi poput Danijele.

BOLNICA-KUĆA-BOLNICA-KUĆA-BOLNICA

Tog jutra u 8.00 smo po dogovoru otišli opet u porodilište, gde su ustanovili da se nisam ništa dodatno otvorila, ali su trudovi bili prisutni i jaki, i hteli su da me ostave. MEđutim na moje zahtevanje sin mog ginekologa je uspeo da izdejstvuje da me ne zadrže, morala sam da potpišem da odlazim na svoju ruku, jer mi nije padalo na pamet da legnem kod njih dok ne budem bar 6-8 prstiju otvorena. Bila sam oko 3,4 tada. On je video da ja znam da predišem kako je to nazvao to jutro, i rekao ekipi u prijemnoj, vidite da žena zna šta treba da radi, nek ide kući, ali dođi u 14.00 opet.

Bože sad kad se setim toga, pa mi sve znamo šta treba da radimo, samo što nas strah paralizuje zbog energije u tom porodilištu, zbog njihovog ponašanja prema nama kada dođemo tamo kao da smo nešto zgrešile što rađamo tu decu. Samo to da mi je trebalo pet godina da o ovome pišem, govori koliko je štete meni naneo odlazak tamo i donošenje mog deteta na svet među njima.

Otišli smo kod moje mame u stan, bio je bliži porodilištu, i tamo sam malo odspavala, ali budio me jak bol. Kontrakcije su bivale sve jače. Kad god bih bila u svom domu, u toplini ljudi koji me vole, sve se dešavalo kako treba, a čim bih otišla u porodilište bolovi bi stali. Par godina nakon porođaja sam saznala zašto je to tako, i kako u toj neprirodnoj atmosferi pod njihovim reflektorima, telo počne da luči adrenalin i umesto da se opušta i otvara, ono luči hormone koji pomažu da se zaštitimo od neprijatelja. Jer naše telo njih tako doživljava.
U 14.00 otišli smo opet kod njih, i ista situacija, ništa se nisam otvarala, i opet nisam pristala da ostanem, želela sam kući. Otišli smo kod nas u stan, oni u prijemnoj su me već proglasili ludakom ali mi nisu ništa mogli, jer sam imala “uticajnog ginekologa”.

Došli smo kući i počela sam instinktivno da se krećem, da mrdam kukovima, da se saginjem preko radijatora, da dolazim u položaje koji su odgovarali bebi i prolazu da se otvara. U jednom trenutku je naišla najjača kontrakcija do tada i vrisnula sam, a mama koja je bila pored mene se mnogo uplašila, i tad je ona rekla da moram u porodilište, da beba samo što nije izašla itd(neznanje i nasleđen strah su čudo), i prenela na mene odmah njen strah i naravno odmah smo krenuli u porodilište. I mama i muž su se osećali bolje kad su me uvalili “stručnjacima”. Ne zameram im, znam da im je bilo strašno to gledati a nisu bili edukovani. Sutra kad opet budem kroz to prolazila znam da će mi muž masirati leđa u bazenu, kao što je Danijeli njen tad na tom snimku, a mama biti najveća podrška. Svima nam je trebalo to iskustvo.
Taj užasni porođaj u porodilištu.

SOBA U PORODILIŠTU

Opet sam se našla na metalnoj odvratnoj hladnoj stolici, raskrečenih nogu, gde su počeli sa svojim glupavim rutinskim stvarima, pripreme žene za porođaj. Tresla sam se od hladnoće i straha. To je energija koja se može samo osetiti u prijemnoj u porodilištu. Ja koja sam mnogo jaka osoba, i sigurna u svoje telo, i učila sam u školici za trudnice tada, sve šta i kako me čeka, džaba i mene je bol savladao i strah preuzeo.

Stavili su me u posebnu sobu, Bogu hvala na tome, jer muž je trebao prisustvovati, a kada se odlučite na to, dobijete sobu samo za sebe, inače se žene porađaju sve u jednoj sobi. Gledaju patnje jedne drugih, i maltretiranje osoblja tamo. Trpe zajedničke uvrede, i bezobrazluk babica koje su nesrećne sa sobom i svim oko sebe. Ja ih nisam gledala, samo sam ih čula kako se deru na te jadne žene.Meni su povremeno dolazile. Stavile su me na krevet, polegle, i rekle da legnem na bok inače će da mi umre beba ako se okrenem. Prikačile su mi traku za slušanje njenog srca. I nabile iglu u venu i stavile nešto što sam mislila da je infuzija, jer mi nisu dali da pijem vodu. DA ne dehidriram.

