Disharmonija

Disharmonija

Noćas sam sanjala najčudniji san u proteklih nekoliko godina. Čitala sam o tome da snovi postanu lucidni prilikom prelaska na biljnu ishranu ali do danas mi se to nije desilo u ovoj meri.

Nalazila sam se u stanju blokade pisanja kada najradije ne bih ništa ni pisala. Najradije ne bih uopšte svoju energiju traćila na to, međutim onda kada se udaljim od laptopa, pritiska me osećaj dužnosti da obelodanim svoju verziju istine. S obzirom da biram da verujem da svako od nas ima svoju istinu, ja želim da kažem svoju, koja na moju veliku žalost nije samo moja, već istina mnogih koji su bili u mojoj situaciji, ali su iz različitih razloga birali da ćute o tome ili da to podele samo sa svojim najbližim. Vidim sebe kako sedim pored laptopa i počnem, pa stanem, počnem pa stanem. Na kraju konačno reči nadolaze… Odakle početi kako bih sve obuhvatila, a opet da to ne bude preobimno već da se sve lepo sumira. DA li je to uopšte moguće?

Sa mojom željom da služim potražila sam gde bih to mogla činiti i pronašla mesto. Međutim odmah sam dobila nekoliko poruka upozorenja od ljudi koji su tamo bili, da dobro razmislimo pre nego što odemo. DA to nije mesto za nas, da tamo nije baš harmonična atmosfera i energija. DA su vlasnici ovakvi i onakvi. DA je hrana odron itd…

Ja kao ja, uvek do tada, biram da sama iskusim sve, i te savete biram da pripišem upravo ovome što sam napisala na početku. Nečijoj tuđoj istini, kreirajući da moja neće biti takva. Kreirajući da je moja ljubav koju imam i delim sa drugima veća od bilo kakve negativne i mračne energije na koju možemo tamo naići. Blesava Jasmina, kao i uvek, nije naučila da ne može sama protiv vetrenjača.

Vlasnica dotičnog programa, nije se ustručavala da nas upozorava satima putem telefona na težak fizički posao koji nas čeka, na svakodnevni rad od po osam sati, bez dana odmora. Na stresne situacije koje mogu da se dogode između ljudi, i koje se rešavaju razgovorom. U početku smo bili malo zbunjeni čemu toliko upozoravanje o svemu tome, ali onda smo povezali da sigurno ima loših iskustava. Niti u jednom trenutku ne pomišljajući da je do njih a ne do bivših radnika.

Po dolasku na mesto gde ćemo raditi, nekoliko dana pre početka sezone, u kamp vegeterijanske prehrane, za nas nije bilo hrane, jer se spremala tradicionalna hrana, bogata mesom. Rečeno nam je da je tako odlučeno zbog obima poslova koji se trebaju obaviti. Većina ekipe koja je došla da radi tamo, da ne kažem 100% te ekipe je uživala u tim jelima i izabrali su da je to prava hrana za njih.

Prvih nekoliko dana nam je to bilo najteže da pojmimo kako je moguće da od toliko povrća nije moguće napraviti „biljni“ obrok, no hvala Bogu imali smo svoju hranu te nismo morali ni da provodimo puno vremena u kampu(na savet vlasnice, da ne smetamo radnicima).

Još u pregovorima je spomenuto da ću ja raditi u smeni sa glavnim kuvarom koji voli svoj mir i sluša mantre dok priprema hranu. Za mene je to bilo predobro. Može li bolje od toga? Kad je sezona počela svi su obukli vegeterijanska odela, od vlasnika do volontera i šarada je počela.

Pozorišna predstava raznih „duhovnih“ tehnika, od onih koji se za goste hrane pranom a u wc-u jedu maslac i kolače od belog brašna, do onih koji nose molitvene male oko vrata i tradicionalnu nošnju jogija, a ne izbijaju alkohol iz ruku. Raznorazni seminari koje drže „iskusni predavači“ na temu produhovljenja. Priče o detoks i uravnoteženoj prehrani, koja se sastoji od belog brašna, rafinisanog suncokretovog ulja, margarina, belog šećera. Trebalo mi je prvo nekoliko nedelja da se naviknem na to i prihvatim tu činjenicu šta ja svesno pripremam tim gostima. Mada ja sam bila sam pomoćni kuvar koji je izvršavao naredbe i to sam i radila. U početku sam molila i pokušavala da nagovorim glavnog kuvara da bar kolač napravimo sirov, imajući sve moguće sastojke(svega tri koja su nam potrebni), mada videvši da tako sebi samo pravim probleme odlučila sam da ćutim i radim. Verujući da svako od tih osoba koje su došle tu imaju svoju karmu i da njima ta hrana ne smeta. Da su je svesno izabrali. Tako sam prihvatila da spremam hranu od tih sastojaka koji za mene ne postoje i ne svrstavaju se u hranu. Ja sam živela na lubenicama, dinjama i zelenom kašastom soku koji bi ujutru popila. Dete mi je jelo rižu, proso i voće koje smo joj kupovali. Prihvatila sam činjenicu da sva hrana koja pretekne se kompostira i daje ljudima koji sa tim tove svinje, koje se na kraju sezone ubijaju i daju vlasnicima.

