Moj porođaj

Moj porođaj

Pre 5 godina na današnji dan sam bila kod svog ginekologa, koji mi je vodio trudnoću. Kakva glupost iz ove perspektive da zdravoj, pravoj, mladoj devojci neko vodi trudnoću kao da je to neko zdravstveno stanje da ne kažem oboljenje. Ali Bože moj, to je bio nivo moje svesti. Danas sam išla na redovno slušanje njenog srca putem nekog aparata koji prikače na mene, zaboravila sam mu ime. I dogovorila sam sa svojim ginekologom da će porođaj da se desi u petak ili subotu. Bila sam oduševljena intuitivnosti svog ginekologa, jer ja budala nisam imala pojma šta me čeka i šta to znači.

MOJA TRUDNOĆA

Ja sam njemu rekla da želim 100% prirodan porođaj i da moj muž bude uz mene. Kako je on jedan od najpoznatijih ginekologa u Sarajevu, rekao je da to neće bit problem, fiksiraćemo da porođaj krene kad bude njegova ekipa u porodilištu. Sve mi je to bilo čudno kako možemo mi to da tajmiramo, ali sam mislila da on nešto zna bolje nego ja, da je po nečemu video da će ona uskoro da izađe. Nakon tog slušanja srca i rutinskog pregleda otišli smo kući. Već oko 15.00 krenuli su blagi trudovi. Međutim kako sam bila dobar đak školice za trudnice znala sam da nije vreme ni slučajno za porodilište. Da tamo trebam da krenem tek u poslednjem trenutku. Kad trudovi budu jaki i na 5 minuta razmaka.

POVRAĆANJE

Moja trudnoća je bila užasna i isto toliko čarobna. Sigurno ste čuli za one žene što povraćaju svih 9 meseci svoje trudnoće, e pa to sam ja. Taj 1% žena. Koji je od prvog do poslednjeg dana proveo na wc šolji. Šta god bih pojela(moja svest o zdravoj hrani tada bila je , da treba jesti džigericu za dobru krvnu sliku, i što više mesa. Da jedem za dvoje pa da trebam da uživam u čemu god poželim) A moje pametno dete, me je još u stomaku šutiralo, kako bih pojela tako nešto ona bi me naterala da to istog trenutka izbacim. Osim voća. To je jedino što je ostajalo. Kilograme mandarina, narandži sam mogla pojesti ne bih nikad povratila.

Ali čuj, da trudnica jede samo to, pa beba bi joj nastradala mislila sam tada, i navalila na pohovane palačinke sa šunkom, i pljas, ni 5 minuta, opet bih bila na wc šolji povraćajući dušu iz sebe.
Bilo je strašno, i jedva sam čekala da izađe. U poslednjoj nedelji trudnoće sam tri puta završila na infuziji, jer nisam mogla ništa da zadržim u sebi. A glupa kako sam bila tada nisam ni pomišljala da navalim samo na voće.
Najbolja stvar u tome je bila što sam se ugojila samo oko 7 kilograma koliko je bebi bilo potrebno. Bila sam najmršavija trudnica koju sam videla do tada.

POČETAK POROĐAJA

Mama mi je stigla to veče, a muž je bio u noćnoj. Oko 1 posle ponoći su se trudovi pojačali, i gledajući na sat videla sam da su počeli da budu na 5 minuta. Muž je došao i otišli smo u porodilište prvi put oko 2 ujutru tog 14.2.2014 godine.

Kad sam došla tamo, pregledali su me u toj ledenoj sobi, na onoj užasnoj metalnoj stolici, i ustanovili da sam samo malo otvorena, i da porođaj još nije počeo ali da treba da ostanem tu. Ja sam odbila i rekla ni slučajno. Toliko sam bar znala, da ne želim da ostanem tu, njima na izvolite da me prikače na raznorazne lekove. Odbila sam i otišla kući, bilo im je okej, i rekli su da dođem ujutru, taman kada će u smeni biti sin mog ginekologa, koji bi mogao da me porodi (tek sam počinjala da učim i shvatam da se žena sama porađa da niti jedan doktor ili bilo ko nema pravo da kaže da je on porodio ženu).
Kod kuće sam uspela malo da odspavam. Do jutra.

MOJE ZNANJE O POROĐAJU KOD KUĆE TADA

Negde početkom osmog meseca trudnoće, sam naišla na YT snimak fenomenalne Danijele iz Novog Sada, koja je nekad ranije ja mislim rodila svoje prvo dete u bazenu u svom stanu. To mi je bio jedan od najlepših snimaka koje sam do tada videla, i kada sam pokazala svom mužu on je bio u fazonu ma daj, nema šanse, to je ludost itd.

Dovoljno mu je bilo što je pristao da prisustvuje mom porođaju u porodilištu. U Sarajevu to nije česta pojava, nažalost ni dan danas. Tada sam počela da razmišljam o tome da bih i ja trebala kući da se porodim, ali sam osećala da nemam dovoljno znanja, niti vremena da to tada izvedem. Odlučila sam da ću drugu bebu kad dođe do nje, doneti na svet u svojoj sobi poput Danijele.

