Orgoniti

Orgoniti

Šta je orgon?

  • Orgon – poznat i po imenima : ki, chi, prana, eter, životna energija i esencija je kreativna sila u prirodi, nevidljiva energija koja ispunjava cijeli svemir, kreira materiju i utječe na život. Neometen i dovoljan protok ove energije unutar i izvan tijela omogućuje dobro zdravlje, vitalnost i pravu životnu energiju dok nedostatak ili disbalans orgonske (životne energije) kreira bolest i depresiju.
  • S pojmom Orgon možemo povezati Dr. Wilhelm Reicha koji je prvi službeno došao do saznanja i ideje o orgonskoj energiji. Otkrio je da  nedostatak ”pozitivnog orgona – odnosno nagomilavanje tzv ”mrtvog orgona”  – ”dead orgon, DOR” prouzrokuje negat efekte po zdravlje ljudi , biljaka kao i loše odnose .
  • Kasnije su neki samostalni istraživači (Bardon, Welz, Don Croft..) došli do onoga do čega Reich nije stigao i napravili  ORGONITE –  uređaje koji  mrtvi orgon – DOR  pretvaraju u  pozitivan odnosno čisti orgon – POR

Od čega je orgonit  napravljen?

Sastav orgonita je krajnje jednostavan:

  • Organska smola – poliesterska ili neka druga ,
  • metalna strugotina

Male tajne izrade vezane su za omjere, vrste upotrijebljenih kristala, dimenzije i neke druge faktore od kojih zavisi jačina orgonita, ali  svaki ,  pa i najprostiji  orgonit funkcioniše . 

 

Kako djeluje ?

Orgonski uređaji konstantno zrače zdravi orgon i automatski pretvaraju štetno zračenje koje emitiraju elektronički uređaji i vanjska štetna zračenja u pozitivno i neutralno okruženje. To se dešava pasivno, stoga orgonski uređaji ne trebaju napajanje ni održavanje. Ugrađeni kristali ne trebaju čišćenje (za razliku od standardnih kristala), pošto uređaj ne nakuplja negativnu energiju već je po principu kaosa i tzv. ”pizo električnog efekta” koji proizvodi  kristal u orgonitu, pretvara u životno podržavajuću energiju harmonije.

 

Na šta djeluje? 
Po mnogim zapažanjima i dojmovima orgonit:

*Neutralizira i štiti od elektromagnetskog zračenja (kompjutera, televizijskih prijemnika, mobitela, mikrovalnih pećnica) i općenito sve elektroničke opreme, zračenja podzemnih voda i svemirskog zračenja  

*Pomaže kod energetskog obnavljanja organizma kod bolesti.

*Orgoniziraju prostor u kojem boravimo, stvarajući pozitivno ozračje i harmoniju

*Omogućavaju mirnije ili ponekad življe snove i dublji odmor tijekom noći, smanjujući period spavanja

*Pozitivno djeluju na životinje i pogotovo RAST BILJAKA

*Energiziraju vodu i hranu te ju energetski čiste

*Postavljeni u prirodi, stvaraju energetsku ravnotežu i čiste atmosferu od štetnih prirodnih i ljudskih utjecaja (pročišćavaju nebo od chemtrailsa, štite od razornog utjecaja HAARPa..) *Pojačavaju djelovanje bilo kojeg kristala u blizini te ih ujedno i čiste..

Kojeg je oblika orgonit?  

Iako se izrađuju u bezbroj oblika i veličina, osnovni tipovi orgonita su tzv ”holly hand granades”  –  HHG  u obliku kupe ili piramide , te tzv” Tower Bustere” koji imaju oblik muffina, srca, zvijezde….

Popularni su i osobni orginiti u obliku privjeska za medaljon ili ključeve,kao i podmetači na kojima se energizira voda za piće .

 

Kako se koristi ?

  • Za neutralizaciju elektromagnetnih zračenja  postaviti orgonit pored uređaja – televizora, kompjutera, spleta kablova.
  • Za otklanjanje geopatogenog i zračenja dobro je koristiti pomoć radiesteziste i postaviti orgonit na tačke geopatogeniog zračenja ili podzemnih voda. Ispitivanja su pokazala da orgonit najuspješnije neutrališe ova zračenja koja su često uzrok bolesti. Može i bez radiesteiste.
  • Za bolji rast biljaka , orgonit staviti pored biljke u saksiju ili na zemlju
  • Orgoniti pojačavaju protok energije u Feng Shui sektorima doma i okolice .
  • Za bolji san postaviti ga blizu kreveta. Napomena :  s obzirom da je osjetljivost na suptilne energije individualna,  ukoliko osjetite senzacije  tipa glavobolje ili uznemirenosti,  privremeno ga odmaknite ili iznesite iz prostorije  dok  se organizam ne privikne na orgon.
  • Lični orgoniti poenergiju organizma i štite od negativnih energija u okolini