Malo koja trudnica zna da oni bez pitanja nama počnu da ubrizgavaju sintetički hormon oksitocin, koji čini da se trudovi/kontrakcije pojačaju i za 200-300% od onih normalnih/prirodnih. Ustala sam jednom da odem do toaleta, sa ogromnim strahom da ću zbog tog pomeranja da ubijem svoju bebu(zahvaljujući “pametnoj” babici). Negde oko 20.00 (znam koliko je sati bilo jer je ispred mene na zidu bio ogroman beli sat, koji mi je još više otežavao stanje) je došao sin mog ginekologa(možemo ga sad zvati i moj ginekolog) koji je video da se ne otvaram(da sam na 6 prstiju već nekoliko sati), i doneo odluku da mi probije vodenjak. Mislila sam da zna šta radi i da je to pametan izbor. Nisam se protivila, pa samo to da sam ko budala ležala na boku iako mi je telo govorilo da se okrećem, pomeram, mrdam kukovima, govori koliko sam im slepo verovala.

Otišao je opet. Kontrakcije su se dodatno pojačale, sećam se da sam počela da vrištim od bolova , da su dolazile da se deru na mene, molila sam da mi dovedu muža. Na kraju su i pristali, jer je pravilo da suprug može da uđe samo tokom “izgona” kad beba krene da izlazi. Uveli su ga oko 21.00. Ja sam već tad, na trenutke gubila svest, i ponavljala da umirem. On kada me je video u tim bolovima, zamalo je pao u nesvest. Izveli su ga, dali mu vode, i vratio se, kao osoba koja je spasila život i meni i našem detetu. Da nije njega bilo, pored mene, ne znam šta bih se desilo, ali verujem da bi se stvari mnogo više zakomplikovale od toga kako jesu. Veštački oksitocin me je doveo do stanja gde nisam mogla ni da dišem više, pa su mi stavili masku sa kiseonikom, bolovi su bili na 30 sekundi, nekad i na 10, a otvarala se nisam.

Oko 23.00 sam počela da molim za carski rez, jer više nisam mogla da podnesem, umirala sam. Hvala Bogu pa su bile zauzete sve sale, ali tada je došao neki malo iskusniji ginekolog da me pogleda, jer sam već postala nerešiv i problematičan slučaj za njih. Zauzimala sam im krevet već više od 6h, a maltretirala ih već skoro 24h svojim prisustvom tu. Čovek je došao, pregledao me i rekao babicama koje su mi pretile smrti moje bebe ako se okrenem, roštiljajte ženu, tim rečima… roštiljajte ženu…

Nakon više od 6 sati, njihovih otrova, ubrizgavanih u mene, njihove torture verbalne i psihičke, ta žena više nije mogla sama da se ni pomera, pa su morale one da me okreću s boka, na bok, upravo onako kako je moje telo samo znalo da treba da radi sve te sate, ali je strah bio jači od mog uverenja i poverenja u sopstveno telo. Počela sam da se otvaram, beba je krenula, međutim, tad su uvideli da imaju drugi problem, beba je bila zapetljana u pupčanu vrpcu. Morali su da je izvlače iz mene, jer je i ona duša već bila napaćena od njih i njihovog maltretiranja. Nekoliko minuta posle ponoći babice su mi skočile na stomak, da je isteraju, ginekolog me je rasekao, uradio epiziotomiju i zavukao ruke i izvukao dete.

ZAŠTO NE PLAČE?

Moje prvo pitanje bilo je zašto ne plače? zašto se ne čuje? Izleteli su svi iz prostorije, odveli dete u drugu sobu, odakle se kroz nekoliko sekundi(za mene su bile sati) u daljini čula da plače… Ponovo sam prodisala… DOneli su mi je, stavili je na mene, NA MOJ ZAHTEV, i odneli. Muž je ostao pored mene dok su me šili, ja sam umirala što su je odneli, ali fizički nisam imala snage za sebe a ne za nju. Uništili su me. Šili su me, i divili se svojim umećima ušivanja, prekrili ćebetom, izbacili muža i ostavili me ponovo samu preko 2h u toj ledenoj sobi. Bez bebe koju sam donela na svet, bez muža, bez bilo kakvog toplog dodira, toplog pogleda, reči…