BOLNICA-KUĆA-BOLNICA-KUĆA-BOLNICA

Tog jutra u 8.00 smo po dogovoru otišli opet u porodilište, gde su ustanovili da se nisam ništa dodatno otvorila, ali su trudovi bili prisutni i jaki, i hteli su da me ostave. MEđutim na moje zahtevanje sin mog ginekologa je uspeo da izdejstvuje da me ne zadrže, morala sam da potpišem da odlazim na svoju ruku, jer mi nije padalo na pamet da legnem kod njih dok ne budem bar 6-8 prstiju otvorena. Bila sam oko 3,4 tada. On je video da ja znam da predišem kako je to nazvao to jutro, i rekao ekipi u prijemnoj, vidite da žena zna šta treba da radi, nek ide kući, ali dođi u 14.00 opet.

Bože sad kad se setim toga, pa mi sve znamo šta treba da radimo, samo što nas strah paralizuje zbog energije u tom porodilištu, zbog njihovog ponašanja prema nama kada dođemo tamo kao da smo nešto zgrešile što rađamo tu decu. Samo to da mi je trebalo pet godina da o ovome pišem, govori koliko je štete meni naneo odlazak tamo i donošenje mog deteta na svet među njima.

Otišli smo kod moje mame u stan, bio je bliži porodilištu, i tamo sam malo odspavala, ali budio me jak bol. Kontrakcije su bivale sve jače. Kad god bih bila u svom domu, u toplini ljudi koji me vole, sve se dešavalo kako treba, a čim bih otišla u porodilište bolovi bi stali. Par godina nakon porođaja sam saznala zašto je to tako, i kako u toj neprirodnoj atmosferi pod njihovim reflektorima, telo počne da luči adrenalin i umesto da se opušta i otvara, ono luči hormone koji pomažu da se zaštitimo od neprijatelja. Jer naše telo njih tako doživljava.
U 14.00 otišli smo opet kod njih, i ista situacija, ništa se nisam otvarala, i opet nisam pristala da ostanem, želela sam kući. Otišli smo kod nas u stan, oni u prijemnoj su me već proglasili ludakom ali mi nisu ništa mogli, jer sam imala “uticajnog ginekologa”.

Došli smo kući i počela sam instinktivno da se krećem, da mrdam kukovima, da se saginjem preko radijatora, da dolazim u položaje koji su odgovarali bebi i prolazu da se otvara. U jednom trenutku je naišla najjača kontrakcija do tada i vrisnula sam, a mama koja je bila pored mene se mnogo uplašila, i tad je ona rekla da moram u porodilište, da beba samo što nije izašla itd(neznanje i nasleđen strah su čudo), i prenela na mene odmah njen strah i naravno odmah smo krenuli u porodilište. I mama i muž su se osećali bolje kad su me uvalili “stručnjacima”. Ne zameram im, znam da im je bilo strašno to gledati a nisu bili edukovani. Sutra kad opet budem kroz to prolazila znam da će mi muž masirati leđa u bazenu, kao što je Danijeli njen tad na tom snimku, a mama biti najveća podrška. Svima nam je trebalo to iskustvo.
Taj užasni porođaj u porodilištu.

SOBA U PORODILIŠTU

Opet sam se našla na metalnoj odvratnoj hladnoj stolici, raskrečenih nogu, gde su počeli sa svojim glupavim rutinskim stvarima, pripreme žene za porođaj. Tresla sam se od hladnoće i straha. To je energija koja se može samo osetiti u prijemnoj u porodilištu. Ja koja sam mnogo jaka osoba, i sigurna u svoje telo, i učila sam u školici za trudnice tada, sve šta i kako me čeka, džaba i mene je bol savladao i strah preuzeo.

Stavili su me u posebnu sobu, Bogu hvala na tome, jer muž je trebao prisustvovati, a kada se odlučite na to, dobijete sobu samo za sebe, inače se žene porađaju sve u jednoj sobi. Gledaju patnje jedne drugih, i maltretiranje osoblja tamo. Trpe zajedničke uvrede, i bezobrazluk babica koje su nesrećne sa sobom i svim oko sebe. Ja ih nisam gledala, samo sam ih čula kako se deru na te jadne žene.Meni su povremeno dolazile. Stavile su me na krevet, polegle, i rekle da legnem na bok inače će da mi umre beba ako se okrenem. Prikačile su mi traku za slušanje njenog srca. I nabile iglu u venu i stavile nešto što sam mislila da je infuzija, jer mi nisu dali da pijem vodu. DA ne dehidriram.

Malo koja trudnica zna da oni bez pitanja nama počnu da ubrizgavaju sintetički hormon oksitocin, koji čini da se trudovi/kontrakcije pojačaju i za 200-300% od onih normalnih/prirodnih. Ustala sam jednom da odem do toaleta, sa ogromnim strahom da ću zbog tog pomeranja da ubijem svoju bebu(zahvaljujući “pametnoj” babici). Negde oko 20.00 (znam koliko je sati bilo jer je ispred mene na zidu bio ogroman beli sat, koji mi je još više otežavao stanje) je došao sin mog ginekologa(možemo ga sad zvati i moj ginekolog) koji je video da se ne otvaram(da sam na 6 prstiju već nekoliko sati), i doneo odluku da mi probije vodenjak. Mislila sam da zna šta radi i da je to pametan izbor. Nisam se protivila, pa samo to da sam ko budala ležala na boku iako mi je telo govorilo da se okrećem, pomeram, mrdam kukovima, govori koliko sam im slepo verovala.