 

Skeptični?  Napravite mali eksperiment:

Iako suptilne energije ne možemo vidjeti,neki do nas ih ni ne osjećaju, djelovanje orgonita je u nekim slučajevima više nego očigledno. Naprimjer:

  • Uzmite u ruku radiestezijski ili improvizovani visak ili  metalni prsten – može i matica od šarafa na koncu,  držite iznad orgonita i posmatrajte kako se visak počinje micati.
  • Stavite orgonit pored neke biljke koja ne napreduje i posmatrajte nekoliko dana. Biljka će se sigurno oporaviti .
  • Stavite čašu vode u zamrzivač na nju orgonit – led ispod orgonita imaće ispupčenje .
  • Stavite ga u zdjelu s voćem – primijetićete da voće duže ostaje svježe i ne truli, čak i ako dehidrira. Isto važi za hranu u frižideru .
  • Stavit ga na pod i posmatrajte kako na njega reaguje mačka ili pas.
  • Sjemenke klijaju brže i bolje u blizini orgonita
  • Postavite orgonit u košnicu primijetićete da su pčele življe i daju više meda.

Kontakt narudžbe :   GSM:  0038760 315 51 35 

 e-mail:  zlata-ramic@hotmail.com

FB:  ”Orgonit- Mali moćni zaštitnik”

Orgonit 

 mali moćni zaštitnik

Orgonit nije lijek  za sve, ali svemu daje pozitivnu energiju.

Boravite na Prostranstvu Ljubavi

Boravite na Prostranstvu Ljubavi

🏚️Privlači vas život u prirodi? Želite da odete iz grada, Da živite na selu? Na korak ste od toga, ali voleli biste prvo da isprobate kako je to? Onda je Prostranstvo Ljubavi pravo mesto za vas.

🏵️Nudimo vam da dođete u naš dom, Da li samo na dan, vikend ili više dana to je do vas. Ali garantujemo vam, da ćete osetiti šta znači živeti u prirodi, biti na imanju, van sistema. I nakon boravka na Prostranstvu Ljubavi moći ćete da donesete konačnu odluku da li je život u prirodi zaista za vas.🌞

Boravite u našoj brvnari sa svim svojim čarima, zajedno sa malo više od pola hektara zemlje, i provedite svoj godišnji odmor u prirodi. Osetite selo na pravi način. Spavajte pod zvezdama u šatoru ili u hladovini brvnare. Kupajte se na reci koja je udaljeno nekoliko kilometara od imanja ili se osvežite ispod solarnog tuša.
Pustite decu da trče slobodni, i da istražuju prirodu. Šetajte šumom i divite se njenoj hladovini.

🐾Javite se na vreme i rezervišite svoj boravak na Prostranstvu Ljubavi što pre. Prvi dostupni termin 10 jun. ❤️

Zašto smo krenuli na put?

Zašto smo krenuli na put?

Putovanje. Radionice. Porodica. More. Ljubav. Mir. Sreća.

To su nekako reči kojima bih opisala mesec koji je iza nas. Mesec pre ovog je bio u znaku velikih odluka naše porodice. Mesec mart su obeležile radionice koje su mi jasno dale do znanja gde je meni mesto. A to je među vama, menjajući svet svojim primerom ali aktivno ne pasivno.

prostranstvoljubavi-skolanekuvanjaNa šta mislim pitate se?! E pa ovako, protekla godina je bila jedna od najlepših ako ne najlepša godina mog života. Bili smo u prirodi, svoj na svome(po prvi put onaj istinski osećaj da si kod kuće), bili smo zajedno, imali smo životinje o kojima sam maštala ceo život. Imala sam istinski osećaj da im pomažem i da ih spašavam od nesvesnih ljudi. Dolazili su nam ljudi, kako volonteri tako i gosti, istomišljenici sa istim težnjama. Bili bi nekoliko dana, neki i po mesec i onda bi svi odlazili svojim ustaljenim životima. Retki su oni koje smo potakli na promenu(bar tako osećam). Bili smo im daleki cilj, neko ko je postigao ono o čemu oni svi maštaju ali daleko su oni od toga. Oni moraju to spontanije, lakše, jer drastične su to promene za njih. I uglavnom se sve na tome završavalo. Moja ideja, kreacija, vizija da će u našem selu nastati selo istomišljenika, naselje zavičajnih imanja kako ih naziva Megre u svojim knjigama, je postajala sve dalja i nerealnija za sadašnje vreme.

Kada sam počinjala sa sirovom hranom u Sarajevu, gledali su me i smatrali ludom. Na prvim radionicama u Sarajevu jedva da je dolazilo i po petoro ljudi. Kada sam išla od lokala do lokala i nosila im prospekte i slike svojih torti da ih uvrste u prodaju za ljude sa intolerancijom na gluten, dijabetesom, za decu, smejali su mi se i pitali me šta je to? Šta će to Sarajevu kad oni samo znaju za tufahiju i baklavu. Nema veze, sve sam ja to stoički prihvatala i zahvaljivala im se sa osmehom, jer sam znala da će doći dan kada će to postojati u kafićima i restoranima.