Rodila sam se kao majka u toj ledenoj sobi, i donela odluku da nikada više kročiti tu neću. Da sam sad tu bila i nikada više. Jedva sam čekala da izađem.
Kroz nekoliko sati su me na kolicima odvezli u sobu, na tuširanje, ma sve kao u koncentracionom logoru, samo što me nisu gore ošišali. Ležala sam u krvavoj spavaćici jer mi nisu dozvolili da unesem ništa svoje odeće, nisam mogla da se presvučem, moje dete su mi rekli doneti sutra ujutru. Ja nisam mogla da se krećem, jer sam imala ogromne podlive od agresvnog izvlačenja nje iz mene, od šavova.

Ali zahtevala sam da mi je daju. da mi je stave na dojku, da sisa. Da je ne pomeraju od mene. Htela sam izaći taj dan, jer u Sarajevu je dobra stvar što ako se porodiš uveče odmah ujutru možeš izaći ali opet su me na strah uhvatili, da je bolje da ostanem još jedan dan, jer je bio tako težak porod itd…Taj dan sam saznala da joj je pupčana vrpca bila omotana 2 puta oko vrata, i da je to razlog zašto nije plakala kada je izašla iz mene. Gušila se, ko zna koliko dugo, unutar mene. Ne zbog mene, zato što ja nisam znala šta treba, već zbog njih. Kada su krenuli da ubrizgavaju u mene hemikaliju, to je došlo i do nje direktno, i krenula je da se vrti, kada su me naterali da ležim u jednom položaju, nije imala načina da se pomera, da krene, da izađe iz mene, već se upetljavala, ZBOG NJIH I NJIHOVIH GLUPAVIH PRAVILA.

 

ODLAZAK KUĆI

16.2.2014 oko 8h, sam kao bolesnica, jedva pokretna, izašla iz porodilišta sa svojim detetom. Danima nisam mogla sedeti, imala sam velike bolove, ali uspela sam. Dojila sam svoje dete, došla sam kući sa njom, ona je živa i zdrava. Otac mi je nekoliko meseci kasnije rekao, da kada se čuo sa ocem čoveka koji me je porađao, mojim prvobitnim ginekologom, mu je ovaj rekao, da je bila neka druga žena koja nije znala za pravilno disanje, i da je bila malo veći paničar od mene, pitanje je da li bi i ona i dete preživeli.

Ta spoznaja me je pratila , i pratiće me dok sam živa. I to je jedan od razloga zašto sam toliko glasna po pitanju prirodnog porođaja, prirodnog načina života, prirodne ishrane. Zato što sve što nam je veštačko, i nametnuto u život je ono što nas može koštati života.

Nek mi oproste sve trudnice , koje ovo čitaju u ovom trenutku, jer tad sam sebi bila obećala da ovo nikada neću pričati niti jednoj trudnici, ili ženi koja još nije rodila, jer ne želim nikoga da plašim. Ali mislim da je moje ćutanje na ovu temu, mene skupo koštalo, i da je to i dalje prisutno u meni. Krivica za sve što se desilo. Krivica što sam je tamo donela na svet, zašto je nisam donela u prirodnijoj, lepšoj, mirnijoj atmosferi. Koliko sam joj se samo puta izvinila. Ali mislim da se nisam još uvek izvinila sama sebi, i da moram sebi da oprostim za to što se dogodilo pre nego uspem ponovo da krenem dalje.

POVEZANOST POROĐAJA I SVIH PROBLEMA NAKON NJEGA

Niti sam prva, niti poslednja žena sa ovakvim iskustvom, ima nas na milione, godinama unazad, ali moramo da progovorimo, i moramo da promenimo ovaj agresivni način dovođenja novih duša na svet. Zbog toga što niti jedna majka ne želi da joj ćerka kroz ovo sutra prolazi.Uvek imate izbor, i dobro zapamtite da uvek VI znate najbolje ŠTA treba da činite. Pogotovo žena tokom čina porođaja.

Mnogi da ne kažem svi problemi nakon porođaja su povezani sa samim tim iskustvom. Problemi sa dojenjem, proizilaze iz toga kako je naš porođaj prošao. Žene se nakon toga osećaju skrhane, slomljene, silovane, mnoge gube veru u svoje telo, osećaju gađenje prema sebi, detetu.

