Moj intervju za dnevne novine DAN

Moj intervju za dnevne novine DAN

Po­sli­je tri go­di­ne, ot­ka­ko je na­pu­sti­la tra­di­ci­o­nal­ni na­čin is­hra­ne i pre­šla na si­ro­vo vo­će, po­vr­će i ora­ša­ste plo­do­ve, Ja­smi­na Bo­gu­ća­nin Sar­van je, ka­ko sa­ma tvr­di, po­sta­la pot­pu­no dru­ga oso­ba. Trud­no­ća to­kom ko­je je njen or­ga­ni­zam bur­no re­a­go­vao sva­ki put kad bi po­je­la sir, ma­jo­nez, me­so, pi­te ili ko­la­če na­tje­ra­la je da se okre­ne hra­ni iz pri­ro­de, o če­mu je 2015. de­talj­no pi­sa­la u knji­zi „Ka­ko zdra­vo smr­ša­ti”. Da­nas je, po­red Oli­ve­re Ro­sić, Ma­je Volk, Mar­ga­re­te Ve­sne, Sa­nje Ra­do­vić i na­še Sve­tla­ne Vu­ja­čić naj­po­zna­ti­ji pro­mo­ter si­ro­ve is­hra­ne u re­gi­o­nu.

Njen blog „Ško­la ne­ku­va­nja” pred­sta­vlja bo­ga­tu ri­zni­cu ko­ri­snih sa­vje­ta, pri­ča i re­ce­pa­ta za sve one ko­ji bi že­lje­li da se upo­zna­ju sa naj­jed­no­stav­ni­jim na­či­nom is­hra­ne ko­ji obe­ća­va do­bro zdra­vlje i pro­mje­nu ži­vot­nih na­vi­ka.

Kod Ja­smi­ne je za tri go­di­ne do­šlo i do pro­mje­ne ži­vot­ne fi­lo­zo­fi­je. Taj put ni­je bio ni­ma­lo lak; iz­i­ski­vao je broj­na is­ku­še­nja, uspo­ne i pa­do­ve, tje­rao je da na­u­či ka­ko da se oslo­bo­di osu­đi­va­nja i osje­ti lju­bav pre­ma sve­mu što je okru­žu­je. Da­nas ka­že da je upra­vo bez­u­slov­na lju­bav uni­ver­zal­na isti­na neo­p­hod­na sva­kom čo­vje­ku da bi osje­tio istin­sko za­do­volj­stvo ži­vo­tom.

– U pret­hod­ne tri go­di­ne po­sta­la sam pot­pu­no dru­ga oso­ba, po­čev od fi­zič­kog iz­gle­da do du­šev­nog sta­nja – ka­že Ja­smi­na Bo­gu­ća­nin Sar­van za „Dan”. – Be­ne­fi­te ko­je mi je ve­gan­stvo do­ni­je­lo ne­mo­gu­će je na­bro­ja­ti, ali de­fi­ni­tiv­no naj­ve­ća pro­mje­na je za­do­volj­stvo sa­mim so­bom i onim što je­sam, kao i kon­stan­tan rad na se­bi. Ve­gan­stvo do­vo­di do ne­vje­ro­vat­ne ži­vot­ne di­na­mi­ke ko­ja je u isto vri­je­me i ja­ko li­je­pa i ja­ko te­ška, što naj­bo­lje zna­ju lju­di oko me­ne.

Pro­mje­na ži­vot­nih na­vi­ka iz­i­sku­je če­lič­nu vo­lju. Či­nje­ni­ca je da je vr­lo te­ško od­re­ći se tra­di­ci­o­nal­nog na­či­na is­hra­ne, ba­rem na bal­kan­skim pro­sto­ri­ma, jer je ri­tam ži­vo­ta ta­kav da nas upu­ću­je naj­vi­še na po­sao, a naj­ma­nje na zdra­vlje. Ko­ji su Va­ši prak­tič­ni sa­vje­ti, ka­ko bi to tre­ba­lo naj­be­zbol­ni­je da iz­ve­de­mo?