Danas 3 godine nakon mog početka, kafići traže od drugih ljudi koji se sada bave sa tim sve te torte, i ti novi ljudi imaju puno posla, i ljudi zbog kojih sam ja to sve radila, konačno imaju opciju da sednu u taj kafić/restoran i da pojedu zdravu tortu.

skolanekuvanjaOva paralela je nekako uvod u zaključak.

Isto tako kao što Sarajevo pre 3 godine nije bilo spremno za sirovu hranu i sirove torte i kolače tako Bosna, pa čak i region nisu u ovom trenutku spremni na osnivanje zajednica(sela istomišljenika). Zašto je to tako pitate se?! Pitala sam se i ja dugo, i onda sam nakon nekih desetak poruka u protekloj godini od strane ljudi koji su se zaista odvažili na taj korak da odu u prirodu zaključila sledeće. Svi hoće da budu gazde, svi hoće da budu prvi u svemu ovome. Svi hoće da se o njima piše i priča kako su oni nešto započeli. I zato je bolje i lakše krenuti sam nego se pridružiti već postojećim selima, imanjima itd. Volela bih da grešim da to nije razlog, ali teško mi je da poverujem u bilo šta suprotno jer trenutno u Srbiji postoji sigurno dvadesetak porodica koje su započele ovaj način života a niko ni sa kim nije u skladu ili blizini. Svi se vole i podržavaju preko čuvene mreže fejsbuka, a uživo daleko im lepa kuća. Tužno je to. Nažalost kao i sa sirovom hranom, spoznaje do kojih sam dolazila upoznavajući sve te ljude, „gurue“ sirove hrane, razočarenja koja sam doživljavala tada, su se ponovila i sa „prirodnjacima“ .

Nije zlato sve što sija. Ego je čudo, i ego ukoliko se ne „leči“ aktivnim radom na sebi, je neprijatelj svih nas, i ono što udaljava čitavu planetu od mira na njoj. NE mogu nekoga doživeti kao duhovnu prosvetljenu osobu i prirodnjaka(koji je u skladu sa prirodom) ukoliko razlikuje sebe i Rome koji žive po Beogradu u kartonskim kutijama, svi smo isti i svi smo jednaki. Sve ideologije koje zastupaju da je neko viša a neko niža rasa sličnije su Hitlerovim ideologijama nego prirodnjačkim. A opet ne mislim i ne mogu da prihvatim da je u redu živeti razvratničkim životom i osnivati eko sela, kako bi se pušila trava i uživalo u „slobodnim aktivnostima“ i sve to pod plaštom prirodnjačkog načina života. NE, hvala. Mi smo pokušali nešto treće od toga da pokrenemo, i živeli to, širili ljubav i davali je svakome i svemu(sa možda malo ekstremnim pravilima koja su mnoge odbijala, ali to je naš način života). Ljudska svest nije još na tom nivou, a mi nećemo biti od pomoći čovečanstvu sedeći na našem imanju i uzgajajući nekoliko životinja sa mišlju da spašavamo te životinje.

Više životinja spašavam svakom svojom radionicom, na kojoj bude i po 40 ljudi. Nek se jedna trećina tih ljudi odrekne životinjskih proizvoda ja sam više postigla i uradila za životinjsku vrstu nego sedenjem na imanju. Ne želim da provedem narednih pet, deset, dvadeset godina čekajući na svom prostranstvu da ljudi osveste da je život u skladu sa prirodom jedini održiv. Želim da im pomognem da to osveste. Sve drugo je ponovo egoistično.

Jedan dan mi je došla misao koja je razlika između mene ovde u šumi, na svom prostranstvu, u miru, ljubavi, skladu, sa mojim životinjicima, hodam bosa, jedem biljkice, dete mi odrasta najbolje moguće i nekoga ko ima punoooo novca, jahte, kuće, auta deca im idu u privatne škole itd. I on i ja smo van „sistema“ . A takvih ljudi sam se gnušala. I onda buuum, osveštenje pa čoveče mi smo isti. JA na svom prirodnjački način on na svoj materijalistički. Ali oboje ispadamo ego manijaci, koji misle samo na sebe i svoju porodicu… Moja misija je iznad toga. Moja misija je da pomognem čovečanstvu, da budem sa njima, među njima, a ne da se izdižem iznad njih i čekam da oni dođu do mene.