Post porođajna depresija, takođe veoma povezana sa samim činom porođaja. Sekundarni sterilitet takođe. Samo kad čovek osvesti i počne da radi na sebi može da poveže deliće puzle i da to prihvati i transformiše.

Alternativno školovanje

Alternativno školovanje

Kada je došla u moje telo, znala sam da ću biti samo njena. Da ću se posvetiti samo njoj, iako nisam bila načisto na koji način će se to odvijati. Znala sam da je moja uloga mame, da njoj budem na raspolaganju 24h dnevno. Sve dok ona ne kaže mama idi svojim putem ili idem ja svojim putem.

Patetično, možda, jer danas u svetu u kom živimo, te stvari se smatraju nebuloznim. Majka koja ostane kod kuće da bude SAMO mama, nije baš normalna. Jer treba ići za karijerom, treba se edukovati, posvetiti sebi, itd. Respect, svakome ko oseća da je to njegov put. Moj nije.

“SAMO MAMA”

Pre 5 godina, imala sam veliki problem, sa svima koji ne razmišljaju kao ja. Teško mi je bilo da prihvatim da nije svaka majka toliko luda kao ja, da ovako razmišlja. Osuđivala sam, sve koje ne doje, sve koje rade, ostavljaju decu ženama koje ne poznaju, itd. Sada kada gledam na takvu sebe, Bože kako sam malo znala, a mislila sam da sam prosvetljena. haha. To je samo stvar izbora, stvar karme, stvar naše percepcije. Ja imam jednu, one imaju drugu. Ali sve smo najbolje mame svojoj deci.

E sad, puno se zna o tome kako je biti zaposlena mama, u koji vrtić upisati dete, u koju školu, gde kako otići u koju igraonicu. Hvala Bogu za to, međutim Ono što fali, su informacije za mame koje su izabrale poput mene da budu SAMO MAME.

Mi koje slavimo rođendane kod kuće, koje i dalje spremamo svu hranu same, poput naših mama, baka itd. Mi koje biramo da ne radimo, da možda imamo manje materijalnog ali to nadomešćujemo sa onim što je nama bitnije. Vreme koje provodimo sa našom decom i porodicom. Hvala Bogu na tome.

U svetu se sada “stay at home mum”-mama koja ostaje kući više ne smatra ludom, čak ima i toliko pokreta upravo tih mama(i tata), koje se okupljaju na plažama Havaja, Tajlanda, Balija, Andaluzije i zajedno provode dane sa svojom decom. Školuju ih putujući svetom(worldschooling), ili naprave učionice kod kuće (homeschooling), ili jednostavno puste decu i prate njihove potrebe za učenjem, gde god da su kada god (unschooling) . Postoji veliki broj blogova, posvećenih samo ovome, ali su na engleskom većinom, i ne pokrivaju naše predmete i načine na koji se deca školuju ovde.

Taj new age pokret, koji neki porede sa hipi pokretom iz 70tih, je koliko naopak u nekim stvarima toliko i čaroban. Kao i sve u životu. Postoje lepe i ružne strane svega. Ono što mi ljudi treba da naučimo u ovom procesu spiritualnog rasta, jeste da vidimo i jedno i drugo, i da to prihvatamo. I dobro i loše. Bez da osuđujemo. To je ono na čemu ja aktivno radim.

 

“WORLDSCHOOLING”

Toliko je porodica, širom sveta koje su izabrale da naprave korak “van sistema” (nemoguće je napustiti sistem IKADA, pogotovo ako imate dete, ali to je lep način da se kaže da neko ne želi da mu sistem upravlja životom). Prodale su svu svoju imovinu(ako su je imali) i uputili se na put oko sveta. Savremeni nomadi vole da se zovu, školuju decu tako što ih upoznaju sa životom iz prve ruke, a ne kroz učionice sa nametnutim predmetima. To je “najekstremnija” grupa porodica koje biraju da ne budu vezane, već da žive potpuno slobodno. Uglavnom kupe kampera, ili konvertuju autobus i naprave kuću od njega i žive u tome, dok obilaze svet. Oni koji imaju više novca, iznajmljuju kuće i gde god da dođu žive kao lokalci.