U suštini u prva dva obroka se pravila super hrana, raznolika za one kojima ne smetaju ti neki nezdravi sastojci. Ali večera(moja smena) je bila jednolična i uvek ista. Nije me doticalo(bar biram da verujem) jer nije bilo moguće uticati na to.

Moja glavna želja odlaska ovog leta da radim tamo je bila da služim ljudima. Da radim bez ega, da slušam autoritet i da bez puno pogovora odrađujem svoj deo posla. Uspela sam u tome, skoro dva meseca. Skoro dva meseca sam uspela u tome više nego ikada, i više nego što bi verovatno mnogi. Pravila mog šefa su bila da nema priče tokom rada u kuhinji, osim kada on priča. Mi radnici nemamo pravo govora, i kada pričamo treba da mu u što manje reči kažemo šta imamo. Trošimo njegovu energiju svojim rečima. Sve što se meša mora da se meša u desno(to mi i dalje ima smisla). On izdaje naredbe i mi radimo onako kako on kaže, čak i kad je to pogrešno. A kad se ispostavi da je to bilo pogrešno, jer npr. proso se ne skuva ili nešto izgori, jer u njegovoj glavi se pola posude prosa kuva u pola posude vode, ne postoji omer 1:3, onda je taj koji je poštovao njegovu naredbu kriv i nesposoban. Tako je to trajalo skoro dva meseca. Uz šovinističke, seksističke, omalovažavujće komentare.

Nakon prva tri dana toga, sam naravno otišla i požalila se osobi koja me zaposlila, na šta mi je ona rekla, da njega ne sme da izgubi, i da moram da nađem način da to izguram. Znajući moje razloge dolaska i služenja, koristila je to da me „umiri“ , komentarima,  da je sad moja uloga da ronim, da budem ispod nekoga, da trpim poniženje i dokažem sebi da ja to mogu, kako bi nastala nova knjiga itd. Smešno mi je to i tada bilo, a čak i sada, kako je moguće da to nekome pali. No imajući u vidu to da je 90% ljudi sa kojima je ona sarađivala bilo tu zarad ego tripa i para jasno je zašto je tako razgovarala.

U suštini ovo je samo trunkica ovog sna jer i sada dok pišem osećam gađenje čak i oko prenošenja svega ovoga na papir. Taj čovek koji se smatra „najduhovnijim“ radnikom kampa je tu još od osnivanja, i kada su mi na početku dugogodišnji volonteri, uključujući i njegovog sina govorili, da broje dane kada će da mi nestane taj osmeh sa lica, kada ću postati depresivna i tužna itd. Kada su mi prenosili kako su godinama unazad svaki put žene istrčavale iz te kuhinje u suzama i odbijale da se vrate, ja sam osmehom na to uzvraćala i govorila kako se to meni neće desiti. Eh ta moja lakomislenost.

Nakon manje od mesec dana moj osmeh je nestao, vera u samu sebe se smanjivala, počela sam da sumnjam u sebe i svoje sposobnosti, sve što sam ja radila je bilo bezvredno, ništavno, nedovoljno dobro, a ono što sam znala da je vrhunsko odbijao je da uopšte prokomentariše. Mislila sam da me ne dotiče, ali sam tokom dana kada bih bila daleko od kuhinje i kampa sa detetom na plaži shvatila koliko mi se prevrće želudac od same pomisli da u 14h moram kod njega u kuhinju. Razgovarala sam sa ljudima i ženama koje su imale iskustvo sa njim, i sve su mi rekle da su doživele teško psihičko zlostavljanje, i dalje ja nisam povezivala čemu sam izložena. Ženama, pa čak i nekim muškarcima je bilo potrebno dugo da se oporave nakon njega, a čak neke nisu mogle ni da pričaju o tome i nakon puno godina, jer su potisnule to dešavanje u kuhinji. Ja sam bila ravnopravni zaposleni sa njim, te druge žene su bile volonterke, pa sam razmišljala ja imam prava, moj poslodavac će mene da zaštiti od ovoga. On ipak mora to da poštuje. Iza zatvorenih vrata kuhinje on je bio isfrustrirani starac(sigurno ima oko sedamdeset godina), a za goste i ostale je bio duhovnjak koji posvećuje hranu koju je spremio i deli savete o duhovnom životu.