Tako smo doneli zajedničku odluku, da poklonimo naše životinje, ponovo i tu sam molila ljude po fejsbuku i društvenim mrežama da mi pomognu da ih ne moram dati bilo kome, ali od pomoći ništa. Našli smo im dom među ljudima koji su iz poštovanja prema nama i onome što smo radili za njih odlučilida ih udome i održe u životu. To je najviše što sam mogla da učinim za njih. Duša mi se raspadala na hiljade komada, prilikom svakog rastanka, ali osećam da je to zarad većeg dobra. Jer spašavanjem 2 koze, i nekoliko pernatih životinja ja nisam pomogla ni 0,000001% životinjskog sveta. A radionicama , sa po 100-200 ljudi sam možda učinila neku promenu. Tako da to vam je odgovor na pitanje ko nam čuva životinje. Bila je opcija i da muž ostaje. Tako je i bilo nekoliko puta, međutim šta smo onda uradili. On po mesec dana sam sa životinjama, mi na radionicama?! Onda smo na istom kao što smo bili u gradu, kada je on radio po ceo dan.

Tako da to je bila jedina ispravna odluka za nas u ovom trenutku. Dok se nivo svesti ne podigne da mogu nastati naselja kakvih mi želimo da budemo deo.

I tako smo početkom ovog meseca krenuli na put.

Putujemo, živimo, volimo sebe i sve(t) oko sebe i održavamo radionice. Više o putovanju u sledećem blogu.

Moj intervju za dnevne novine DAN

Moj intervju za dnevne novine DAN

Po­sli­je tri go­di­ne, ot­ka­ko je na­pu­sti­la tra­di­ci­o­nal­ni na­čin is­hra­ne i pre­šla na si­ro­vo vo­će, po­vr­će i ora­ša­ste plo­do­ve, Ja­smi­na Bo­gu­ća­nin Sar­van je, ka­ko sa­ma tvr­di, po­sta­la pot­pu­no dru­ga oso­ba. Trud­no­ća to­kom ko­je je njen or­ga­ni­zam bur­no re­a­go­vao sva­ki put kad bi po­je­la sir, ma­jo­nez, me­so, pi­te ili ko­la­če na­tje­ra­la je da se okre­ne hra­ni iz pri­ro­de, o če­mu je 2015. de­talj­no pi­sa­la u knji­zi „Ka­ko zdra­vo smr­ša­ti”. Da­nas je, po­red Oli­ve­re Ro­sić, Ma­je Volk, Mar­ga­re­te Ve­sne, Sa­nje Ra­do­vić i na­še Sve­tla­ne Vu­ja­čić naj­po­zna­ti­ji pro­mo­ter si­ro­ve is­hra­ne u re­gi­o­nu.

Njen blog „Ško­la ne­ku­va­nja” pred­sta­vlja bo­ga­tu ri­zni­cu ko­ri­snih sa­vje­ta, pri­ča i re­ce­pa­ta za sve one ko­ji bi že­lje­li da se upo­zna­ju sa naj­jed­no­stav­ni­jim na­či­nom is­hra­ne ko­ji obe­ća­va do­bro zdra­vlje i pro­mje­nu ži­vot­nih na­vi­ka.

Kod Ja­smi­ne je za tri go­di­ne do­šlo i do pro­mje­ne ži­vot­ne fi­lo­zo­fi­je. Taj put ni­je bio ni­ma­lo lak; iz­i­ski­vao je broj­na is­ku­še­nja, uspo­ne i pa­do­ve, tje­rao je da na­u­či ka­ko da se oslo­bo­di osu­đi­va­nja i osje­ti lju­bav pre­ma sve­mu što je okru­žu­je. Da­nas ka­že da je upra­vo bez­u­slov­na lju­bav uni­ver­zal­na isti­na neo­p­hod­na sva­kom čo­vje­ku da bi osje­tio istin­sko za­do­volj­stvo ži­vo­tom.

– U pret­hod­ne tri go­di­ne po­sta­la sam pot­pu­no dru­ga oso­ba, po­čev od fi­zič­kog iz­gle­da do du­šev­nog sta­nja – ka­že Ja­smi­na Bo­gu­ća­nin Sar­van za „Dan”. – Be­ne­fi­te ko­je mi je ve­gan­stvo do­ni­je­lo ne­mo­gu­će je na­bro­ja­ti, ali de­fi­ni­tiv­no naj­ve­ća pro­mje­na je za­do­volj­stvo sa­mim so­bom i onim što je­sam, kao i kon­stan­tan rad na se­bi. Ve­gan­stvo do­vo­di do ne­vje­ro­vat­ne ži­vot­ne di­na­mi­ke ko­ja je u isto vri­je­me i ja­ko li­je­pa i ja­ko te­ška, što naj­bo­lje zna­ju lju­di oko me­ne.

Pro­mje­na ži­vot­nih na­vi­ka iz­i­sku­je če­lič­nu vo­lju. Či­nje­ni­ca je da je vr­lo te­ško od­re­ći se tra­di­ci­o­nal­nog na­či­na is­hra­ne, ba­rem na bal­kan­skim pro­sto­ri­ma, jer je ri­tam ži­vo­ta ta­kav da nas upu­ću­je naj­vi­še na po­sao, a naj­ma­nje na zdra­vlje. Ko­ji su Va­ši prak­tič­ni sa­vje­ti, ka­ko bi to tre­ba­lo naj­be­zbol­ni­je da iz­ve­de­mo?