“HOMESCHOOLING”

Zatim imamo roditelje koji rade na najvećoj berzi rada trenutno, na internetu. Da, budućnost celokupnog poslovanja, nalazi se na internetu, to je to zašto čovek ne može da priča da želi da napusti sistem i potpuno ode off grid, jer realnost je da samim tim što koristimo internet i zarađujemo na njemu, mi nismo van sistema već ga koristimo na drugačiji način od većine stanovništva.

Ti roditelji, kombinuju putovanje svetom, i život u mestu gde su navikli, samo što im deca ne idu u “redovne” škole, oni ne idu na “redovne” poslove, često ih možete videti po radnjama i bibliotekama kada nema nigde nikoga(od 9-5). I uglavnom su uvek nasmejani, nigde ne žure i zrelost njihove dece uvek oduševljava okolinu. Oni kod kuće imaju plan i program koji prate, i školuju svoje dete prema tom rasporedu. Naravno, sve je potpuno prilagođeno detetu i ništa nije striktno. Nema nametanja, niti sile. Sve je dogovor. Deca mnogo vole da uče tada, jer oni sami diriguju šta je to što im se uči u određenom trenutku.

“UNSCHOOLING”

Onda ima i porodica koja praktikuje unschooling tzv. neškolovanje. To znači da oni ne misle da uopšte treba bilo ko koga da školuje, već da će deca naučiti sve što treba da nauče kroz svakodnevne situacije u životu. Deca se interesuju za ono što ih zanima i uglavnom se razvijaju najviše na tom polju. Najbolje savladaju ono za šta su i stvoreni. Kao što svi znate svi imamo onu jednu(ili nekoliko) stvari koje su nam suđene da radimo i došli smo sa tim znanjem na zemlju. Samo se trebamo toga podsetiti.

Za više informacija na ovu temu pratite moju Instagram i Fejsbuk stranicu

Pamučni ulošci (menstrualni i dnevni)

Pamučni ulošci (menstrualni i dnevni)

Ostala sam vam dužna recenziju, meni najboljeg izuma (posle pamučnih pelena za bebe) za žene, pamučnih menstrualnih uložaka.

Otkad sam prvi put dobila ciklus pre 15tak godina, grozila sam se tih dana u mesecu, upravo zbog tih sintetičkih odvratnih uložaka koje sam morala da nosim danima. Uvek mi je bilo nepojmljivo zar nije moguće da je ovo najbolje što postoji? Slušala sam priče starijih, kako su se nekad koristile pamučne krpe ili vata kasnije. Nekoliko puta kada sam probala vatu bilo je hiljadu puta ugodnije I lepše ali ne baš praktično za tinejdžerku, devojku koja sam tada bila.

Kada sam rodila bebu jedan od razloga za korištenje pamučnih pelena je upravo bila moja averzija prema menstrualnim ulošcima. Dok sam bila trudna imala sam priliku da opipam raznorazne jednokratne “kvalitetne” pelene za bebe I svaki put se zgrozila od onog što sam osetila. I svaki put rekla isto, ne dolazi u obzir da će ovo biti  prislonjeno mojoj bebi na kožu mesecima, godinama… NE. Tako je I bilo. Više o pamučnim pelenama možete da pročitate OVDE.

Kad sam otkrila da moja teta šivalica koja je sašila čaroliju od pelena, šije I “pelene” za mame, mom oduševljenju nije bilo kraja.

Pamučni ulošci, konačno nešto udobno, mekano, zdravo, za moje telo. Naručila sam ih I željno prvi put iščekivala da dođe taj dan da ih probam.

Ono što se dogodilo kada sam ih probala, bila je ljubav na prvi osećaj. Nema više bolnih menstruacija, nema više osećaja nelagode, vrućine, znojenja. Sad postoji samo ugođaj. Ko bi rekao da oni dani u mesecu mogu da budu ugodni. E pa evo ja kažem. I hvala Bogu na ovim mojim pamučnim ulošcima, koji su mi konačno nakon toliko godina omogućili da uživam u svojoj ženstvenosti.

Prednosti pamučnih uložaka su brojne, ali ja ću nabrojati samo nekoliko:

Zdraviji su, udobniji, ekonomičniji, I eco-friendly. Za mene su to dovoljni razlozi a za vas?.

Verovatno se sad pitate kako se oni održavaju?