Poslednja scena , koja se desila sa njim pre nego što sam se probudila bila je kada me izbacio iz kuhinje rečima da sam nesposobna da radim u kuhinji i da treba da se vratim svojim pizdarijama koje radim. Još sigurno desetak redova uvreda ali ne bih to ovde pisala jer kao što sam i njemu tada u potpunom miru rekla, to je tvoje mišljenje jedan je Svevišnji koji vidi i zna koje su moje sposobnosti. U jeku njegovih uvreda i nipodaštavanja moj muž se pojavljuje ni otkuda, kao moj zaštitnik i svedok, odgovara mu na svaku ružnu reč usmerenu meni i Naziva stvari pravim imenom, a ja izlećem iz kuhinje u suzama, kao što su i predvideli moji prethodnici.

Probudila sam se u znoju, i otišla da pijem vode. Neprestano razmišljajući o ovom snu. Šta je ovo što me snašlo? Otkud ovo? Vratila sam se u krevet i ponovo utonula u san, ne pomišljajući da će se nastaviti tamo gde je stao.

Otišla sam kod „nadređenog“ po pitanju te situacije, ništa nije rešeno osim što sam ja uklonjena na dva dana, da „ronim po dnu“ jer tu sam se nalazila po rečima šefice. Rešenje nastale situacije je bilo da se ja sklonim iz kuhinje, da dotični nastavi da isteruje svoje, i da maltretira neke nove i stare ljude sada. Da mu se slučajno ne pojavljujem na oči. Šarada se nastavlja… Meni su dali „novu poziciju“ da pravim samo sirovu hranu, što je zvučalo zaista čarobno i na trenutke sam bila veoma zahvalna svemu što se desilo jer je dovelo do toga konačno da mogu da služim ljudima upravo na onaj način koji smatram najboljim. Međutim, nisam bila svesna da je i to sve deo igre, i njihove predstave i da je to samo kupovina vremena, dok ne nađu način da me „odstrane“ sa platne liste, jer njima ne treba osoba za pripremu sirove hrane već za služenje glavnom šefu u kuhinji. Sad sam im bila problem koji mora da prima platu jer je zakonski prijavljen za razliku od većine drugih, i sad je bilo neophodno da se uradi da ja svojevoljno dam „otkaz“. Moje novo radno mesto je bila „dimara“ mesto gde se dimi seitan i tofu, gde se pravi mleko, špagete i slično. Što meni naravno nije smetalo, jer sve je bilo bolje od torture na spratu.

Treći dan mi je šefica došla sa ponudom da čistim, jer ovo sa sirovom hranom je eksperimentalno i ja joj predstavljam sada tehnološki višak. Momak koji je dobio moju poziciju u kuhinji hoće i moju platu, jer možete misliti ja sam se usudila da mu kažem da mi je plata bila 5000 KN, i on je želeo tu istu platu. Ja sam joj sa tim napravila veliki problem itd… Nakon ovoga desilo se još par incidenata sa njenim pijunima, sa ljudima koji tu rade na crno, bez prijave, dobijaju veoma sitan novac za crnački posao koji obavljaju ali dobijaju mogućnost prodaje svojih preparata, davanje usluga masaža, terapija itd. I oni su srećni i zadovoljni.

Meni je prigovoreno, da nisam bila kolegijalna jer sam odbijala da idem na mesne večere i žurke uz mnoštvo alkohola, koje su se dešavale. Odbijala sam da budem deo šarade i predstave, jer ne glumim ni u svom svakodnevnom životu pa tako nisam ni tamo. JA živim ono što pišem i pričam. Za mene ovo nije samo posao, već način života. I ja sam ono što jesam. Ja nisam vege samo zbog detoksa, samo zbog novca koji gosti plaćaju, ja nemam u svom frižideru meso i ne pržim jaja i ribu po magacinima a pred očima javnosti sam vege retreat koji postoji godinama. Ja ne mislim da Pūjā ide ruku pod ruku sa alkoholom, ali to sam samo ja.

Kad smo kretali put ovog posla pre dva meseca, rekli smo, guramo I trpimo, fizički napor, umor, stress, ljutnju, šta god da se desi od svega toga, ali zlostavljanje nećemo. Tako je I bilo. Moj muž je presekao kad je video dokle je sve ovo otišlo, odlučio je da je dosta. NAjsmešniji detalj sna je to što je njemu ponuđena pozicija glavnog šefa kako ne bi otišli a meni mogućnost ostanka kao gost, što smo odbili, I dalje zgroženi činjenicom da su se uopšte usudili to da nam ponude nakon svega što smo prošli.

Način na koji ovo sve opstaje godinama je upravo taj. Što je veći broj uvek onih koji se daju kontrolisati sa novcem i titulama, nego onih kojima je bitno da budu LJUDI i da postoje pravi međuljudski odnosi.

Svanulo je, sunce me probudilo na Prostranstvu Ljubavi. Hvala ti Bože. Ipak je ovo bio samo jedan ružan san.