– To je pi­ta­nje od mi­li­on do­la­ra i re­dov­no pi­ta­nje na svim mo­jim ra­di­o­ni­ca­ma. U su­šti­ni, od­go­vor je ve­o­ma jed­no­sta­van – ni­šta ni­je te­ško ka­da čo­vjek ima do­bar raz­log za to. Po­sto­je tri raz­lo­ga ko­ja će vas si­gur­no „na­tje­ra­ti” da is­tra­je­te u svo­joj od­lu­ci. Zdrav­stve­ni, kad se bo­ri­te za ži­vot, jer to je naš glav­ni in­stinkt; ro­di­telj­stvo, jer kad že­na po­sta­ne maj­ka za­šti­ta nje­nog po­tom­stva po­sta­je pri­mar­na i on­da se „po­pa­le sve lam­pi­ce”, pa je ve­ći­ni ma­ma va­žni­je šta će dje­ci da­ti da je­du a ne da li ima pra­ši­ne. Naj­zad, tre­ći raz­log ko­ji je sve če­šći me­đu mla­đim ge­ne­ra­ci­ja­ma je etič­ki, od­no­sno svi­jest o to­me da ni­jed­no ži­vo bi­će ne bi tre­ba­lo da bu­de ubi­je­no da bi­smo mi ima­li obrok.

Da li ste uspje­li da iz­bjeg­ne­te upa­da­nje u zam­ku da ci­je­lom svom okru­že­nju otvo­re­no za­mje­ra­te što je i da­lje na tra­di­ci­o­nal­nom na­či­nu is­hra­ne?

– Ni­ko ne us­pi­je u to­me, to je fa­za ko­ju svi mo­ra­ju da pro­đu i daj Bo­že da je pro­đu i odu iz nje gla­vom bez ob­zi­ra, jer smo svi u toj fa­zi uža­sni. Pot­pu­no smo ne­svje­sni da smo ta­da isti kao i svi dru­gi ko­ji je­du mr­tve ži­vo­ti­nje, sa­mo što ih mi ne je­de­mo, ali smo kao dje­ca kad ima­ju bom­bo­nu i na­bi­ja­ju dru­gi­ma na nos što je oni ne­ma­ju. Ja sam re­la­tiv­no br­zo iza­šla iz te fa­ze. Sva­ko ima pra­vo na iz­bor i svi mi sno­si­mo po­slje­di­ce svo­jih iz­bo­ra, a to nam je svi­ma u isto vri­je­me i naj­ve­ća na­gra­da i naj­ve­ća ka­zna.

Na­pu­sti­li ste grad­sku sre­di­nu i pre­se­li­li se sa su­pru­gom i kćer­ki­com u pri­ro­du, ži­vi­te u brv­na­ri, te­ži­te ka to­me da se hra­ni­te is­klju­či­vo onim što sa­mi pro­iz­ve­de­te… Ko­li­ko je u da­na­šnje vri­je­me te­ško pro­mi­je­ni­ti na­čin ži­vo­ta iz ko­ri­je­na i „pre­se­li­ti se” vi­jek una­zad?

– Moj ži­vot je po­stao kon­stant­na pro­mje­na. Vo­lim da ka­žem da sam za ovih 30 go­di­na ima­la 30 ži­vo­ta, i ko zna još ko­li­ko me če­ka. Pro­šle go­di­ne bi­la sam že­na sa se­la, se­ljan­ka, i to je naj­ljep­ša go­di­na mog ži­vo­ta do sa­da: pot­pu­no je­din­stvo sa pri­ro­dom, sa sa­mom so­bom, sa lju­di­ma oko me­ne, čak i sa gra­dom kad sam od­la­zi­la na ra­di­o­ni­ce, osje­ća­la sam ne­iz­mjer­nu lju­bav pre­ma svim ži­vim bi­ći­ma i za­hval­na sam Bo­gu na to­me. Na­pi­sa­la sam knji­gu „Po­vra­tak se­bi – pri­ruč­nik za ži­vot u skla­du sa pri­ro­dom”, u ko­joj je opi­sa­no sve kroz šta smo kao po­ro­di­ca pro­šli i kroz šta će si­gur­no pro­ći sva­ko ko se od­lu­či na ovaj ko­rak. Jer, ni­je baš sve sjaj­no ni idi­lič­no u pri­ro­di. Ali, na­rav­no, opet je ljud­ski fak­tor „iza­zov” čak i u šu­mi, da­le­ko od gra­da. U gra­do­vi­ma čo­vjek ima pro­blem bu­ke, kri­mi­na­la, na­si­lja, sa­o­bra­ća­ja, a u šu­mi to su lju­di ko­ji iz ho­bi­ja ubi­ja­ju dru­ga ži­va bi­ća. Onaj ko ra­di na se­bi na­u­či da ne po­sto­je ide­al­ni spo­lja­šnji uslo­vi, već da sa­mo mo­že­mo mi da ih po­stig­ne­mo unu­tar se­be. On­da po­sta­ne sve­jed­no da li ste u gra­du ili u šu­mi, jer je mir u na­ma sa­mi­ma. Ne bih re­kla da smo oti­šli vi­jek una­zad, mo­žda sa­mo po­la vi­je­ka; ima­mo stru­ju za osnov­ne po­tre­be (si­ja­li­ce, pum­pa za vo­du, in­ter­net), ima­mo iz­vor­sku vo­du na če­smi.