Otišao je opet. Kontrakcije su se dodatno pojačale, sećam se da sam počela da vrištim od bolova , da su dolazile da se deru na mene, molila sam da mi dovedu muža. Na kraju su i pristali, jer je pravilo da suprug može da uđe samo tokom “izgona” kad beba krene da izlazi. Uveli su ga oko 21.00. Ja sam već tad, na trenutke gubila svest, i ponavljala da umirem. On kada me je video u tim bolovima, zamalo je pao u nesvest. Izveli su ga, dali mu vode, i vratio se, kao osoba koja je spasila život i meni i našem detetu. Da nije njega bilo, pored mene, ne znam šta bih se desilo, ali verujem da bi se stvari mnogo više zakomplikovale od toga kako jesu. Veštački oksitocin me je doveo do stanja gde nisam mogla ni da dišem više, pa su mi stavili masku sa kiseonikom, bolovi su bili na 30 sekundi, nekad i na 10, a otvarala se nisam.

Oko 23.00 sam počela da molim za carski rez, jer više nisam mogla da podnesem, umirala sam. Hvala Bogu pa su bile zauzete sve sale, ali tada je došao neki malo iskusniji ginekolog da me pogleda, jer sam već postala nerešiv i problematičan slučaj za njih. Zauzimala sam im krevet već više od 6h, a maltretirala ih već skoro 24h svojim prisustvom tu. Čovek je došao, pregledao me i rekao babicama koje su mi pretile smrti moje bebe ako se okrenem, roštiljajte ženu, tim rečima… roštiljajte ženu…

Nakon više od 6 sati, njihovih otrova, ubrizgavanih u mene, njihove torture verbalne i psihičke, ta žena više nije mogla sama da se ni pomera, pa su morale one da me okreću s boka, na bok, upravo onako kako je moje telo samo znalo da treba da radi sve te sate, ali je strah bio jači od mog uverenja i poverenja u sopstveno telo. Počela sam da se otvaram, beba je krenula, međutim, tad su uvideli da imaju drugi problem, beba je bila zapetljana u pupčanu vrpcu. Morali su da je izvlače iz mene, jer je i ona duša već bila napaćena od njih i njihovog maltretiranja. Nekoliko minuta posle ponoći babice su mi skočile na stomak, da je isteraju, ginekolog me je rasekao, uradio epiziotomiju i zavukao ruke i izvukao dete.

ZAŠTO NE PLAČE?

Moje prvo pitanje bilo je zašto ne plače? zašto se ne čuje? Izleteli su svi iz prostorije, odveli dete u drugu sobu, odakle se kroz nekoliko sekundi(za mene su bile sati) u daljini čula da plače… Ponovo sam prodisala… DOneli su mi je, stavili je na mene, NA MOJ ZAHTEV, i odneli. Muž je ostao pored mene dok su me šili, ja sam umirala što su je odneli, ali fizički nisam imala snage za sebe a ne za nju. Uništili su me. Šili su me, i divili se svojim umećima ušivanja, prekrili ćebetom, izbacili muža i ostavili me ponovo samu preko 2h u toj ledenoj sobi. Bez bebe koju sam donela na svet, bez muža, bez bilo kakvog toplog dodira, toplog pogleda, reči…

Rodila sam se kao majka u toj ledenoj sobi, i donela odluku da nikada više kročiti tu neću. Da sam sad tu bila i nikada više. Jedva sam čekala da izađem.
Kroz nekoliko sati su me na kolicima odvezli u sobu, na tuširanje, ma sve kao u koncentracionom logoru, samo što me nisu gore ošišali. Ležala sam u krvavoj spavaćici jer mi nisu dozvolili da unesem ništa svoje odeće, nisam mogla da se presvučem, moje dete su mi rekli doneti sutra ujutru. Ja nisam mogla da se krećem, jer sam imala ogromne podlive od agresvnog izvlačenja nje iz mene, od šavova.

Ali zahtevala sam da mi je daju. da mi je stave na dojku, da sisa. Da je ne pomeraju od mene. Htela sam izaći taj dan, jer u Sarajevu je dobra stvar što ako se porodiš uveče odmah ujutru možeš izaći ali opet su me na strah uhvatili, da je bolje da ostanem još jedan dan, jer je bio tako težak porod itd…Taj dan sam saznala da joj je pupčana vrpca bila omotana 2 puta oko vrata, i da je to razlog zašto nije plakala kada je izašla iz mene. Gušila se, ko zna koliko dugo, unutar mene. Ne zbog mene, zato što ja nisam znala šta treba, već zbog njih. Kada su krenuli da ubrizgavaju u mene hemikaliju, to je došlo i do nje direktno, i krenula je da se vrti, kada su me naterali da ležim u jednom položaju, nije imala načina da se pomera, da krene, da izađe iz mene, već se upetljavala, ZBOG NJIH I NJIHOVIH GLUPAVIH PRAVILA.

 

ODLAZAK KUĆI

16.2.2014 oko 8h, sam kao bolesnica, jedva pokretna, izašla iz porodilišta sa svojim detetom. Danima nisam mogla sedeti, imala sam velike bolove, ali uspela sam. Dojila sam svoje dete, došla sam kući sa njom, ona je živa i zdrava. Otac mi je nekoliko meseci kasnije rekao, da kada se čuo sa ocem čoveka koji me je porađao, mojim prvobitnim ginekologom, mu je ovaj rekao, da je bila neka druga žena koja nije znala za pravilno disanje, i da je bila malo veći paničar od mene, pitanje je da li bi i ona i dete preživeli.