Škola NeKuvanja u Sarajevu

Škola NeKuvanja u Sarajevu

Škola NeKuvanja zakazana je za 5.8. od 14-17h. u prostorijama firme Fress.ba u ulici Olovska 244.

Radionica traje 3 sata i aktivnog je karaktera, što znači da svi zajedno sve pravimo i onda naravno jedemo…

Dođite da se družimo i uživamo zajedno.

Prijave u toku…

Od jela ćemo verovatno praviti

*sendviče sa čokoladom
*kolač iznenađenja
*Slane specijalitete
*zeleni sokić i kafu
*i možda još poneko jelo iznenađenja

Pričaćemo o tome kako napraviti još mnogo drugih slaniša i slatkiša, kako dekorisati torte, šta je potrebno od alata itd…

Pričaćemo o tome da li je neophodno biti na 100% sirovoj ishrani, kako najlakše preći na istu, kako uvesti što više sirovog voća i povrća u dečiju ishranu, kada započeti sa kojim namirnicama itd.

Kao i na svakoj mojoj radionici do sada, pravimo i radimo sve zajedno.

Deca su dobrodošla, čak i poželjna na mojim radionicama, jer uz njihove vredne ručice je sve ukusnije i lepše.

Preporučena donacija za događaj je 25km, prijave traju do 3.avgusta (UKOLIKO NEMATE NOVCA A ŽELITE DOĆI JAVITE MI SE PORUKOM)

Za više informacija o rezervaciji mesta javite se privatnom porukom na Skola NeKuvanja ili Jasmina Bogucanin-Sarvan

Maksimalan broj prijavljenih je 30, a minimalan da bi se radionica održala je 10.

Sponzor radionice firma Fress

Na radionici ćete imati mogućnosti da kupite sve moje knjige i nakit od ljuske kokosovog oraha.

Putovanje II deo

Putovanje II deo

U Sutomoru smo proveli predivnih nekoliko dana, i zatim se uputili konačno na kampovanje. Naša draga Anđela nam se pridružila, i tako smo proveli nažalost samo dve noći na velikoj plaži u Ulcinju. Bez plaćanja kamping mesta, razapeli smo šator na sred plaže i uživali u slobodi. Nikada do tog trenutka nisam osetila takav mir, slobodu, i ispunjeno srce i dušu. Nikad manje nisam imala nego u tom trenutku a nikad se bolje i bogatije nisam osećala. Peščana plaža, šator, porodica, sirove bombice i rižoto. MA premoćno. Celi dan smo proveli u kupanju, montiranju šatora, postavljanju hladovine, potrazi suvog drveća za logorsku vatru i trčanju po vrelom pesku.

Kad je počela da pada noć, svi koji su tu noć kampovali na plaži su zapalili logorsku vatru. Gledajući tu sliku iz daljine sam shvatila nešto.

Kako smo mi ljudi spontani i jednostavni u našoj suštini. Ali kako nas materijalizam izopači, učini pohlepnim i agresivnim. Na plaži nas je bilo možda 20-30 grupica, i svi smo spontano razapinjali šatore sa tolikom udaljenošću da ne smetamo jedni drugima, da smo blizu ali opet da svi imamo svoju privatnost. Svi smo imali sve a ujedno nismo imali ništa. Pomagali smo jedni drugima da zapalimo vatru, ko je imao viška hrane davao je drugima kojima je iste nestalo. Ljudi su bili nasmejani, spontani i SREĆNI. U svojoj jednostavnosti. Odjednom sam imala viziju, budućnosti ili prošlosti, nisam sigurna. Možda čak i nečije sadašnjosti. Ljudi su srećni, bez posedovanja, bez priče o materijalnom, bez nadmetanja i takmičenja ko ima više. Moja vizija

hektara zemlje je odjednom dobila drugu dimenziju. Uporedila sam svoj život u proteklih godinu dana, borbe sa vetrenjačama oko gluposti koje ja ne mogu da promenim NIKADA dok se nivo ljudske svesti ne izdigne, rasprava i svađa sa mužem jer ja želim nešto ovako a on onako. On želi malter i cement, a ja želim blato i slamu. Toliko potrošene energije za šta!? Kakve gluposti. A posedovanje zemlje, pogotovo tolike zemlje, kuće, imanja to i nosi. Stres, raspravu, gubljenje energije. Uvek ima nešto oko čega nesavršene duše poput svih nas nalaze razlog za raspravu. A ovde na ovoj plaži čovek nema ništa a opet ima sve. Mojoj duši je ta ideja tako godila. Nemanje bukvalno ničega. Osim šatora i ranca sa nekoliko stvari. Nomadski život zove se to. Ta ideja postoji u mojoj duši još i pre hektara zemlje i Anastasijinih knjiga. No moja jača polovina nije bila spremna na to tada. Jedva smo našli kompromis i oko odlaska u šumu i prirodu, a kamoli za nomadski život. Ali sada nakon dve godine on je bio spreman isto kao i ja. I bili smo na plaži, na obali mora, u našem šatoru, bez ičega. I bili smo srećniji nego ikada u ovih osam godina.