– To je pi­ta­nje od mi­li­on do­la­ra i re­dov­no pi­ta­nje na svim mo­jim ra­di­o­ni­ca­ma. U su­šti­ni, od­go­vor je ve­o­ma jed­no­sta­van – ni­šta ni­je te­ško ka­da čo­vjek ima do­bar raz­log za to. Po­sto­je tri raz­lo­ga ko­ja će vas si­gur­no „na­tje­ra­ti” da is­tra­je­te u svo­joj od­lu­ci. Zdrav­stve­ni, kad se bo­ri­te za ži­vot, jer to je naš glav­ni in­stinkt; ro­di­telj­stvo, jer kad že­na po­sta­ne maj­ka za­šti­ta nje­nog po­tom­stva po­sta­je pri­mar­na i on­da se „po­pa­le sve lam­pi­ce”, pa je ve­ći­ni ma­ma va­žni­je šta će dje­ci da­ti da je­du a ne da li ima pra­ši­ne. Naj­zad, tre­ći raz­log ko­ji je sve če­šći me­đu mla­đim ge­ne­ra­ci­ja­ma je etič­ki, od­no­sno svi­jest o to­me da ni­jed­no ži­vo bi­će ne bi tre­ba­lo da bu­de ubi­je­no da bi­smo mi ima­li obrok.

Da li ste uspje­li da iz­bjeg­ne­te upa­da­nje u zam­ku da ci­je­lom svom okru­že­nju otvo­re­no za­mje­ra­te što je i da­lje na tra­di­ci­o­nal­nom na­či­nu is­hra­ne?

– Ni­ko ne us­pi­je u to­me, to je fa­za ko­ju svi mo­ra­ju da pro­đu i daj Bo­že da je pro­đu i odu iz nje gla­vom bez ob­zi­ra, jer smo svi u toj fa­zi uža­sni. Pot­pu­no smo ne­svje­sni da smo ta­da isti kao i svi dru­gi ko­ji je­du mr­tve ži­vo­ti­nje, sa­mo što ih mi ne je­de­mo, ali smo kao dje­ca kad ima­ju bom­bo­nu i na­bi­ja­ju dru­gi­ma na nos što je oni ne­ma­ju. Ja sam re­la­tiv­no br­zo iza­šla iz te fa­ze. Sva­ko ima pra­vo na iz­bor i svi mi sno­si­mo po­slje­di­ce svo­jih iz­bo­ra, a to nam je svi­ma u isto vri­je­me i naj­ve­ća na­gra­da i naj­ve­ća ka­zna.

Na­pu­sti­li ste grad­sku sre­di­nu i pre­se­li­li se sa su­pru­gom i kćer­ki­com u pri­ro­du, ži­vi­te u brv­na­ri, te­ži­te ka to­me da se hra­ni­te is­klju­či­vo onim što sa­mi pro­iz­ve­de­te… Ko­li­ko je u da­na­šnje vri­je­me te­ško pro­mi­je­ni­ti na­čin ži­vo­ta iz ko­ri­je­na i „pre­se­li­ti se” vi­jek una­zad?