Ta spoznaja me je pratila , i pratiće me dok sam živa. I to je jedan od razloga zašto sam toliko glasna po pitanju prirodnog porođaja, prirodnog načina života, prirodne ishrane. Zato što sve što nam je veštačko, i nametnuto u život je ono što nas može koštati života.

Nek mi oproste sve trudnice , koje ovo čitaju u ovom trenutku, jer tad sam sebi bila obećala da ovo nikada neću pričati niti jednoj trudnici, ili ženi koja još nije rodila, jer ne želim nikoga da plašim. Ali mislim da je moje ćutanje na ovu temu, mene skupo koštalo, i da je to i dalje prisutno u meni. Krivica za sve što se desilo. Krivica što sam je tamo donela na svet, zašto je nisam donela u prirodnijoj, lepšoj, mirnijoj atmosferi. Koliko sam joj se samo puta izvinila. Ali mislim da se nisam još uvek izvinila sama sebi, i da moram sebi da oprostim za to što se dogodilo pre nego uspem ponovo da krenem dalje.

POVEZANOST POROĐAJA I SVIH PROBLEMA NAKON NJEGA

Niti sam prva, niti poslednja žena sa ovakvim iskustvom, ima nas na milione, godinama unazad, ali moramo da progovorimo, i moramo da promenimo ovaj agresivni način dovođenja novih duša na svet. Zbog toga što niti jedna majka ne želi da joj ćerka kroz ovo sutra prolazi.Uvek imate izbor, i dobro zapamtite da uvek VI znate najbolje ŠTA treba da činite. Pogotovo žena tokom čina porođaja.

Mnogi da ne kažem svi problemi nakon porođaja su povezani sa samim tim iskustvom. Problemi sa dojenjem, proizilaze iz toga kako je naš porođaj prošao. Žene se nakon toga osećaju skrhane, slomljene, silovane, mnoge gube veru u svoje telo, osećaju gađenje prema sebi, detetu.

Post porođajna depresija, takođe veoma povezana sa samim činom porođaja. Sekundarni sterilitet takođe. Samo kad čovek osvesti i počne da radi na sebi može da poveže deliće puzle i da to prihvati i transformiše.

Put u Zdravlje sa Jasminom

Put u Zdravlje sa Jasminom

Godina 2019.
Prva nedelja maja. – I grupa popunjeno

Druga nedelja maja, II grupa

Po prvi put Škola NeKuvanja organizuje retreat za Vas.
Bez obzira da li želite da:
• Napunite svoje baterije
• Očistite svoj duh i um
• Osvežite svoj mladalački sjaj
• Dišete najčistiji vazduh
• Odvedete svoju dušu na nezaboravnu avanturu
• Se alkalizujete posmatrajući čudesnu prirodu
• Se revitalizujete kupanjem u kristalno čistom moru
• Nahranite svoje telo sa najukusnijim i najnutritivnijim organskim obrocima
• Naučite kako da sami spremate svu zdravu sirovu hranu

…. nema mesta na zemlji poput Sitonije, da zadovolji sva vaša čula i snove.

Put u zdravlje sa Jasminom je naš najnoviji projekat i ne mogu da dočekam da ga podelim sa vama.

Krenite sa mnom u Sitoniju. Cela Grčka je poznata po hiljadama fenomenalnih plaža i ostrva. Sitonija je poznata po svojim belim peščanim plažama i kristalno čistoj vodi. Iza svakog ćoška možete pronaći uvalu i plažu na kojoj je velika verovatnoća da ćete biti sami. Upravo to je jedan od glavnih razloga zašto je Sitonija sve popularnija. Izdvojenost. Idealna za ljude koji žele pravi odmor bez mnogo buke i turista. Idealna za ljude koji ne žele da budu turisti već da se osećaju kao kod kuće. Koji žele i more i prirodu. Nikiti je jedan od najlepših gradića u Sitoniji.

Gradić koji ima i staro i novo. Gradić koji neguje tradiciju a prihvata inovacije. Smeštaj je u privatnim apartmanima na samoj obali mora. Baštica sa lokalnim povrćem i voćem, koja će nam biti na raspolaganju za pripremu naših fenomenalnih obroka. Privatna plaža je u sastavu kuće sa ležaljkama i suncobranima. Kilometrima duga peščana plaža se prostire na tom potezu, idealna za šetnje i posmatranje zalaska sunca. Izdvojeni u prirodi na obali mora, ali opet blizu svega. Na nepunih deset minuta hoda se nalazi centar grada sa restoranima, kafićima, LIDL prodavnicom i stari grad koji čuva istoriju mesta.

Ako me pratite već neko vreme onda ste verovatno probali i moje recepte, bilo da ste ih sami pripremali ili bili na mojim radionicama, znate kakvo blaženstvo ukusa oni predstavljaju.

Sada imate priliku da se na 7 dana prepustite svim tim specijalitetima bez osećaja krivice, i uživate u njima, i to ne samo to, već da ih pripremamo od najboljih mogućih organskih lokalno uzgojenih namirnica.