Sa ko­jim si­rov­nja­ci­ma iz re­gi­o­na sa­ra­đu­je­te i da li mi­sli­te da je vaš na­čin ži­vo­ta za ne­ke lju­de po­stao bi­znis?

– Sa­ra­đu­jem sa Oli­ve­rom Ro­sić, že­nom ko­ja je pr­va u Sr­bi­ji po­če­la sa si­ro­vom hra­nom i kod ko­je je i Ma­ja Volk išla da uči. Oli­ve­ra je sim­bol ve­gan­stva u re­gi­o­nu i ne­ko ko je moj naj­ve­ći uzor, jer je pri­je sve­ga iz­u­ze­tan čo­vjek. Na­ža­lost, jed­nom di­je­lu po­zna­tih „si­rov­nja­ka” ve­gan­stvo je po­sta­lo bi­znis. Ve­gan­stvo je no­vi mejnstrim, sve vi­še uzi­ma ma­ha i ne­ki mi­sle: „Za­što ne na­pla­ti­ti ra­di­o­ni­ce po 50 eura, kad je ne­što ‘in’ ili si, ne daj Bo­že, bo­le­stan?!” Moj kraj­nji cilj je da ra­di­o­ni­ce bu­du pot­pu­no bes­plat­ne, da bi lju­di mo­gli da osta­ve ono­li­ko nov­ca ko­li­ko im du­ša na­la­že, baš kao što pro­da­jem i knji­ge ko­je pi­šem – sve uz do­bro­volj­nu do­na­ci­ju. Vo­lje­la bih da fik­sna ci­je­na ne po­sto­ji, jer ovo je zna­nje ko­je je po­treb­no svi­ma, bez ob­zi­ra na nov­ča­nu moć.

Daj­te dje­ci vo­će, a ne kro­a­sa­ne

U ci­je­lom re­gi­o­nu, na ni­vou mi­ni­star­sta­va zdra­vlja, po­sto­ji pred­log da ki­o­sci sa br­zom hra­nom i gric­ka­li­ca­ma bu­du iz­ba­če­ni iz kru­ga ško­la, jer su dje­ca po­sta­la go­ja­zna od naj­ra­ni­jeg do­ba i zbog to­ga sve bo­le­šlji­vi­ja. Ko­ji su be­ne­fi­ti si­ro­ve hra­ne za dje­cu pred­škol­skog i škol­skog uz­ra­sta?

– Vo­lje­la bih da ta ini­ci­ja­ti­va uro­di plo­dom. Moj stav je da bi dje­ca tre­ba­lo da bu­du na si­ro­voj ili ve­ćin­ski si­ro­voj is­hra­ni još od za­če­ća. To je naj­bo­lji mo­gu­ći be­ne­fit za njih, jer ne­će ima­ti pro­ble­me sa ko­ji­ma se da­nas su­o­ča­va­mo. Ni ja kao di­je­te ni­sam ima­la „pro­ble­me” od čo­ko­lad­nih kro­a­sa­na i rol vir­šli, ali u pu­ber­te­tu i ka­sni­je stva­ri se ma­ni­fe­stu­ju na fi­zič­kom ni­vou.

Ško­la ne­ku­va­nja u CRNOJ GORI

Od idu­ćeg vi­ken­da pa sve do kra­ja mje­se­ca Ja­smi­na će or­ga­ni­zo­va­ti tro­ča­sov­ne ra­di­o­ni­ce u Bu­dvi (14. apri­la), Pod­go­ri­ci (22. apri­la) i Her­ceg No­vom (29. apri­la). Po­la­zni­ci­ma ko­ji mo­gu da se pri­ja­ve sla­njem mej­la pre­ko „Ško­le ne­ku­va­nja” će, ka­že, pr­ven­stve­no pre­ni­je­ti lju­bav i po­zi­tiv­nu ener­gi­ju, i ujed­no ih pod­u­či­ti pri­pre­mi si­ro­vih obro­ka.