– Moj ži­vot je po­stao kon­stant­na pro­mje­na. Vo­lim da ka­žem da sam za ovih 30 go­di­na ima­la 30 ži­vo­ta, i ko zna još ko­li­ko me če­ka. Pro­šle go­di­ne bi­la sam že­na sa se­la, se­ljan­ka, i to je naj­ljep­ša go­di­na mog ži­vo­ta do sa­da: pot­pu­no je­din­stvo sa pri­ro­dom, sa sa­mom so­bom, sa lju­di­ma oko me­ne, čak i sa gra­dom kad sam od­la­zi­la na ra­di­o­ni­ce, osje­ća­la sam ne­iz­mjer­nu lju­bav pre­ma svim ži­vim bi­ći­ma i za­hval­na sam Bo­gu na to­me. Na­pi­sa­la sam knji­gu „Po­vra­tak se­bi – pri­ruč­nik za ži­vot u skla­du sa pri­ro­dom”, u ko­joj je opi­sa­no sve kroz šta smo kao po­ro­di­ca pro­šli i kroz šta će si­gur­no pro­ći sva­ko ko se od­lu­či na ovaj ko­rak. Jer, ni­je baš sve sjaj­no ni idi­lič­no u pri­ro­di. Ali, na­rav­no, opet je ljud­ski fak­tor „iza­zov” čak i u šu­mi, da­le­ko od gra­da. U gra­do­vi­ma čo­vjek ima pro­blem bu­ke, kri­mi­na­la, na­si­lja, sa­o­bra­ća­ja, a u šu­mi to su lju­di ko­ji iz ho­bi­ja ubi­ja­ju dru­ga ži­va bi­ća. Onaj ko ra­di na se­bi na­u­či da ne po­sto­je ide­al­ni spo­lja­šnji uslo­vi, već da sa­mo mo­že­mo mi da ih po­stig­ne­mo unu­tar se­be. On­da po­sta­ne sve­jed­no da li ste u gra­du ili u šu­mi, jer je mir u na­ma sa­mi­ma. Ne bih re­kla da smo oti­šli vi­jek una­zad, mo­žda sa­mo po­la vi­je­ka; ima­mo stru­ju za osnov­ne po­tre­be (si­ja­li­ce, pum­pa za vo­du, in­ter­net), ima­mo iz­vor­sku vo­du na če­smi.

Sa ko­jim si­rov­nja­ci­ma iz re­gi­o­na sa­ra­đu­je­te i da li mi­sli­te da je vaš na­čin ži­vo­ta za ne­ke lju­de po­stao bi­znis?

– Sa­ra­đu­jem sa Oli­ve­rom Ro­sić, že­nom ko­ja je pr­va u Sr­bi­ji po­če­la sa si­ro­vom hra­nom i kod ko­je je i Ma­ja Volk išla da uči. Oli­ve­ra je sim­bol ve­gan­stva u re­gi­o­nu i ne­ko ko je moj naj­ve­ći uzor, jer je pri­je sve­ga iz­u­ze­tan čo­vjek. Na­ža­lost, jed­nom di­je­lu po­zna­tih „si­rov­nja­ka” ve­gan­stvo je po­sta­lo bi­znis. Ve­gan­stvo je no­vi mejnstrim, sve vi­še uzi­ma ma­ha i ne­ki mi­sle: „Za­što ne na­pla­ti­ti ra­di­o­ni­ce po 50 eura, kad je ne­što ‘in’ ili si, ne daj Bo­že, bo­le­stan?!” Moj kraj­nji cilj je da ra­di­o­ni­ce bu­du pot­pu­no bes­plat­ne, da bi lju­di mo­gli da osta­ve ono­li­ko nov­ca ko­li­ko im du­ša na­la­že, baš kao što pro­da­jem i knji­ge ko­je pi­šem – sve uz do­bro­volj­nu do­na­ci­ju. Vo­lje­la bih da fik­sna ci­je­na ne po­sto­ji, jer ovo je zna­nje ko­je je po­treb­no svi­ma, bez ob­zi­ra na nov­ča­nu moć.

Daj­te dje­ci vo­će, a ne kro­a­sa­ne

U ci­je­lom re­gi­o­nu, na ni­vou mi­ni­star­sta­va zdra­vlja, po­sto­ji pred­log da ki­o­sci sa br­zom hra­nom i gric­ka­li­ca­ma bu­du iz­ba­če­ni iz kru­ga ško­la, jer su dje­ca po­sta­la go­ja­zna od naj­ra­ni­jeg do­ba i zbog to­ga sve bo­le­šlji­vi­ja. Ko­ji su be­ne­fi­ti si­ro­ve hra­ne za dje­cu pred­škol­skog i škol­skog uz­ra­sta?