Dok se budete čistili i vaša svest započne svoj proces uzdizanja, vaše čulo ukusa će pevati od radosti. Praktikovaćemo SVESNO jedenje, i raditi na tome kako da što bolje i efikasnije uživate u ovom iskustvu vašeg putovanja u zdravlje. Kažem iskustvo zato što ću vas ja voditi na tom putovanju, davati vam uputstva kako da hrana bude vaš lek, i vaš saveznik, za bilo koje stanje da imate bilo ono fizičko ili psihičko. Takođe ovo putovanje će da zadovolji sva vaša čula: pogled, miris, dodir, ukus i zvuk. Naučiću vas kako da napravite svu tu hranu za sebe i svoju porodicu i dobićete sve recepte koje budemo pripremali.

Svako jutro dan ćemo započinjati sa vežbama pet tibetanaca ili blagom jogom, vežbama disanja i relaksacijom, sa vodom obogaćenom hlorofilom ili limunom. Merićemo vaš nivo alkalnosti organizma i pripremati personalizovani juice/smoothie sa lekovitim biljkama i voćem/povrćem koje ćete imati mogućnost da sami sebi naberete.

Razgovaraćemo u krugu i konektovati se jedni s drugima na svim nivoima. Imaćemo lekovito crtanje mandala ili bojenje istih. Sigurno ćete imati velike koristi od sati provedenih samnom slušajući o nutricionizmu, ishrani, prirodnom životu, mentalnoj higijeni i prirodnom roditeljstvu.

Ovaj događaj je za određen broj ljudi(prijavite se na vreme), jer želim da ovo bude što više intimno, kako bih mogla da se posvetim svima vama ponaosob a i vama kao grupi. Imaćemo zajedničke zabavne aktivnosti i imaćemo duboke razgovore o životu.

Uživaćete u toplom mekanom pesku ispod svojih stopala dok istražujete dugačku zlatno-belu plažu. Sitonia je neotkriveni dragulj Grčke, sa sigurno najlepšim intimnim plažama na samo nekoliko minuta autom ili hodom od naših apartmana.A ono što je najbolje od svega, je njena lokacija. Na manje od 2h avionom od svih većih gradova u Evropi.

Deca su dobrodošla i ukoliko spavaju sa vama u krevetu ne plaćaju smeštaj(obavezno naglasiti).

Share

Divine Bliss

Divine Bliss

Uskoro u prodavnici blizu vas, ćete pronaći naše najukusnije tortice i kolače.

Divine Bliss je malo porodično preduzeće za proizvodnju zdravih torti i kolača i pružanja usluga iz oblasti ishrane.

Možemo slobodno reći da smo u preduzetništvo ušli sasvim slučajno, na inicijativu naših pratioca. Kako naš blog Škola NeKuvanja postoji već skoro pet godina, rodila se potreba da neke najbolje recepte koje smo smislili pružimo svima vama.Tako je nastao brend Bliss. Sirove Torte u teglici i sirove kuglice su nešto što je falilo na našem tržištu i odvažili smo se na taj korak da to omogućimo svima koji biraju zdravije obroke.

Svi recepti su koncipirani od strane diplomirane nutricionistkinje, i predstavljaju savršen obrok koji zadovoljava sve nutritivne potrebe našeg organizma.

Kako je našem preduzeću veoma bitan ekološki aspekat, pakovanja koja koristimo se mogu reciklirati.
Sve torte i kolači su napravljene od najkvalitetnijih celovitih namirnica na tržištu.

BEZ

  • Aditiva

  • rafinisanog šećera

  • glutena

  • veštačkih boja

“Na zdravu hranu ne treba gledati kao na kratkotrajnu dijetu već dugoročnu promenu životnih navika. To je ono u čemu želimo da vam pomognemo kroz Bliss Raw Cake i Bliss energy balls, da vidite da i od najzdravijih sirovih namirnica mogu da se stvore najukusniji slatkiši.” – Divine Bliss tim

Možete nas pratiti i na društvenim mrežama:

Fejsbuku: Divinebliss.rs

Instagramu: Divine Bliss

Aparat čudo -THERMOMIX® TM5-

Aparat čudo -THERMOMIX® TM5-

Nikada nisam bila neki veliki ljubitelj kućnih aparata. Uvek sam bila manje više minimalista po tom pitanju. Pogotovo ne onih skupih. Mišljenja sam uvek bila da je to bacanje para. Valjda neke stvari koje sam nasledila od moje mame. Tako sam kad sam počela sa sirovom hranom i sa biljnom ishranom imala neki krš blender koji smo kupili u second hand prodavnici u švedskoj za nepunih 5 eura i secka gorenje starog preko 30 godina.

Prvi recepti Škole NeKuvanja nastali su uz te aparate. I iskreno sve je to super funkcionisalo. Dok nisam skupila parice i odlučila da malo ozbiljnije uložim u aparat jer svi su to preporučivali po netu. I tako kupih blender, kinesku kopiju skupog vitamixa, koji je mene služio fenomenalno. Valjda me Bog pogledao i dao mi aparat koji je radio sve čak i više nego što je trebao i mogao. I tako nekoliko godina. Kad sam dobila isti blender nakon 3 godine samo novija proizvodnja moje najgore sumnje su se obistinile. I postalo mi je jasno zašto su ljudi koji se razumeju u aparate uvek taj moj blender nazivali kineskom kopijom itd.