– Na ra­di­o­ni­ca­ma pri­ča­mo o ži­vo­tu, o si­ro­voj hra­ni, o dje­ci, o pri­rod­nom ro­di­telj­stvu, o to­me ka­ko se no­si­ti sa oko­li­nom… Mo­je ra­di­o­ni­ce su kao naj­bo­lji iz­la­zak na ka­fu sa dru­ga­ri­com. Za­jed­no pra­vi­mo naj­u­ku­sni­je mo­gu­će slat­ki­še i je­de­mo ko­li­ko ho­će­mo, bez gri­že sa­vje­sti. Pi­je­mo ka­fu u ko­joj ne­ma ka­fe. Pri­ča­mo o to­me ka­ko de­ko­ri­sa­ti tor­te, šta je po­treb­no od ala­ta, da li je neo­p­hod­no bi­ti na 100 po­sto si­ro­voj is­hra­ni, ka­ko naj­lak­še pre­ći na istu, ka­ko uve­sti što vi­še si­ro­vog vo­ća i po­vr­ća u dje­či­ju is­hra­nu, ka­da za­po­če­ti sa ko­jim na­mir­ni­ca­ma… Dje­ca su do­bro­do­šla, čak i po­želj­na na mo­jim ra­di­o­ni­ca­ma, jer uz nji­ho­ve vri­jed­ne ru­či­ce sve je uku­sni­je i ljep­še.

Hra­na u li­je­če­nju pso­ri­ja­ze

Is­ku­stva lju­di ko­ji pre­đu na si­ro­vu hra­nu, baš kao i lju­di ko­ji se du­go go­di­na kon­ti­nu­i­ra­no i ozbilj­no ba­ve jo­gom, po­ka­zu­ju da su uspje­li da iz­li­je­če broj­ne hro­nič­ne bo­le­sti sa­vre­me­nog do­ba, od hi­per­ten­zi­je do ne­kih auto­i­mu­nih bo­le­sti. Ja­smi­na 17 go­di­na bo­lu­je od pso­ri­ja­ze i u raz­go­vo­ru za „Dan” 2015. ot­kri­la je da su joj se po­sli­je pre­la­ska na si­ro­vu hra­nu pro­mje­ne na ko­ži u ve­li­koj mje­ri po­vu­kle. Na pi­ta­nje da li je ova auto­i­mu­na bo­lest za nju da­nas pro­šlost, Ja­smi­na od­go­va­ra:

– Pso­ri­ja­za, mo­ja vjer­na dru­ga… Na­u­či­la sam da ne po­sto­ji ča­rob­na pi­lu­la za izlje­če­nje svih bo­le­sti. Ni si­ro­va hra­na ni­je ta ča­rob­na pi­lu­la, ko­li­ko god da sam pri­je tri go­di­ne sli­je­po vje­ro­va­la da je­ste. Bo­lest je sta­nje uma, a ti­je­lo to ma­ni­fe­stu­je. Pso­ri­ja­za ne­sta­ne ka­da sam pot­pu­no do­bro u gla­vi i ka­da su spo­lja­šnji uslo­vi ide­al­ni (mo­re, sla­na vo­da, sun­ce), ali i te ka­ko zna da se vra­ti i da me pod­sje­ti kad kre­nem stran­pu­ti­com. Mo­je lič­no is­ku­stvo je da iz­li­je­če­nje svih bo­le­sti po­ti­če iz gla­ve: kad is­kon­tro­li­še­mo um i na­še mi­sli, tad sve bo­le­sti ne­sta­ju. Hra­na je sa­mo po­moć u sve­mu to­me.

Sne­ža­na Mol­do­van

izvor

Da li je čovek sličniji ptici ili drvetu?

Da li je čovek sličniji ptici ili drvetu?

ptica.skolanekuvanja Ptice lete tokom cele godine, menjajući mesto boravka. Idu tamo gde ih vetar nosi, ili tamo gde im je zapisano da treba da budu u tom određenom trenutku. Ptice lete uglavnom u jatu, gledaju sa visine dešavanja na zemlji. Za njih je sve što se dešava na ovoj Zemlji normalno, one sve prihvataju i doživljavaju svet onakvim kakav jeste. Ne ostaju tamo gde su uslovi nepovoljni za njih i njihov život(rast  i razvoj). Ukoliko vide da je vulkan proradio neće leteti iznad njega, već će otići na spokojnije,za njih pogodnije mesto. Jedini trenutak njihovog „mirovanja“ je trenutak kada donose na svet nove ptiće. Tada sebi prave gnezdo, na drvetu koje procene najpogodnijim za to, donose grančicu po grančicu i „kuće se“ kako bi mi ljudi to nazvali… Tu provode nekoliko meseci, dok se ptići ne izlegnu i dok ne postanu toliko jaki da krenu na svoj životni put. Čim se taj korak dogodi ptice napuštaju svoje gnezdo bez vezivanja za njega. Nemaju osećaj napuštanja doma, jer za njih je dom čitav svet.