Ja radim isto što sam radila I sa pelenama. Isperem tušom, I stavim u posebnu posudu za njih da stoje u vodi do pranja(mogu stajati u vodi ili na suvom nemaju nikakvog neprijatnog mirisa poput onih jednokratnih). Trenutno imam desetak komada I otkuvavam ih na dva dana, planiram da nabavim još desetak I onda ću ih otkuvavati verovatno na 3-4 dana. Ulošci se najnormalnije peru u veš mašini sa svim ostalim vešom, na 60 ili 90C. Ukoliko vam ostane fleka ponekad, ona nestane čim uložak izložite suncu(isto kao I bebine pelenice)

Ulošci od bambusa upijaju mnogo više I bolje nego bilo koji jednokratni uložak. Oni se I preporučuju za dane kada je m. obilnija.

Poznato je da jednokratni ulošci remete prirodnu vaginalnu floru I često su uzrok upalama I gljivičnim infekcijama.

Prosečno žena potroši godišnje 240 uložaka. Samo u Americi ima preko 85 miliona žena koje su polno zrele(znači imaju ciklus). Kada se ta cifra pomnoži dobijamo ogromnu količinu smeća, I to smeća koje se ne razlaže. To su stavke o kojima trebamo razmišljati I osvestiti, ako nam nije dovoljan razlog naše zdravlje.

Ako vam nisu dovoljna ova dva razloga, onda još samo ovo da vam kažem. Pamučni ulošci su jednokratna investicija, I vrlo verovatno da će I vas nadživeti. Znači jednom uložite I nikad više.

Još jedno pitanje verovatno imate, kako kada niste kod kuće?

Kada idete na posao ili u školu? Lako. Kod tete šivalice koja će da vam sašije ove predivne šarolike uloške, naručite I torbicu za uloške, koja je veličine novčanika, I ima 2 pregrade. U jednu idu čisti ulošci u drugu korišteni I to je to. Zapamtite da pamučni ulošci ne stvaraju neugodne mirise koji nastaju kad krv dođe u kontakt s hemikalijama u jednokratnim ulošcima.

Oduševljeni ste? Pitate se gde da ih naručite? Kod moje najdraže šivalice I bliske prijateljice Dolise.

Pozovete se na kod školanekuvanja I dobijate popust I najkvalitetnije uloške.

Ako imate pitanja koje uloške da odaberete pročitajte ovaj tekst.

Mi smo ogledalo jedni drugima

Mi smo ogledalo jedni drugima

Pozdrav dragim čitateljima !

Želim sa vama da podelim neke moje nasumične misli, možda i vama prija razmeniti iskustva. Ja sam obična žena, majka i supruga.Drevna duša, uvek željna učenja i novih dogodovština. U zadnje vreme željna najviše mira. Iako sam stekla visoko obrazovanje na poljima elektrotehnike, medija i pedagogije, škole su mi uvek bile nedovoljne, površne pa čak i štetne za samostalan razvoj. Oduvek čitam puno i rado istražujem, o svemu, a najviše o čoveku i kosmosu. Veliki sam filozof. Išla sam brojnim različitim putevima života. Iskusila obične i neobične stvari.

Tokom 31 godine sam rasla na svim poljima i proširivala vidike, i sad razumem da ne postoje granice, ni za telo ni za um, a duh nam je uvek bio slobodan…pitanje je samo koliko uspevamo biti povezani. Ne postoje statična znanja, ispravne teorije, ni konačni odgovori. Tajna svega je u stalnom kretanju, ali i u tišini i mirovanju. Put sam je svrha. Na tom putu jedina stvar je ljubav. Niko nije potpuno u pravu i ne može vam reći šta je ispravno za vas. Naučila sam da poštujem različitosti i individualne izbore. A izbora uvek ima.

Piše mi se o svemu, ali ću pokušati ostati među temama kojima se bavi blog Škola NeKuvanja. Jedan od meni važnih izbora je sirova biljna ishrana. Kao veliki gurman i hedonista, uživala sam u hrani, tradicionalnom kuvanju, i navikla se na dugovekovna uverenja. Da skratim…još uvek ne znam ništa, ali me je iskustvo naučilo da je potrebno ponekad obrnuti svet naglavačke i menjati se. Neke promene se dese u trenu, druge se razvijaju polako.

Razbolela sam se. Možda je bilo uvek znakova disbalansa, ali obolila sam naglo i teško. “Neizlečivo”.

 

Moj inat se odmah aktivirao i ZNALA sam da meni niko ne može reći da se nešto ne može. I tako sam krenula i u prirodno lečenje i izlečila se.