Slobodni od rasprava, borbe ko je u pravu, čija je ideja bolja i održivija. Sreći mojoj nije bilo kraja.

Iako je „Nomadski šatorski“ život bio kratkog veka, i ubrzo smo nastavili put Skopja, gde su nam naši dragi prijatelji, domaćini platili smeštaj u hotelu(malo je reći luksuznom) pečat koji je to kampovanje ostavilo na našim dušama je krenulo sa nama. Taj kontrast smeštaja je doneo odgovor mojoj duši koja je nekada bila ogromni ego manijak, bivša profesionalna teniserka, odrasla u svetu luksuza, gde se ljudi mere po tome šta i koliko imaju, da to nisam bila ja. JA nikada nisam bila takva i meni to nikada nije bilo bitno već sam samo htela da se uklopim u beogradsko ludilo. Želela sam da budem kao i svi oko mene, ali nikada mi to nije uspevalo. Sada sam shvatila to iskustvima koje nam je Bog davao u ovih mesec i po dana. Odbijala sam novac i kako su mi mnogi govorili blokirala ga, zato što sam kroz odrastanje imala priliku samo da upoznam ljude koji imaju novac ali ih je taj novac uništio, izopačio. Oni misle da su bolji od svih drugih. A ja nikako nisam htela da budem kao oni. I bojala sam se tog novca, jer sam mislila da novac to može da uradi ljudima. Na ovom putovanju Bog mi je dao iskustva da upoznam ljude koji imaju taj novac, ali su divne duše. To su ljudi koji vole sve druge ljude, i pomažu svima. Koriste taj novac da pomognu ljudima a ne da veličaju sebe. Od ljudi koji imaju svoje firme i zapošljavaju desetine radnika, i zarađuju novac na human način da bi ti radnici imali plate da nahrane porodice, ali prvenstvo duhovno, do ljudi koji svojim novcem podržavaju prave vrednosti, i žele da edukuju ljude kako može biti bolje, i kako od nas sve zavisi.

Jedan moj blizak prijatelj, bolje reći porodica, mi je pre više od dve godine, prilikom našeg prvog susreta rekao, kako je većinski novac na planeti trenutno u rukama tamnih sila, i zato i nosi takvu tamnu, negativnu energiju, ali da je cilj nas „ratnika svetlosti“ da ga preuzmemo i vratimo mu svetlu, pozitivnu energiju. DA ga usmerimo u pravom smeru i činimo dobro sa njim. Tada mi to baš i nije bilo jasno , jer sam sumnjala da je to moguće. DA neko bude dobar, pošten, iskren, human a da ima ogromne količine novca. To mi se u protekle dve godine dokazalo na stotinu načina kako je to itekako moguće, i kako sam ja Bogu zahvalna što poznajem takve ljude.

Moja divna Slađana, moja sestra iz nekog prošlog života, i njena porodica su bili malo je reći divni prema nama, i učinili da prvom prilikom ponovo idemo Skopje jer dva dana tamo sa njima su bila premalo.

Bitan detalj, ako neko bude išao našom rutom, kad budete prelazili granicu iz Crne Gore ka Albaniji obavezno idite preko Kosova ni slučajno preko Albanije. Put koji je trebao da traje 5 i po sati po navigaciji trajao je 12 sati , jer Albanija je poput Indije u saobraćaju. Ono što vidite na snimcima za Indiju i auta, to smo mi doživeli u Albaniji, pogotovo pred ulazaka u Tiranu. Iskustvo vrhunsko, ali volela bih da sam ga zaobišla. Zbog tog oduženog puta u Ohridu smo maltene samo prespavali jer smo prekasno stigli i bili smo preumorni da bi bilo gde išli i istraživali. Sutradan smo malo prošetali starim gradom gde smo i bili smešteni.

Od srca preporučujem vilu Saray na Ohridu. Cene su veoma povoljne, lokacija savršena kao i domaćini. Porodična atmosfera. Definitvno još jedno mesto gde ćemo ponovo doći i provesti mnogo više vremena.

Skopje, radionica je bila predivna. Ljudi kao i na svakoj mojoj, probrani, samo duše koje su probuđene ili na korak od toga. Zagrljaji sa nekim starim prijateljima, zagrljaji sa nekim novim.

Šetnja gradom, i smejanje sa našim vodičem koja nam nije dozvoljavala da budemo u zabludi i uživamo u lepo zapakovanoj kutiji punoj crva. Uglavnom vizuelno predivan grad, ali ljudi tamo su takođe veoma ogorčeni na svoju vlast i na ljude koji su ih uništili. Ista priča kao i u svim ex Yu republikama.