– Vo­lje­la bih da ta ini­ci­ja­ti­va uro­di plo­dom. Moj stav je da bi dje­ca tre­ba­lo da bu­du na si­ro­voj ili ve­ćin­ski si­ro­voj is­hra­ni još od za­če­ća. To je naj­bo­lji mo­gu­ći be­ne­fit za njih, jer ne­će ima­ti pro­ble­me sa ko­ji­ma se da­nas su­o­ča­va­mo. Ni ja kao di­je­te ni­sam ima­la „pro­ble­me” od čo­ko­lad­nih kro­a­sa­na i rol vir­šli, ali u pu­ber­te­tu i ka­sni­je stva­ri se ma­ni­fe­stu­ju na fi­zič­kom ni­vou.

Ško­la ne­ku­va­nja u CRNOJ GORI

Od idu­ćeg vi­ken­da pa sve do kra­ja mje­se­ca Ja­smi­na će or­ga­ni­zo­va­ti tro­ča­sov­ne ra­di­o­ni­ce u Bu­dvi (14. apri­la), Pod­go­ri­ci (22. apri­la) i Her­ceg No­vom (29. apri­la). Po­la­zni­ci­ma ko­ji mo­gu da se pri­ja­ve sla­njem mej­la pre­ko „Ško­le ne­ku­va­nja” će, ka­že, pr­ven­stve­no pre­ni­je­ti lju­bav i po­zi­tiv­nu ener­gi­ju, i ujed­no ih pod­u­či­ti pri­pre­mi si­ro­vih obro­ka.

– Na ra­di­o­ni­ca­ma pri­ča­mo o ži­vo­tu, o si­ro­voj hra­ni, o dje­ci, o pri­rod­nom ro­di­telj­stvu, o to­me ka­ko se no­si­ti sa oko­li­nom… Mo­je ra­di­o­ni­ce su kao naj­bo­lji iz­la­zak na ka­fu sa dru­ga­ri­com. Za­jed­no pra­vi­mo naj­u­ku­sni­je mo­gu­će slat­ki­še i je­de­mo ko­li­ko ho­će­mo, bez gri­že sa­vje­sti. Pi­je­mo ka­fu u ko­joj ne­ma ka­fe. Pri­ča­mo o to­me ka­ko de­ko­ri­sa­ti tor­te, šta je po­treb­no od ala­ta, da li je neo­p­hod­no bi­ti na 100 po­sto si­ro­voj is­hra­ni, ka­ko naj­lak­še pre­ći na istu, ka­ko uve­sti što vi­še si­ro­vog vo­ća i po­vr­ća u dje­či­ju is­hra­nu, ka­da za­po­če­ti sa ko­jim na­mir­ni­ca­ma… Dje­ca su do­bro­do­šla, čak i po­želj­na na mo­jim ra­di­o­ni­ca­ma, jer uz nji­ho­ve vri­jed­ne ru­či­ce sve je uku­sni­je i ljep­še.

Hra­na u li­je­če­nju pso­ri­ja­ze

Is­ku­stva lju­di ko­ji pre­đu na si­ro­vu hra­nu, baš kao i lju­di ko­ji se du­go go­di­na kon­ti­nu­i­ra­no i ozbilj­no ba­ve jo­gom, po­ka­zu­ju da su uspje­li da iz­li­je­če broj­ne hro­nič­ne bo­le­sti sa­vre­me­nog do­ba, od hi­per­ten­zi­je do ne­kih auto­i­mu­nih bo­le­sti. Ja­smi­na 17 go­di­na bo­lu­je od pso­ri­ja­ze i u raz­go­vo­ru za „Dan” 2015. ot­kri­la je da su joj se po­sli­je pre­la­ska na si­ro­vu hra­nu pro­mje­ne na ko­ži u ve­li­koj mje­ri po­vu­kle. Na pi­ta­nje da li je ova auto­i­mu­na bo­lest za nju da­nas pro­šlost, Ja­smi­na od­go­va­ra:

– Pso­ri­ja­za, mo­ja vjer­na dru­ga… Na­u­či­la sam da ne po­sto­ji ča­rob­na pi­lu­la za izlje­če­nje svih bo­le­sti. Ni si­ro­va hra­na ni­je ta ča­rob­na pi­lu­la, ko­li­ko god da sam pri­je tri go­di­ne sli­je­po vje­ro­va­la da je­ste. Bo­lest je sta­nje uma, a ti­je­lo to ma­ni­fe­stu­je. Pso­ri­ja­za ne­sta­ne ka­da sam pot­pu­no do­bro u gla­vi i ka­da su spo­lja­šnji uslo­vi ide­al­ni (mo­re, sla­na vo­da, sun­ce), ali i te ka­ko zna da se vra­ti i da me pod­sje­ti kad kre­nem stran­pu­ti­com. Mo­je lič­no is­ku­stvo je da iz­li­je­če­nje svih bo­le­sti po­ti­če iz gla­ve: kad is­kon­tro­li­še­mo um i na­še mi­sli, tad sve bo­le­sti ne­sta­ju. Hra­na je sa­mo po­moć u sve­mu to­me.

Sne­ža­na Mol­do­van

izvor

Da li je čovek sličniji ptici ili drvetu?

Da li je čovek sličniji ptici ili drvetu?

ptica.skolanekuvanja Ptice lete tokom cele godine, menjajući mesto boravka. Idu tamo gde ih vetar nosi, ili tamo gde im je zapisano da treba da budu u tom određenom trenutku. Ptice lete uglavnom u jatu, gledaju sa visine dešavanja na zemlji. Za njih je sve što se dešava na ovoj Zemlji normalno, one sve prihvataju i doživljavaju svet onakvim kakav jeste. Ne ostaju tamo gde su uslovi nepovoljni za njih i njihov život(rast  i razvoj). Ukoliko vide da je vulkan proradio neće leteti iznad njega, već će otići na spokojnije,za njih pogodnije mesto. Jedini trenutak njihovog „mirovanja“ je trenutak kada donose na svet nove ptiće. Tada sebi prave gnezdo, na drvetu koje procene najpogodnijim za to, donose grančicu po grančicu i „kuće se“ kako bi mi ljudi to nazvali… Tu provode nekoliko meseci, dok se ptići ne izlegnu i dok ne postanu toliko jaki da krenu na svoj životni put. Čim se taj korak dogodi ptice napuštaju svoje gnezdo bez vezivanja za njega. Nemaju osećaj napuštanja doma, jer za njih je dom čitav svet.