Sirova biljna hrana, razne metode, postovi i detoksikacije su bile fizički temelj. Ali je ključ bio u ličnom duhovnom razvoju i veri. U tvrdoglavom ubeđenju da je sve moguće. Sada sam sa svojom decom zdrava i svaki dan ih učim nečemu, a najviše oni mene. Nisam požalila što sam ih preko noći bacila u veganski svet raw food-a, jer su benefiti ogromni….zdravstveni, psihicki, vaspitni, zivotni… Nakon 2 godine strogih pravila, naucili smo i da je u redu ako nekad pozelimo nesto kuvano, peceno, ili cak i “neidentifikovano” nezdravo, dok god smo srećni i svesni.

Pre oko 3 godine sam virtuelnim putem srela Jasminu. I nije mi bila favorit. Evo još jedne pametne sa njenim marketingom i samoveličanjem. Bila je moje ogledalo u mnogim stvarima i zato mi je bila odbojna. Kada u nekome vidimo loše, uvek ima nekog razloga za to U NAMA. Kako je vreme prolazilo, a ja plovila svojom transformacijom, svet je zablistao u novim nijansama. I ponovo sam “naletala” na Jasminine tekstove, objave i snimke. I iznenadila se kako je sasvim drugačije percipiram. Postala mi je sve draža, gledala sam njen razvoj i shvatala koliko smo slične.

yourvibeatractsyourtribe.skolanekuvanja

Postala sam i deo njene knjige Biljna ishrana za bebe i decu, a od onda se stalno dešavaju nove stvari. Danas je ona jedna od šake ljudi s kojima se razumemo i bez reči i osetimo i na daljinu. Ovaj tekst je inspirisan našim retkim ali fenomenalnim porukama jedna drugoj. Ona se javlja u nekim mojim ključnim periodima sa nekim kratkim pitanjem i uvek pokrene u meni lavinu misli i emocija, autoanalize i nakon toga sam danima pod utiskom tog efekta. Njeno toplo srce i bistar um su me osvojili, uživam u novom sjaju kojim zrači, u čistoti njenih namera i iskonskoj kompletnoj lepoti. Volim njene dvojbe i sumnje, greške u koracima, napore i hrabra isprobavanja, jer često prolazimo kroz slično i posle nam uvek sledi još jedno otkrovenje delića beskrajne slagalice. Mislim da smo obe spoznale, osim važnosti čiste ishrane, i moć i nužnost prirodnog života, prijateljstava, uspona i padova i nevidljive božanske energije u nama i oko nas.

Obe nas obasipate raznim praktičnim pitanjima u vezi pravilne ishrane i odgovore dobijate u skladu sa našim dotadašnjim iskustvima i trenutnim nivoom znanja. Ali je svaki dan nov i neponovljiv, i mi se menjamo zajedno sa tokom, pa tako i neki naši stavovi.

Mislim da ovime želim da vam dam do znanja da se ne vežete ni za šta fanatično, da budete otvorene za sve, a da izbore pravite na osnovu ličnog osećaja i zdravog razuma.A ako se izgubite u moru informacija, usporite malo, zatvorite oči i osluškujte nečim što nisu uši – mi to zovemo srcem. I nikada ne osuđujte već prihvatite s ljubavlju, a razumevanje će se javiti kad sazri. I svi ćete malo drugačije razumeti, na kraju krajeva, samo jedni ste vi, i time su i vaše realnosti nekada sasvim drugačije. Možda vam se javim još, ako mi se piše, a dotle vam želim jedinu stvar – BUDITE SLOBODNI.

napisala Nina Holpert

Kaputić za bebe/decu u nosiljkama

Kaputić za bebe/decu u nosiljkama

Da, baš kao što piše, kaputić za nošene bebe/decu… Nema više smrzavanja za mame koje nose bebe/decu ili strahovanja da li im je zima… 

Najgora opcija je bila ona kada ne znate da li im je prevruće jer ste im obukle i skafander i sve “potrebno” a on/ona se preznojava zajedno sa vama… 

Ja lično sam još od samog starta izabrala varijantu bolje da je meni hladno nego da smo obe nervozne od vrućine… Tako da nju nikada nisam posebno trontala, već oblačila isto ili čak i manje nego što bih da je ne nosim, jer dobija dodatnu toplinu od mog tela, od same nosiljke i ne retko i od moje jakne… 