No, sve to na stranu, poenta je da smo mi svi jedna velika porodica. I kako imamo porodicu tamo gde se najmanje nadamo i očekujemo.

Nakon Skopja i teškog rastanka sa našom novom porodicom, nakon 1800 pređenih kilometara u mesec dana smo krenuli put našeg voljenog Niša u susret našoj porodici tamo.

Tamo smo proveli ponovo do sada najlepših nedelju dana, pomažući njima, služeći goste koji su dolazili iz inostranstva. Jeli trešnje direktno sa drveta, pripremali veganske gozbe, kuvali i nekuvalu za porodicu, slušali duhovnu muziku, meditirali i tako brzo došlo vreme za polazak.

Beograd. Kao i uvek Beograd. Brz, haotičan, betonska džungla. Ali kako ja nemam averziju grada više, jer ga pirhvatam kao Božiju tvorevinu, isto kao i prirodu, ja se osećam skroz okej tamo. Ne bih izabrala za sebe da živim i odgajam dete u njemu, ali poštujem da to nekome u njihovom razvoju treba i da oni to smatraju najispravnijim za sebe. Naše duše znaju sve šta im treba i takva iskustva biraju i dobijaju. Tako da nema tu priče o tome i vređanja onih koji žive u gradovima, Nema tu izdizanja nas koji to ne želimo, i koji ne vidimo sebe u tom sistemu od 9-5 ili od 7-3. Ne, svi mi imamo svoj put i svi mi se razvijamo na način koji je pogodan za nas. Meni je Bog dao kroz ljude koje veoma volim da vidim da postoji i nešto između ovog našeg života u proteklih godinu dana(života u šumi mimo ljudi) i onog robijanja u gradovima poput programiranih mašina.

 

Može čovek da služi i bude od koristi čovečanstvu po svojim uslovima, u svoje vreme i da povremeno bude u gradu, povremeno u šumi, povremeno na plaži itd. Postoji balans. I moguć je. To nije za svakoga i veoma ga je teško postići. Ali uz aktivan rad na sebi i duhovnu praksu moguće je.

Znam ljude koji tako žive i koji zrače pozitivnom energijom i ljubavi mnogo više od nekih koji godinama već žive u skladu sa prirodom. Jer oni koji su u prirodi onisu zaboravili da je ljubav cilj, i da treba voleti ljude podjednako kao i životinje , biljke i sve te Božije tvorevine.

Čak najviše možda treba voleti čoveka, jer je čoveka najteže voleti sa svim njegovim vrlinama i manama.

 

Nakon Beograda došli smo na naše imanje, nakon mesec i po dana. I evo nas sada ovde. Tu su nam mace, one su nas dočekale. Koze su ponovo kod nas, jer ih komšija koji ih je čuvao ne može više čuvati, tako da im ponovo tražimo novi dom, gde će ostati u životu i biti srećne.

Naša sledeća stanica, u junu, je ostrvo Pašman u Hrvatskoj. Gde idemo da služimo pripremajući hranu, za goste kampa Harmony, i da živimo onako kako smo živeli na plaži u Ulcinju. Našim dušama je to trenutno potrebno. Imanje ostaje tu gde jeste, zajedno sa svim drvećem na njemu, na prodaju je ako neko od vas želi da ga kupi i učini svojim domom javite se.

Naša misija ovde je završena.

p.s. oni koji su pročitali ovaj tekst do kraja i imaju znak pitanja zašto je imanje na prodaju, imate moju knjigu Povratak Sebi, u kojoj je sve do detalja objašnjeno.

Putovanje I deo

Putovanje I deo

Putovanje.

Spakovali smo naše malo auto, napunili ga kao šibicu što bi ljudi rekli i krenuli na putovanje. Prva stanica je bila Sarajevo, gde smo održali radionicu, ponovo sa više učesnika nego ikada , kod ljudi koji su po pitanju sirove hrane i torti nastavili tamo gde smo mi stali. Podrška dragih ljudi, podrška Svevišnjeg, podrška porodice, potvrđivala je ispravnost naše odluke.

 

Na imanju kada smo doneli odluku da idemo da putujemo, i da sledeće poglavlje našeg života bude život na putu služeći čovečanstvu, pojavila se istog trenutka ponuda za posao na Pašmanu(program www.harmony.hr) da budemo pomoćni kuvari. Sa zadovoljstvom smo pristali, i započeli dogovaranje detalja.

Preko Trebinja krenuli smo za Budvu. U Trebinju su nas ugostili naši do tad virtuelni prijatelji. Dragana i Ivan sa svojom čarobnom decom… Kakvi ljudi. Bože, hvala ti na porodici širom sveta koju nismo ni svesni da imamo do trenutaka kada se nađemo u njihovoj blizini. Celi ovaj put je obeležen tom porodicom.