Mislim, da se mi razumemo, činjenica je da sam se ja pre svake radionice ili pravljenja torte ili bilo kakvog malo „masnijeg“ obroka u njemu molila Bogu da ne crkne u sred blendanja, jer je svaki put smrdelo kao da nešto gori i čulo se kao da kosim travu nasred dnevne sobe. Ali on je radio šta je trebao za neki minimalni novac sam ja obavljala posao sa njim. Dok nije došao moj novi stari blender i zadimio se prilikom prvom korištenja do te mere da se više nisam usuđivala da ga upalim. Tad je počelo moje osveštavanje one izreke koliko para toliko muzike. Tad sam odlučiila da više ne preporučujem niti jedan blender, jer realno na našem tržištu ne postoji nijedan blender koji bih ja preporučila(ispravka, postoji vitamix ali ja ga lično nemam i ne mogu da preporučujem nešto što nemam i nisam lično koristila)

Sve do jednog dana… Kada se u moj život pojavio ON…. Bila je to ljubav na prvi pogled. Ako vam to kažem ja koja nisam neki frik za kućne aparate, možete misliti kakvo je to savršenstvo od aparata…

 

U pitanju je THERMOMIX® TM5. Čudo od aparata koje mi je promenilo pogled na kućne aparate i njihovu ulogu u našim životima. Zašto komplikovano kada može jednostavno. To bi trebalo da bude slogan ovog aparata.

 

 

Znate šta sve radi?

  • Meri

  • Muti

  • Melje

  • Mesi

  • Secka

  • Blenda

  • Meša

  • Emulgira

  • Kuva

  • Kuva na pari

  • Precizno zagreva

  • I neopisivo lako se čisti

I povrh svega većinu tih stvari može da radi istovremeno.

Kako se on uklopio u našu kuhinju? Pa ovako. S obzirom da mi jedemo i kuvano, on nam je savršeno došao jer u njemu je sve skuvano na najzdraviji mogući način. Znači sve namirnice zadržavaju svoje vitamine, minerale, enzime jer se ne izlažu direktno velikoj temperaturi.

A kad ne kuvamo kako ga koristimo? E tad u njemu pravimo zeleni kašasti sok, sirove torte, kolače, namaze, sladoled, mleka, kafe, meljemo orašaste plodove itd… Dehidriramo čorbice u njemu. Da dobro ste čuli, ima opcije zagrevanja na temperaturi od 37C tako da možete i da „kuvate“ sirovo u njemu =D

A znate šta mi se najviše sviđa kod njega? Nema dima, smrada motora, ne skače po radnoj površini, ne moram da ga pridržavam rukama da ne eksplodira ili ko zna šta drugo što sam morala da radim do sada sa prethodnim blenderom. Znači nema straha. Konačno pripremam hranu bez straha da će da mi se nešto desi aparatu. Aparat koji može da radi 99 minuta u kontinuitetu stvari koje ni jedan blender ne može duže od 2-3 minuta u kontinuitetu.

Još znate šta mi se najviše sviđa? Distibuteri ovog aparata vas ugoste kao svoju porodicu i sve vam pokažu, i objasne na najlepši mogući način. Još vam budu dostupni ako vam nešto ne bude jasno kod kuće da im se javite, čak možda i dođu do vas da vam pomognu. Na ovo bi trebalo da se ugledaju mnogi distributeri aparata kod nas. A ne da samo gledaju kako da vas skinu s dnevnog reda i kažu, tako smo mi to uvezli iz Kine i još svašta nešto što ne bih pisala ovde.

Ovaj aparat postoji skoro 60 godina. Prvi je napravljen 1961, i od tada je samo prilagođavan vremenu i napredovao kako bi bio što jednostavniji za upotrebu modernom čoveku. Model koji ja imam je najnoviji model koji je izašao 2014 godine i zasigurno predstavlja jedan od najboljih kućnih aparata na svetskom tržištu. Nemačke je proizvodnje što uliva veću sigurnost nego kada čujete da je aparat napravljen u Kini zar ne?

Tako da dragi moji, od srca vam preporučujem ovaj aparat, ako ne da ga kupite onda da dobro razmislite da li ćete bilo koji drugi kupovati ili jednostavno sačekati pravi trenutak i nabaviti aparat koji će da zadovolji sve vaše potrebe.

Ako želite da saznate više o aparatu obratite se distributerima koristeći kod *školanekuvanja* kako bi ostvarili popust na ovaj uređaj i dobili poklone od mene koji idu uz njega.

SAZNAJ VIŠE O APARATU

Da li postoji savršena ishrana?!

Da li postoji savršena ishrana?!

Dragi moji…

Pišem vam novu knjigu. Pišem vam knjigu u kojoj će biti sumirane ove prethodne godine, sa osvrtom na godine koje su me dovele do ovih pet. Imam pozive za gostovanje u medijima. Počinju nove emisije, sa fokusom na zdravlje, sve više se priča o zdravlju, zdravoj hrani, kao što je i predviđano pre pet godina kada sam tek počela, uskoro će u ovom moru plivati punoooo riba. I ne mogu da kažem da nisam srećna zbog toga. Veoma sam srećna, ali isto tako i osećam da je moje vreme došlo da idem na sledeći nivo.

Pojavilo se toliko novih, mlađih(a bogami i starijih) zagovornika sirove hrane, vege hrane, zdrave hrane, ljudi koji su sada puni tog entuzijazma i početničkog zanosa kao što sam i ja bila pre pet godina.