drvo.skolanekuvanjaDrvo, ah to predivno graciozno drvo. Iz male semenkice naraste predivno, razgranato drvo. Neka su bogata plodovima a neka su samo prepuna lišća. Drvo je duboko ukorenjeno na mesto odakle je izraslo. To drvo, čak i kada ostari i padne ili ga ljudi poseku, koren ostaje. I skoro pa je nemoguće izvući ga bez teške mašinerije. Drvo, tako fascinantna pojava. Grane željne neba, prostiru se u visinu, i pri svakom pokretu žele gore, svaki njegov pokret je ka gore međutim taj duboki koren mu ne dozvoljava da se pomakne ni za milimetar. Svakih nekoliko meseci on prolazi kroz promene, koje su neverovatne, prvo ima divne male zelene listove. Pa nakon toga listovi rastu i menjaju boju, ili drvo dobija plodove. Nekoliko meseci ono ponosno nosi te svoje plodove, i bezuslovno ih daje drugim živim bićima. Veoma je srećno kada drugo živo biće dođe do njega, i posveti mu trenutak vremena, jer ono ne može nigde, nikome. Ono voli svoju „samoću“ i ukorenjenost. Njemu je to zapisano da tako treba da provede svoj život i ono uživa u tome. Ono se ne opterećuje previše sa tim šta se dešava sa drvećem u komšiluku, ne bavi se sa tim što drugo drveće seku nesvesni ljudi, i što je samo pitanje dana kada će doći i poseći njega. Njemu je dobro tu gde je, i on uživa u svojim promenama, divi se sebi i svetu oko sebe(onom koje je u njegovom vidokrugu). Ono ne može puno da utiče na bilo kakva dešavanja u svetu, a nije baš ni da želi, jer njemu je dobro tu gde je. Njemu je mnogo dobro. Naiđu nekad turbulencije, uglavnom u jesenjem periodu, kada pomisli da će ga nasilni vetar iščupati iz korena i da će odleteti u visine. Deo njega se svake jeseni tome nada i raduje, a deo njega je u neverovatnom strahu od toga. Svake godine na jesen drvo odbaci svoja semena i plodove i na taj način dobija potomke. Koje čeka isti, identičan život kao i njegov. Drvo najviše voli kada prođe ta jesen i dođe zima, da ono može u miru da spava. Gole grane, nema na šta da gubi energiju, da pomaže bilo čemu, već može potpuno da se zavuče u sebe i svoj svet i da sniva zimski san. Ponekad ga probudi neko drugo živo biće, poput ptice, koja leti i tokom zime, i zastane na njegovim granama da se odmori. On je svaki put dobro pogleda i kaže sebi, kako sam ja srećan što ne moram kao ona da lutam već imam svoj „topli dom“. Na proleće drvo ponovo prolazi kroz isti, identičan ciklus i tako iz godine u godinu, stotinama godina, vekova… Proživljava promene, a opet u najvećoj stagnaciji.

Da li ste vi drvo ili ptica? Zapitajte se duboko, u svojoj duši, da li čovek treba da živi život drveta ili život ptice?

Škola NeKuvanja u Sarajevu

Škola NeKuvanja u Sarajevu

Škola NeKuvanja zakazana je za 8.4 od 14-17h u Sarajevu.

Radionica traje 3 sata i aktivnog je karaktera, što znači da svi zajedno sve pravimo i onda naravno jedemo…

Dođite da se družimo i uživamo u prirodi zajedno.

Prijave u toku…

Od jela ćemo verovatno praviti

*krofne
*tortu iznenađenja
*Slane specijalitete
*zeleni sokić i kafu
*i možda još poneko jelo iznenađenja…

Pričaćemo o tome kako napraviti još mnogo drugih slaniša i slatkiša, kako dekorisati torte, šta je potrebno od alata itd…

Pričaćemo o tome da li je neophodno biti na 100% sirovoj ishrani, kako najlakše preći na istu, kako uvesti što više sirovog voća i povrća u dečiju ishranu, kada započeti sa kojim namirnicama itd.

Kao i na svakoj mojoj radionici do sada, pravimo i radimo sve zajedno.

Deca su dobrodošla, čak i poželjna na mojim radionicama, jer uz njihove vredne ručice je sve ukusnije i lepše.

Preporučena donacija za događaj je 25km, prijave traju do 5. aprila. (UKOLIKO NEMATE NOVCA A ŽELITE DOĆI JAVITE MI SE PORUKOM)

Za više informacija o rezervaciji mesta javite se privatnom porukom na Jasmina Bogucanin-Sarvan

Maksimalan broj prijavljenih je 30, a minimalan da bi se radionica održala je 20.

Na radionici ćete imati mogućnosti da kupite sve moje knjige i moju prirodnu kozmetiku(ako je naručite unapred)

Prijava za radionicu u Sarajevu

9 + 6 =

Radionice u Crnoj Gori

Radionice u Crnoj Gori

Škola NeKuvanja u Budvi zakazana je za 14.4 od 12-15h. 