Dragana i Ivan su slobodni divni ljudi koji imaju štand sa suvenirima koju većinu prave sami, odgajaju svoju decu takođe najslobodnije moguće, i dvoje od troje su rodili kod kuće. F. Je odmah stekla prijatelje, čak se i udala(haha koliko smo se samo

smejali). Obavezno ako budete u Trebinju svratite do njih na njihov štand u samom centru grada, kod velikih platana. Prepoznaćete ih sigurno.  A mi imamo samo da kažemo veliko HVALA Svevišnjem i njima, na druženju i zagrljajima.

Krenuli smo put Budve, preko Cavtata, gde smo stajali u poštu da pošaljemo dokumentaciju Vesni za posao, jer ipak ćemo da radimo u EU tokom leta(haha)

Na pauzi smo parkirali taman pored jednog kampera, koji nam se veeeeoma dopao i bilo bi nam mnogo komotnije u njemu nego u našem maleckom autiću. Beleška univerzumu.

 

U Budvi, smo ugošćeni kod Nataše i njene divne mame, koje su nam dale stan na nekoliko dana. Radionica u Budvi je bila intimna i mala ali veoma uspešna. Ljudi koji su bili su bili ljudi spremni na promene, ili ljudi koji su već promenili svoj način života. Nataša je divna duša, koja se upravo vratila sa putovanja po Aziji sa svojim verenikom, i koja me je naučila kako da uđem u ledenu vodu. Okupala sam se prvi put u moru 15tog aprila. Bilo je neverovatno. Nataša radi u Budvi sirovu hranu i kolače, i vrhunska je u tome. Toplo preporučujem da joj se javite ako ste iz Budve ili regiona da naručite njene specijalitete.

Nakon radionice imali smo angažman privatne obuke o sirovoj hrani i veganskim receptima. U trajanju od skoro sedam dana, i bilo nam je predivno. Duša koja nam se pojavila je čudo od žene, i tako jedno umiljato biće da su nam dani sa njom bili veoma lepi. Svaki dan smo pripremali najbolje recepte, kako sirove tako i kuvane, jeli, pričali, šetali uz more, kupali se. Jednostavno život je lep, i zahvalnost za takav je sveprisutna.

 

Radionica u Podgorici je zakazana bila za 22 april, tako da smo se tamo odvezli 21, sa kratkim stajanjem u drobni pijesak da se okupamo na kratko. Kakva sloboda i lepota života.

Anđela, samo ime govori o toj ženi sve što treba. Anđeo naš, na ovom putovanju, koji je sve uradio da mi dođemo  u Crnu Goru, sve organizovala, i bila tu za nas, kao najbliža porodica. Druženje sa njom, je obeležilo toliko smeha i sreće, da su nam dani u PG proleteli. Radionica u Podgorici je bila neočekivano uspešna i fenomenalna. Toliko ljudi, toliko duša spremnih na promene, i ljudi koji su već nosiocitih promena u svojim sredinama… Hvala ti Bože na ovom zadatku koji ispunjavam.

 

 

Nakon PG smo krenuli u Sutomore kod naših dragih Gage i Ace. Naši čarobni drugi roditelji. Ljudi koji imaju po osamdeset godina a ponašaju se mlađe i od nas. Pokretniji su i spretniji od nas od trideset. Ovde možete pročitati priču o njima

Nastaviće se…

 

 

 

Orgoniti

Orgoniti

Šta je orgon?

  • Orgon – poznat i po imenima : ki, chi, prana, eter, životna energija i esencija je kreativna sila u prirodi, nevidljiva energija koja ispunjava cijeli svemir, kreira materiju i utječe na život. Neometen i dovoljan protok ove energije unutar i izvan tijela omogućuje dobro zdravlje, vitalnost i pravu životnu energiju dok nedostatak ili disbalans orgonske (životne energije) kreira bolest i depresiju.
  • S pojmom Orgon možemo povezati Dr. Wilhelm Reicha koji je prvi službeno došao do saznanja i ideje o orgonskoj energiji. Otkrio je da  nedostatak ”pozitivnog orgona – odnosno nagomilavanje tzv ”mrtvog orgona”  – ”dead orgon, DOR” prouzrokuje negat efekte po zdravlje ljudi , biljaka kao i loše odnose .
  • Kasnije su neki samostalni istraživači (Bardon, Welz, Don Croft..) došli do onoga do čega Reich nije stigao i napravili  ORGONITE –  uređaje koji  mrtvi orgon – DOR  pretvaraju u  pozitivan odnosno čisti orgon – POR

Od čega je orgonit  napravljen?

Sastav orgonita je krajnje jednostavan:

  • Organska smola – poliesterska ili neka druga ,
  • metalna strugotina

Male tajne izrade vezane su za omjere, vrste upotrijebljenih kristala, dimenzije i neke druge faktore od kojih zavisi jačina orgonita, ali  svaki ,  pa i najprostiji  orgonit funkcioniše . 