 

Oprostite, ali ja ne vidim više čar u tome da vam pišem šta ćete i kako da jedete. Ne osećam više da je moja misija da vam svakodnevno delim snimke namučenih krava, svinja, ovci. Da vam pišem koliko je štetno da jedete to meso bez kojeg mislite da ne možete. Zaista ne mogu. I zato sam mnogo zahvalna što postoje novi ljudi koji će to da rade umesto mene sada. Lako ćete ih naći, kao što ste i mene, dosta su bučni. Verovatno kao što sam i ja bila.

Ja se nekako osećam da sam prerasla tu dečiju bolest. Ooops, da li sam ja to nazvala bolešću?! Čini mi se da jesam. Jer sve što nas dovodi do stanja ekstremizma, isključivosti i nemira je neka vrsta bolesti. Ja nemam više želje za tim. Iskreno da vam kažem, u meni je potpuni mir, jeo moj komšija svinju ili paradajz. To je NJEGOVO. Da li bih volela da to nije tako?! Da on ne jede tu svinju, kravu, tele?! Naravno da bih. Više od svega na svetu. Ali da li ja mogu tu nešto da uradim?! Realno , ne mogu. Ne više od onoga što sam radila i što radim, ali moj komšija i dalje uzgaja svinje i ubija ih, i ne vidi ništa loše u tome.

Znači šta se promenilo u svemu?! Promenila sam se ja. Po ko zna koji put za ovih 31 godinu.

Moje srce i dušu i dalje ispunjavate VI, vi koji želite da čujete ono što ja imam da kažem, koji želite da osetite ljubav koju imam da podelim sa vama, i iskustvo koje imam da vam pokažem i ispričam na mojim radionicama. Škola NeKuvanja nastavlja da postoji iako prelazi na sledeći nivo. Postaje malo starija i zrelija(uskoro će biti više o tome šta se iz nje rodilo).

Ne želim, niti ću moći da provodim toliko vremena za laptopom više, jer ću biti isuviše zauzeta pravljenjem nekih drugih stvari za sve vas. Nešto opipljivije od Škole NeKuvanja, nešto što će Vam sigurno biti još draže od ovoga do sada. Radionice nastavljamo da održavamo, čak ih podižemo i na sledeći nivo.

Zakazali smo prvi retreat: Put u zdravlje sa Jasminom, za prvu nedelju maja 2019. god, tako da kad budete pisali svoj godišnji za sledeću godinu, ne zaboravite da uzmete tih 5 dana kako bi bili deo toga(mesta su veoma ograničena tako da požurite sa prijavom).

U mesecu novembru će biti radionice, Niš(prvi vikend), nakon toga Subotica, pa Beograd, pa Novi Sad.

Nova knjiga… U kojoj ćete da čujete ISTINU o svemu što me je dovelo do stanja u kojem sam sada, a to je najbliže BALANSU do sada, jer svaki put kada sam pisala i mislila da sam postigla neki balans, desilo bi se nešto i shvatila bih da sam daleko od balansa, da sam i dalje ekstremna. DA i dalje nisam prihvatila to nešto.

Koliko samo imam da Vam pišem, o sirovoj hrani, o veganskoj ishrani, o suplementima, o prirodnjačkom mitu, o istini o prirodnjacima, sirovnjacima, isceliteljima. Bože kakva si mi sve iskustva dao ove 2018-te godine, kako reče jedna žena koja mi je obeležila ovo leto nažalost, izrodiće se nova knjiga. Lepo je ona to prorekla, vidi se da ima iskustva sa ljudima.

Ovog leta, ove godine, moje iluzije, moje fiks ideje, moja uverenja su razbijena na milijarde komadića na sve moguće načine. Kako meni lično tako preko mojih bliskih prijatelja i porodice. Bog mi je pokazao kako stvari funkcionišu, i doveo me do stanja: ZNAM DA NIŠTA NE ZNAM.

Tako da, ono što vam kažem i na radionicama, moje „pametovanje“ o tome šta vi i kako vi treba da jedete ili da živite, prestaje(prestalo je još pre par meseci) ali vas nisam javno obavestila o tome. Čak sam mišljenja da niko, ali baš niko nema prava da deli savete bilo kome, ponajmanje oni koji ne žive onako kako promovišu da treba da se živi(prepoznajte se sami).

Ja sam bila dovoljno luda da sam se pridržavala svega u šta sam verovala(u većinu stvari i dalje verujem ali sam isto tako svesna i svih spoljnih faktora sada) i onda verovatno spadam u retke osobe na našim prostorima koje FAKAT žive ono što pričaju i propagiraju, tako da ono što vam ja pričam na radionicama znate da je istina, ali opet samo moja ISTINA, i ja delim to sa vama. To je sve što ja mogu da uradim, i šta mislim da bilo ko od svih lajf trenera, savetnika, hollističkih doktora, nutricionista itd… sme i treba da radi. Da podeli svoje iskustvo sa VAMA.

Nema INSTANT rešenja, ne postoji SAVRŠENA ishrana, ne postoji LEK za sve bolesti, ne postoji SAVRŠENO na Zemlji.

No da ne dužim više, čitaćete o svemu ovome detaljno u mojoj najnovijoj knjizi čim je završim…

Mi smo ogledalo jedni drugima

Mi smo ogledalo jedni drugima

Pozdrav dragim čitateljima !