ČITAJ DALJE…

Picture

Više nema tog problema… Iako ja izbegavam da nosim svoje malo(veliko) čudo jer me leđa brzo počnu boleti, sada je nosi tata. Tako da je tata imao čast i zadovoljstvo da isproba ovaj fenomenalni kaputić i blago je rečeno da smo oduševljeni i zajednički nam je komentar zašto ovo nismo ranije nabavili… 

Kaputić ima u različitim dezenima i veoma je praktičan. Ima džepove za mamine/tatine ruke, a na leđima se kopča putem tregera… 

Ispod slika sledi tekst i preporuka gde možete nabaviti ovaj predivni kaputić i još mnoštvo dobrih proizvoda… 


​Kontakt: Anđelčić kreativna radionica

Sve je počelo kao hobi. Izrada nakita, pozivnica, čestitki i dekoracija za venčanja, upotrebnih predmeta, dekupaž, reciklaža, šivenje garderobe, torbi…

Tek nakon što sam i sama dobila decu oprobala sam se i u šivenju bebi i dečije garderobe i kostima za maskenbal. U letnjem periodu i za vreme raspusta učestvovali smo i na organizaciji besplatnih kreativnih radionica za decu sportskog centra Olimp.

Kaputići za nosiljke rađeni su po uzoru na Diva prekrivače za nosiljke, šiveni su od meke vune za kapute.
Uz to, dodatno je sašiven umetak od vatirane štepane postave koji se kopča dugmićima sa unutrašnje strane kaputa.
Kaputić je pogodan za sve vrste nosiljki i marama jer se kopča sopstvenim tregerima podesive dužine. Lastiši sa strane i na kapuljači su podesivi su za uzrast bebe, a kaputići su pogodni za bebe/decu svih uzrasta.

Kaputić se može nositi za bebe nošene na leđima, boku ili napred, a kada je beba napred mama/tata može grejati ruke u velikom džepu.

Kaputići se mogu izraditi u željenoj boji, kombinaciji boja po želji ili sa aplikacijom.

Cena kaputića je 2000 din.
Cena šarenih kaputića i sa aplikacijama je 2500 din.
Cena umetka od vatirane štepane postave je 1200 din.

​Kontakt: Anđelčić kreativna radionica

Moderne platnene pelene od bambusa

Da li ste čuli za daj daj pelene? Upoznajte se sa njihovom ponudom jer za sve kupce moje knjige Biljna ishrana za bebe i decu smo obezbedili popust od 10% .
Kupon ćete pronaći unutar knjige


7 razloga zbog kojih bi trebalo da razmislite o upotrebi pelena od bambusa
 
 
1. Zdravlje deteta – DajDaj pelene su napravljene od 100% bambus vlakna koje poseduje prirodna antibakterijska i antialergijska svojstva. Platnene pelene ne sadrže hemikalije koje mogu štetiti dečijem zdravlju.

2. Pelenski osip – 30% dece u Srbiji je makar jednom imalo lakši oblik pelenskog osipa. Pored osipa sve su češće urinarne infekcije kod beba u prvoj godini života.

3. Ušteda novca – Sa platnenim pelenama uštedećete od 50.000 – 70.000 dinara za dve godine.

4. Odvikavanje od pelena – Deca koja nose platnene pelene u proseku ih prestaju nositi između 18. i 24. meseca.

5. Jednostavna upotreba – Platnene pelene nove generacije po obliku i kopčanju su iste kao jednokratne. Peru se na 40-60°C sa trećinom praška i ne peglaju se.

6. Udobnost i pokretljivost – Šta bi vi radije nosili – meke, pamučne gaćice ili jednokratne – 24 sata dnevno u periodu od 2 godine? Platnene pelene su prijatnije za nošenje, u njima ne dolazi do pregrevanja pošto su napravljene od materijala koji propuštaju vazduh, a zadržavaju tečnost. Beba je udobno povijena, slobodna da se kreće, puzi i hoda.

7. Zaštita okoline – 1 dete za 2 godine potroši oko 5.000 jednokratnih pelena, što iznosi oko 1 tone bionerazgradivog otpada. Jednokratne pelene zauzimaju drugo mesto na deponijama u Srbiji. Umesto toga dovoljno je da imate 20 platnenih pelena koje će Vam ostati i za drugo dete.
 
Za više informacija o DajDaj platnenim pelenama posetite www.dajdaj.com