Škola NeKuvanja u Podgorici zakazana je za 22.4. od 12-15h.

Škola NeKuvanja u Herceg Novom je zakazana za 29.4 od 12-15

Radionica traje 3 sata i aktivnog je karaktera, što znači da svi zajedno sve pravimo i onda naravno jedemo…

Prijave u toku…

Od jela ćemo verovatno praviti

*krofne
*tortu iznenađenja
*Slane specijalitete
*zeleni sokić i kafu
*i možda još poneko jelo iznenađenja…

Pričaćemo o tome kako napraviti još mnogo drugih slaniša i slatkiša, kako dekorisati torte, šta je potrebno od alata itd…
skolanekuvanjapodgorica
Pričaćemo o tome da li je neophodno biti na 100% sirovoj ishrani, kako najlakše preći na istu, kako uvesti što više sirovog voća i povrća u dečiju ishranu, kada započeti sa kojim namirnicama itd.

Kao i na svakoj mojoj radionici do sada, pravimo i radimo sve zajedno.

Deca su dobrodošla, čak i poželjna na mojim radionicama, jer uz njihove vredne ručice je sve ukusnije i lepše.

Preporučena donacija za događaj je 25Eur, prijave traju do 8. aprila. (UKOLIKO NEMATE NOVCA A ŽELITE DOĆI JAVITE MI SE PORUKOM)

Za više informacija o rezervaciji mesta javite se privatnom porukom na Skola NeKuvanja

Maksimalan broj prijavljenih je 30, a minimalan da bi se radionica održala je 20.

Na radionici ćete imati mogućnosti da kupite sve moje knjige i moju prirodnu kozmetiku(ako je naručite unapred)

Radionica u Beogradu mart 2018

Radionica u Beogradu mart 2018

Picture

Još jedno druženje u Beogradu, prvo ove godine…ODržaće se u ulici Miloja Zakića 21, prostorije Valdorf vrtića.(Tu dolazi bus 57. A može se doći i sa 23 i 53, stanice u Skojevsmom naselju, koja se zove Miloja Zakića, i nakon toga može pešice nekih 15 min ili se čeka 57, koji ide na 20 min.)

Radionica traje 3 sata i aktivnog je karaktera, što znači da svi zajedno sve pravimo i onda naravno jedemo…Prijave u toku putem formulara ISPOD…

Od jela ćemo verovatno praviti

  • *krofne
  • *tortu iznenađenja
  • *Slane specijalitete
  • *zeleni sokić i kafu
  • *i možda još poneko jelo iznenađenja…

Pričaćemo o tome kako napraviti još mnogo drugih slaniša i slatkiša, kako dekorisati torte, šta je potrebno od alata itd…

Pričaćemo o tome da li je neophodno biti na 100% sirovoj ishrani, kako najlakše preći na istu, kako uvesti što više sirovog voća i povrća u dečiju ishranu, kada započeti sa kojim namirnicama itd.

Kao i na svakoj mojoj radionici do sada, pravimo i radimo sve zajedno.

Deca su dobrodošla, čak i poželjna na mojim radionicama, jer uz njihove vredne ručice je sve ukusnije i lepše.

Preporučena donacija za događaj je 1500 dinara, prijave traju do 8. marta. (UKOLIKO NEMATE NOVCA A ŽELITE DOĆI JAVITE MI SE PORUKOM)
Za više informacija o rezervaciji mesta javite se putem mejla

Maksimalan broj prijavljenih je 30, a minimalan da bi se radionica održala je 10.

Na radionici ćete imati mogućnosti da kupite sve moje knjige i moju prirodnu kozmetiku(ako je naručite unapred)

Kao i uvek do sada sponzori radionice su:

Prijava za radionicu