Želim sa vama da podelim neke moje nasumične misli, možda i vama prija razmeniti iskustva. Ja sam obična žena, majka i supruga.Drevna duša, uvek željna učenja i novih dogodovština. U zadnje vreme željna najviše mira. Iako sam stekla visoko obrazovanje na poljima elektrotehnike, medija i pedagogije, škole su mi uvek bile nedovoljne, površne pa čak i štetne za samostalan razvoj. Oduvek čitam puno i rado istražujem, o svemu, a najviše o čoveku i kosmosu. Veliki sam filozof. Išla sam brojnim različitim putevima života. Iskusila obične i neobične stvari.

Tokom 31 godine sam rasla na svim poljima i proširivala vidike, i sad razumem da ne postoje granice, ni za telo ni za um, a duh nam je uvek bio slobodan…pitanje je samo koliko uspevamo biti povezani. Ne postoje statična znanja, ispravne teorije, ni konačni odgovori. Tajna svega je u stalnom kretanju, ali i u tišini i mirovanju. Put sam je svrha. Na tom putu jedina stvar je ljubav. Niko nije potpuno u pravu i ne može vam reći šta je ispravno za vas. Naučila sam da poštujem različitosti i individualne izbore. A izbora uvek ima.

Piše mi se o svemu, ali ću pokušati ostati među temama kojima se bavi blog Škola NeKuvanja. Jedan od meni važnih izbora je sirova biljna ishrana. Kao veliki gurman i hedonista, uživala sam u hrani, tradicionalnom kuvanju, i navikla se na dugovekovna uverenja. Da skratim…još uvek ne znam ništa, ali me je iskustvo naučilo da je potrebno ponekad obrnuti svet naglavačke i menjati se. Neke promene se dese u trenu, druge se razvijaju polako.

Razbolela sam se. Možda je bilo uvek znakova disbalansa, ali obolila sam naglo i teško. “Neizlečivo”.

 

Moj inat se odmah aktivirao i ZNALA sam da meni niko ne može reći da se nešto ne može. I tako sam krenula i u prirodno lečenje i izlečila se.

Sirova biljna hrana, razne metode, postovi i detoksikacije su bile fizički temelj. Ali je ključ bio u ličnom duhovnom razvoju i veri. U tvrdoglavom ubeđenju da je sve moguće. Sada sam sa svojom decom zdrava i svaki dan ih učim nečemu, a najviše oni mene. Nisam požalila što sam ih preko noći bacila u veganski svet raw food-a, jer su benefiti ogromni….zdravstveni, psihicki, vaspitni, zivotni… Nakon 2 godine strogih pravila, naucili smo i da je u redu ako nekad pozelimo nesto kuvano, peceno, ili cak i “neidentifikovano” nezdravo, dok god smo srećni i svesni.

Pre oko 3 godine sam virtuelnim putem srela Jasminu. I nije mi bila favorit. Evo još jedne pametne sa njenim marketingom i samoveličanjem. Bila je moje ogledalo u mnogim stvarima i zato mi je bila odbojna. Kada u nekome vidimo loše, uvek ima nekog razloga za to U NAMA. Kako je vreme prolazilo, a ja plovila svojom transformacijom, svet je zablistao u novim nijansama. I ponovo sam “naletala” na Jasminine tekstove, objave i snimke. I iznenadila se kako je sasvim drugačije percipiram. Postala mi je sve draža, gledala sam njen razvoj i shvatala koliko smo slične.

yourvibeatractsyourtribe.skolanekuvanja

Postala sam i deo njene knjige Biljna ishrana za bebe i decu, a od onda se stalno dešavaju nove stvari. Danas je ona jedna od šake ljudi s kojima se razumemo i bez reči i osetimo i na daljinu. Ovaj tekst je inspirisan našim retkim ali fenomenalnim porukama jedna drugoj. Ona se javlja u nekim mojim ključnim periodima sa nekim kratkim pitanjem i uvek pokrene u meni lavinu misli i emocija, autoanalize i nakon toga sam danima pod utiskom tog efekta. Njeno toplo srce i bistar um su me osvojili, uživam u novom sjaju kojim zrači, u čistoti njenih namera i iskonskoj kompletnoj lepoti. Volim njene dvojbe i sumnje, greške u koracima, napore i hrabra isprobavanja, jer često prolazimo kroz slično i posle nam uvek sledi još jedno otkrovenje delića beskrajne slagalice. Mislim da smo obe spoznale, osim važnosti čiste ishrane, i moć i nužnost prirodnog života, prijateljstava, uspona i padova i nevidljive božanske energije u nama i oko nas.

Obe nas obasipate raznim praktičnim pitanjima u vezi pravilne ishrane i odgovore dobijate u skladu sa našim dotadašnjim iskustvima i trenutnim nivoom znanja. Ali je svaki dan nov i neponovljiv, i mi se menjamo zajedno sa tokom, pa tako i neki naši stavovi.

Mislim da ovime želim da vam dam do znanja da se ne vežete ni za šta fanatično, da budete otvorene za sve, a da izbore pravite na osnovu ličnog osećaja i zdravog razuma.A ako se izgubite u moru informacija, usporite malo, zatvorite oči i osluškujte nečim što nisu uši – mi to zovemo srcem. I nikada ne osuđujte već prihvatite s ljubavlju, a razumevanje će se javiti kad sazri. I svi ćete malo drugačije razumeti, na kraju krajeva, samo jedni ste vi, i time su i vaše realnosti nekada sasvim drugačije. Možda vam se javim još, ako mi se piše, a dotle vam želim jedinu stvar – BUDITE SLOBODNI.

napisala Nina Holpert