drvo.skolanekuvanjaDrvo, ah to predivno graciozno drvo. Iz male semenkice naraste predivno, razgranato drvo. Neka su bogata plodovima a neka su samo prepuna lišća. Drvo je duboko ukorenjeno na mesto odakle je izraslo. To drvo, čak i kada ostari i padne ili ga ljudi poseku, koren ostaje. I skoro pa je nemoguće izvući ga bez teške mašinerije. Drvo, tako fascinantna pojava. Grane željne neba, prostiru se u visinu, i pri svakom pokretu žele gore, svaki njegov pokret je ka gore međutim taj duboki koren mu ne dozvoljava da se pomakne ni za milimetar. Svakih nekoliko meseci on prolazi kroz promene, koje su neverovatne, prvo ima divne male zelene listove. Pa nakon toga listovi rastu i menjaju boju, ili drvo dobija plodove. Nekoliko meseci ono ponosno nosi te svoje plodove, i bezuslovno ih daje drugim živim bićima. Veoma je srećno kada drugo živo biće dođe do njega, i posveti mu trenutak vremena, jer ono ne može nigde, nikome. Ono voli svoju „samoću“ i ukorenjenost. Njemu je to zapisano da tako treba da provede svoj život i ono uživa u tome. Ono se ne opterećuje previše sa tim šta se dešava sa drvećem u komšiluku, ne bavi se sa tim što drugo drveće seku nesvesni ljudi, i što je samo pitanje dana kada će doći i poseći njega. Njemu je dobro tu gde je, i on uživa u svojim promenama, divi se sebi i svetu oko sebe(onom koje je u njegovom vidokrugu). Ono ne može puno da utiče na bilo kakva dešavanja u svetu, a nije baš ni da želi, jer njemu je dobro tu gde je. Njemu je mnogo dobro. Naiđu nekad turbulencije, uglavnom u jesenjem periodu, kada pomisli da će ga nasilni vetar iščupati iz korena i da će odleteti u visine. Deo njega se svake jeseni tome nada i raduje, a deo njega je u neverovatnom strahu od toga. Svake godine na jesen drvo odbaci svoja semena i plodove i na taj način dobija potomke. Koje čeka isti, identičan život kao i njegov. Drvo najviše voli kada prođe ta jesen i dođe zima, da ono može u miru da spava. Gole grane, nema na šta da gubi energiju, da pomaže bilo čemu, već može potpuno da se zavuče u sebe i svoj svet i da sniva zimski san. Ponekad ga probudi neko drugo živo biće, poput ptice, koja leti i tokom zime, i zastane na njegovim granama da se odmori. On je svaki put dobro pogleda i kaže sebi, kako sam ja srećan što ne moram kao ona da lutam već imam svoj „topli dom“. Na proleće drvo ponovo prolazi kroz isti, identičan ciklus i tako iz godine u godinu, stotinama godina, vekova… Proživljava promene, a opet u najvećoj stagnaciji.

Da li ste vi drvo ili ptica? Zapitajte se duboko, u svojoj duši, da li čovek treba da živi život drveta ili život ptice?

Škola NeKuvanja u Sarajevu

Škola NeKuvanja u Sarajevu

Škola NeKuvanja zakazana je za 8.4 od 14-17h u Sarajevu.

Radionica traje 3 sata i aktivnog je karaktera, što znači da svi zajedno sve pravimo i onda naravno jedemo…

Dođite da se družimo i uživamo u prirodi zajedno.

Prijave u toku…

Od jela ćemo verovatno praviti

*krofne
*tortu iznenađenja
*Slane specijalitete
*zeleni sokić i kafu
*i možda još poneko jelo iznenađenja…

Pričaćemo o tome kako napraviti još mnogo drugih slaniša i slatkiša, kako dekorisati torte, šta je potrebno od alata itd…

Pričaćemo o tome da li je neophodno biti na 100% sirovoj ishrani, kako najlakše preći na istu, kako uvesti što više sirovog voća i povrća u dečiju ishranu, kada započeti sa kojim namirnicama itd.

Kao i na svakoj mojoj radionici do sada, pravimo i radimo sve zajedno.

Deca su dobrodošla, čak i poželjna na mojim radionicama, jer uz njihove vredne ručice je sve ukusnije i lepše.

Preporučena donacija za događaj je 25km, prijave traju do 5. aprila. (UKOLIKO NEMATE NOVCA A ŽELITE DOĆI JAVITE MI SE PORUKOM)

Za više informacija o rezervaciji mesta javite se privatnom porukom na Jasmina Bogucanin-Sarvan

Maksimalan broj prijavljenih je 30, a minimalan da bi se radionica održala je 20.

Na radionici ćete imati mogućnosti da kupite sve moje knjige i moju prirodnu kozmetiku(ako je naručite unapred)

Prijava za radionicu u Sarajevu

5 + 2 =