 

Kako djeluje ?

Orgonski uređaji konstantno zrače zdravi orgon i automatski pretvaraju štetno zračenje koje emitiraju elektronički uređaji i vanjska štetna zračenja u pozitivno i neutralno okruženje. To se dešava pasivno, stoga orgonski uređaji ne trebaju napajanje ni održavanje. Ugrađeni kristali ne trebaju čišćenje (za razliku od standardnih kristala), pošto uređaj ne nakuplja negativnu energiju već je po principu kaosa i tzv. ”pizo električnog efekta” koji proizvodi  kristal u orgonitu, pretvara u životno podržavajuću energiju harmonije.

 

Na šta djeluje? 
Po mnogim zapažanjima i dojmovima orgonit:

*Neutralizira i štiti od elektromagnetskog zračenja (kompjutera, televizijskih prijemnika, mobitela, mikrovalnih pećnica) i općenito sve elektroničke opreme, zračenja podzemnih voda i svemirskog zračenja  

*Pomaže kod energetskog obnavljanja organizma kod bolesti.

*Orgoniziraju prostor u kojem boravimo, stvarajući pozitivno ozračje i harmoniju

*Omogućavaju mirnije ili ponekad življe snove i dublji odmor tijekom noći, smanjujući period spavanja

*Pozitivno djeluju na životinje i pogotovo RAST BILJAKA

*Energiziraju vodu i hranu te ju energetski čiste

*Postavljeni u prirodi, stvaraju energetsku ravnotežu i čiste atmosferu od štetnih prirodnih i ljudskih utjecaja (pročišćavaju nebo od chemtrailsa, štite od razornog utjecaja HAARPa..) *Pojačavaju djelovanje bilo kojeg kristala u blizini te ih ujedno i čiste..

Kojeg je oblika orgonit?  

Iako se izrađuju u bezbroj oblika i veličina, osnovni tipovi orgonita su tzv ”holly hand granades”  –  HHG  u obliku kupe ili piramide , te tzv” Tower Bustere” koji imaju oblik muffina, srca, zvijezde….

Popularni su i osobni orginiti u obliku privjeska za medaljon ili ključeve,kao i podmetači na kojima se energizira voda za piće .

 

Kako se koristi ?

  • Za neutralizaciju elektromagnetnih zračenja  postaviti orgonit pored uređaja – televizora, kompjutera, spleta kablova.
  • Za otklanjanje geopatogenog i zračenja dobro je koristiti pomoć radiesteziste i postaviti orgonit na tačke geopatogeniog zračenja ili podzemnih voda. Ispitivanja su pokazala da orgonit najuspješnije neutrališe ova zračenja koja su često uzrok bolesti. Može i bez radiesteiste.
  • Za bolji rast biljaka , orgonit staviti pored biljke u saksiju ili na zemlju
  • Orgoniti pojačavaju protok energije u Feng Shui sektorima doma i okolice .
  • Za bolji san postaviti ga blizu kreveta. Napomena :  s obzirom da je osjetljivost na suptilne energije individualna,  ukoliko osjetite senzacije  tipa glavobolje ili uznemirenosti,  privremeno ga odmaknite ili iznesite iz prostorije  dok  se organizam ne privikne na orgon.
  • Lični orgoniti poenergiju organizma i štite od negativnih energija u okolini

 

Skeptični?  Napravite mali eksperiment:

Iako suptilne energije ne možemo vidjeti,neki do nas ih ni ne osjećaju, djelovanje orgonita je u nekim slučajevima više nego očigledno. Naprimjer:

  • Uzmite u ruku radiestezijski ili improvizovani visak ili  metalni prsten – može i matica od šarafa na koncu,  držite iznad orgonita i posmatrajte kako se visak počinje micati.
  • Stavite orgonit pored neke biljke koja ne napreduje i posmatrajte nekoliko dana. Biljka će se sigurno oporaviti .
  • Stavite čašu vode u zamrzivač na nju orgonit – led ispod orgonita imaće ispupčenje .
  • Stavite ga u zdjelu s voćem – primijetićete da voće duže ostaje svježe i ne truli, čak i ako dehidrira. Isto važi za hranu u frižideru .
  • Stavit ga na pod i posmatrajte kako na njega reaguje mačka ili pas.
  • Sjemenke klijaju brže i bolje u blizini orgonita
  • Postavite orgonit u košnicu primijetićete da su pčele življe i daju više meda.

Kontakt narudžbe :   GSM:  0038760 315 51 35 

 e-mail:  zlata-ramic@hotmail.com

FB:  ”Orgonit- Mali moćni zaštitnik”

Orgonit 

 mali moćni zaštitnik

Orgonit nije lijek  za sve, ali svemu daje pozitivnu energiju.